детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСПОВИЈЕДАЊЕ ЗМИЈАЊСКИМ ЈАУЦИМА

Савa Гуслов Марчета:Кочићу Петру на Свету Петку Трнову, поема, „Арт принт“, Бања Лука, 2023.

Ранко Павловић

Није случајно пјесникиња Сава Гуслов Марчета поему посвећену Петру Кочићу написала/посветила на дан преподобне великомученице Параскеве Римљанке, у народу назване Света Петка Трнова, јер су, слично њој, и писцу змијањских мотива и судбина људи „с планине и испод планине“ са универзалним значењима, туђини на главу стављали усијане шљемове и трнове вијенце својих „суданија“. И светитељка и писац били су непоколебљиви у својој вјери, светитељка у Христов пут, писац у Истину, Слободу и Отаџбину, и у одбрану тих увјерења залагали су сопствени живот.

Зашто пјесникиња пјева, исповиједа се заправо Кочићу? Зато што  мора, јер „ћутање пече“, јер „змијањска крв се пробудила“, како каже у стиховима. Она светрајућег писца, коме су Змијање и језички бистар говор његових земљака и завичаји и светиње, стихом обавјештава како и послије њега крајем у коме су рођени и живјели Давид Штрбац, Реља Кнежевић, Лујо и Вујо, Симеун Ђак, Мрачајски прото и други пластично осликани литерарни јунаци, бјесне неке друге мећаве, које ипак разгони сунце да би помиловало висораван. При томе и своје претке, Кочићеве савременике и сапатнике, позива у помоћ, отварајући своју опјесмотворену причу и за историјска збивања рода и племена којима припада на ширим просторима њива - гробница. Јер: Оооо, знају под земљом / Мученици/ Како су очи/ На бодљикавој  жици/ Посљедњим погледом/  Испратиле главу/  Што од тијела лети.

Историјско трајање, поручује пјесникиња Петру Кочићу, није наклоњено оним Андрићевим балканским кућама поред пута. Као што није била наклоњена ни њеном брату Предрагу, страдалом у недавно вођеном (још једном) бесмисленом рату. При томе зна да у злом времену/ Мрва добра вриједи!

„Ћутала бих ја“, често понавља Сава Гуслов Марчета, али пјесникиња у њој пита се: како ћутати о поновљеној Петровачкој цести и бомбама које су падале по колони избјеглица, па и по недосањаним дјечијим сновима, о дванаест анђелчила, дванаест беба које су умрле у бањалучком породилишту, јер бездушни свјетски моћници нису дозволили да им се достави кисеоник, о оштрици ножа у женској руци која се стуштила под врат дванаестогодишњег дјечака само зато што је волио свог пса Лесија, о многим другим погромима зла. Али, обраћајући се Кочићу, пјесникиња се повјерава: Ћутала бих ја/ Ал' ме врисак буди/  Као да их и сад на ражањ набија/  И крике пушта/  Злоизнад свих зала/ На разглас/  Док им хропац не утихне…

У разговору са бронзаним Кочићем у централном бањалучком парку коме је даровао своје име, на дан Трнове Петке, или можда у разговору са самом собом, или у разговору са опогањеним свијетом из кога зло није и неће бити протјерано, Сава Гуслов Марчета не разговара само са својим братом чије је кости годинама тражила, већ пребира мисли са свим жртвама безумља које је и њеним и Кочићевим завичајем, цијелом њеном Отаџбином, харало у првој половини посљедње деценије двадесетог вијека. При томе Кочића, који је због својих мисли, ријечи и убјеђења често робијао, спремна да га и она у томе слиједи, стиховима посљедњег пјевања пита:

Како је тамо

С оне стране браве,

Могу ли у оне ћелије мале,

Ако их понесем

Стати све наше

Отворенеране

Па да их на го

Бетонпоредам

Да их подијелим

Сваком свачије

Ово су њине,

Ту су и твоје,

Ране су наше,

А наше су моје

Јоооој!

Због јаука

Змијањке и постоје!

Док чита ове исповиједне стихове човјек не може да се не сјети Кочићеве збирке приповиједака Јауци са Змијања и да се, заједно са Савом Гуслов Марчета, не запита: када ће престати свим нашим змијањима да се шири одјек тих јаука.

Много је научних текстова, приповиједака, пјесама, па и поема у нашој књижевности посвећено Петру Кочићу, али нико није, чини се, на овај начин био сабесједник великог писца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: