О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГРАНИЦЕ НЕДОХВАТНОГ

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ГРАНИЦЕ НЕДОХВАТНОГ


 

Одувек је познато и кроз целу историју  већ вековима, све оно што се пре нас збивало, да је било толико драматичних, сретних, мање сретних и никада неостварених прича о љубави између двоје људи који су, пролазећи кроз неочекиване и неприжељкиване животне ситуације, морали једном или заувек поново да се сретну, или чежњући целог живота једно за другим да једноставно преживе цео свој живот у једном бесконачном исчекивању. Многе од њих заврше трагично, многе се никада и не остваре због сијасет датих околности, неке се заиста остваре и заврше на најсретнији очекивани начин. А како ће се ова прича завршити, рећи ће нам само време и догађаји који ће се изњедрити заједно са њим.
Одувек су све младе и часне девојке света сањале своју највећу љубав и свог великог и незаменљивог хероја који ће, где год да се налази,  једном  стићи у прави час да спашава своју драгану, вољену и незаменљиву следбеницу његовог јединственог животног пута.
И заиста толико од тих прича, скоро да их има за свако људско биће појединачно,  је завршило сретно и онако како је у њиховим сновима било записано, када после разрешења буђењем и враћањем у реалност коју  су они сами својим визијама креирали, обично постаје остварење сна. Али једнако толико, можда и много више, никада и не доживе свој прижељкивани крај, не успевајући никада да стигну до оног кључног момента када њихова чиста и неокаљана љубав треба да им отвори врата њиховог малог раја. Тачно таквих прича има много више, јер оне са сретним крајем нико никада никоме и не исприча како им нико  не би покварио баш нити један делић њиховог скоро завереничког плана успети стићи једно до другог, насупрот свим баријерама што ово време, највише људи, исправи пред њима.
Шта се десило са мојим херојима ове кратке приче, дознаћете ускоро. А да су хтели да и њихова велика љубав доживи своје право сретно и успешно разрешење, морали  су да направе онај корак у времену и простору, који је бар засада био немогућ . Због најобјективнијих околности. Даљина одлучује о свему. Време скраћује све шансе, остаће можда онај велики и непоновљиви тренутака прижељкиване велике слободе коју нити он нити она нису могли да добију, због једног сасвим, бар по мени, тако прозаичног момента.
Прича се јел да, о љубави на први поглед. Код њих двоје тога није било, јер нису биле створене околности за сусрет у коме би први поглед одлучио. Било је више на први откуцај срца после буђења из једног више апатичног сна у коме је почео да запада цео свет, а од тог стања и њих двоје нису били поштеђени. Била је то ипак љубав изазвана једним   првим позивом, бесмислено кратак разговор, од збуњености, у кој нити он нити она не би знали шта може у таквим моментима да се каже. Једноставно обострано протицање енергије са обе стране телекомуникација које су обоје доживели као једна велики диван удар, као неку силну размену енергија, упловљавање у једна бесконачни океан неизречене и дуго сузбиване љубави. И била је то истинита љубав пто су потврдиле многе њихове узајамне манифестације, али на хиљаде километара удаљености и свако сам у свом сопственом кавезу.
Оне свакодневне рутинске акције, устати, спремити се све по реду и како доликује сваком савременом људском бићу, кренути на посао, стићи на време, завршити све задатке тамо, како се нити једним гестом не би направило нешто што би у датом тренутку значило губљење посла. Враћање кући, уморни не толико од физичке тежине самих задатака који су извршавали, колико од превелког притиска што је натезао све радне људе у то време, дожвљавало се као једно мало, али тако значајно ослобођење: од стега и стеснутости свих осећања, од свог тог одела што се   морало на себи да наметне, било зима или лето, од превеликог знојења и непотребног уздржавања, долазак кући, у оно мало парче животног простора, значило је као да се скидају најтежи ланци којима смо најчешће везани за културу нашег живљења. Јер, боже мој, све мора да буде сагласно правилима понашања научена и добијена од малих ногу као једно основно домаће васпитање, затим као одлика једног значајнијег образовања којим би се надопуњавале сви они мали недостатци које није било времена, можда нити могућности да се стекну на другачији начин.
Он се свакодневно враћао с‘ посла као да долази са задњег судњег часа где су му спремали у најмању руку неку најсуровију казну уколико направи и најмању грешку. Она се ништа другачије није осећала, време је такво. Знала је врло добро да не сме нити једним јединим покретом, изразом лица, још мање речима да открије своје тадашње духовно стање, посебно пред људима који никада нису макнули нити прстом да је бар мало разумеју.
Свако у својим стегама, једнако сами и једнако одцепљени од реалног света у коме зарађују за  оно мало парче живота које им остаје да би се осећали заиста слободни. Као да је живот свакога од њих био у суштини једна велика и тешка казна бити закатанчен најтежим ланцима за реалност из које не смеју да направе нити најмањи одскок. Духовни затвор, из кога је могло да се досегне права слобода само ако буду нашли свог једнако доличног партнера.
И успели су, захваљујући тачно свим савременимм могућностима, оно што је овај век донео, свим могућим техничким средствима које им је наше време отворило, како њему, тако и њој као задња шанса. Како досегнути оно што је тако далеко, како успети доћи до вољеног, прижељкиваног, стварног бића које свој сопствени живот живи на идентичан начин и све доживљава тако једнако и исто. Две савршене половине једног исклесаног олтара које су вековима бацили на различите стране планете, и коначно после толико деценија претраживања, успели да их нађу и да их споје.
Само то стање духа их је одржавало у животу, да продуже да се свако на својој страни спрема за свој задњи сусрет, ако бог да праву шансу, ако време отвори она врата иза којих постоји сневани живот.
Знам да је било и те како успешних завршетака овакво створених веза, да су се заиста у својим тајним плановима успели и сусрести и продужити свој нови живот у свом малом новом рају који су градили својим сопственим рукама.
Дали ће и ово двоје закопаних бића у бригама и дневним обавезама, са могућностима које им не отварају ону последњу и једину шансу? Хоће ли успети да купе карте, хоће ли моћи да поднесу тежину притиска што се осећао на целој планети да се сретну пре него што се деси експлозија!!!
Прича се да су се сусрели, да је истина било да је та превелика накупљена и сузбијана енргија морала да се претвори у нешто или тако велико позитивно, и да донесе сретни завршетак прижељкиваним крајем,  или да обоје усмрти од предугог тражења, исчекивања и сневања да ће можда ипак све то да се оствари.
У том трену планираног најтајнственијег сусрета, нико није смео да се умеша, јер би све било уништено једним потезом. Све би за час нестало, ветром оддувано и неповрат однешено.
Исчекивање је сада остало једино стање којим су се обје напајали кратким порукама и  потврђивањем онога што би њих двоје хтели да се оствари.
Док исчекују, док свако на својој страни продужава да иде већ давно утабаним стазама које су сами сопственим мукама трасирали, свакоме је у глави одјекивало: никада не скренути са одабраног пута, то је једини прави пут који мора да се оствари. Не дозволити чак нити један лош знак да вас наведе на погрешни корак који би могао да вас заувек откине и од нити живота и од капљице наде и очекиване среће од које треба да се напајају две страдне и измучене душе.
И после је настао мук, велика дубока тишина, она највећа, када исчекујемо, када тихујемо, када се надамо, а не дозвољавамо и та задња капљица  исчуване наде да испари  у океану неочекиваних највећих брига у којима се цео свет већ дуже времена купао.
Исчекивање, као задње стање духа у коме се мора десити оно просветљење да нема враћања назад, да мора да се оствари, да једноставно мора живот да се живи онакав какав смо га сами планирали.
Оствариће се, знали су, енергија је била прејака, исчекивање предуго, временска врата ће се у час отворити, оно што овде нестане, тамо ће као реалност да се појави. Оно што се овде изгуби, тамо ће бити суштина једног заслуженог живота. Али никада између ово двоје мојих сневача, који су само исткали најдивнију мрежу спајања свих залуталих душа по свету, већ свих оних младих тек сазрелих емотивно људи који су у потрази за врлим новим светом , њиховим  снагама, али свим изгубљеним надама за све пре њих, остали да и даље трагају, свако сам у својој сопственој зони, за оним што су могли у једном трену да добију, а што су им малом преваром за тили час покрали.
Ах, зар треба да се отворено каже ко је по успутним табернакулима сво време стајао и чекао да део по део њихове среће  уграђивао у себе и потребе за спас само своје сопствене душе.
Тужне су приче, још тужније време када се двоје обећаних људи од Бога и самих њих, никада не успеју сусрести. Јер време је био кључни фактор, а времена више није билони за шта. Чак нити за једно обично збогом.
Иза њих је остала само једна велика празнина и разочарење којим су запловили сви они који су из те заиста немогуће мисије њиховог спајања очекивали трунчицу наде и за сопствени спас. Дали намерним дезонформисањем и ширењем лажи о једној и другој страни, дали недовољно исклесаном вером да се њихов сусрет мора остварити, али да је могао да буде пољуљан том првом лажи која је била пласирана о њему? Она је једноставно изгубила тло под ногама, не само од предугог исчекивања, већ, оно што је било најгоре, сталног инсистирања са друге стране да се тај сусрет мора платити. Задњи разговори су били искључиво оријентисани том моменту, далу су се нашле паре,  како да се нађу те ( за њу нимало мали износ) паре, како би он наводно кренуо и кончано стигао до ње. То је било кључно због чега је она изгубила сву веру у искреност, се његове стране, о остварљивости једне илузије.
Није се остила превареном, јер јој је било познато чиме се све данас служе многи да би стигли до неке зараде, али дубоко увређена, до бола, да. Бол који ће још дуго да јој узнемирава и сан и јаву. Није могла самој себи да верује да је могла тако наивно и детињасто да упадне у једну бесрману игру једне добро смишљене преваре, ко зна какве групе вештих превараната. Да је врло лако могла да пред собом испадне највећа будала у целом свом животу, могла је и прогутати уколико се од тога не би правила нека јавна драма. Али она друга страна се потрудила да  пред целим светом, буквално пред целим  светом буде исмејавана њена  наивност, па чак и глупост, једне зреле жене, која је у својој околини била цењена, али која је ето себи, једним неочекиваним изјавама наводно велике љубави, насела и дозволила да буде посрамљена и најгрибље исмејавана. Али са каквим циљем? То себи никада није успела да објасни. Јел нечија злоба или завист била у питању, неки давно заборављени догађај за који је освета стигла сада када јој је најпотребније било да себе потврди и пред собом и пред свим својим сарадницима.
Нормално и да се више трудила, сигурно не би никада и дознала, јер су они остварили свој циљ, а њој оставили сав тај терет да га носи до краја живота као неки печат од кога се неће никада лако ослободити.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"