детаљ слике: КРК Арт дизајн

Васкрс 

Постоје мјеста у која заборав не залази као и туге које остају у човјеку све док дише. Нико није спреман за ово данас и оно сутра, нико се није вратио са истог пута да би га поновио, а опет, неки људи и нека дешавања на том путу су нам записана у крви. У том  полусну без гледања на сат без осјећаја за вријеме лутамо носећи ожиљке које смо зацјелили сјећањем на успомене, несвјесни да смо ближе крају него почетку.

Избехарали пропланци, не зна се да ли је остало снијега од минуле зиме или је глог измамио погледе бијелим грудвицама у повојима младог листа. Почео је Велики часни пост, најзначајнији за православне хришћане. Молитва, тишина, мир и велико спремање у души и кући. Данима смо прали тепсије у лугу, чистили ћилиме, кречили зидове. Све је мирисало у невиној чистоћи бијеле боје угашеног креча.

Десет дана касније почео је и Рамазански пост. Код Мустафе и Фатке радила сам до подне, Ифтар су припремали сами. Оживи Варош, као да се прену из сна. Расани од дугих зимских ноћи, загушљивих просторија, буђавих мисли испод шубара и марама. Покривени јорганима спокоја трче у сусрет празницима. Из дворишта цркве Светих апостола Петра и Павла свештеник клепалом позива вјернике на молитву. Велики петак, најтужнији дан за хришћанство. Дан кад је молитва једина храна, дан кад је човјек издао Христа. Нијема бол патње се носи до Плаштанице. Поглед ми остаје на црвеним прстима од луковине у којој су се фарбала јаја. Прво офарбано јаје има посебан задатак у току године, задатак чуваркуће, да нас пази од болести и зла. Чувало се на посебном мјесту на креденцу поред иконе. Вечерње богослужење, мирис тамјана , света водица умирише нам мисли отварајући глад срца набреклог од жеље, чежње и немира.

Са минарета џамије чуо се позив хоџе Мустафе, вријеме за молитву и ифтар. Попут рибе за вријеме суше у ријеци која испливавајући на површину покушава доћи до ваздуха да преживи. Борила сам се са знаковима на путу живота. Скупљала сам се по зараслим лединама судбине, просутим сатима чекања, недосањаним сновима и пророчанством старе циганке кад ме је видјела у колијевци. Тог љетњег дана мати ме није повила, покрила ме ланеном тканином и оставила да спавам. Кад је отишла по воду у кућу је ушла стара циганка која мајку није видјела од порода. Погледала је у ватру па у мене каже да не би било урока, а онда је видјела на мојој лијевој страни, испод груди смеђи младеж.

-Хаџера откуд ти по овој врућини? Упитала је мати помало изненађена кад ју је видјела поред колијевке.

-Видим да си добро Бисера, а и она је лијепа само......

-Само шта Хаџера?

- Даће Бог биће добро.

-Немој Хаџера у име Бога, младеж ко младеж, ничију судбину нико није видио! Викала је узнемирена од страха који осјети само мати.

Хаџеру више нису видјели у Вароши а мени је мати све чешће препричавала овај немио сусрет. Постојало је вјеровање да жена са младежом исод лијеве дојке носи љепоту без среће. Среће, оног осјећаја кад би дали све за ништа и ништа за све. Свештеник позва вјернике на Васкршњи уранак у пет ујутро. У недељу је и Бајрам – Еид које славе наше комшије. Љубећи крст прекрстих се и  изађох из цркве. Мајка ме ухвати за руку дугим корацима журиле смо кући.

-Помаже Бог Бисера и вас двије са вечерње молитве.

-Мерхаба Карреме, биле смо у цркви, велики су дани и велики је Бог ваља се и молити. Постом и молитвом се све лијечи.

- Тако је моја Бисера, Велики је Бог. Ја и Рахим смо били у џамији Бајрам је у недељу. Ове године празници су у исти дан, божија промисао.

У дугом бијелом кафтану који је падао низ витко тијело Рахима истичући кратку црну косу и правилне црте  лица стигао је и он. Оборих поглед земљи да сакријем чежњу. Рахим поздрави мајку, а ја помислих да је крај! Он пун самопоуздања замоли мајку за дозволу да поприча са мном.

- Можете дјецо, свакако сам хтјела питати Каррема да ми донесе киселих јабука сутра.

Стадох иза мајке неколико корака гледам у Рахима и не проговарам. Не знам да ли сам она риба у ријеци за вријеме суше или сам јунакиња Схиддата или је само пророчанство циганке. Не знам да ли дрхтим од свјежине прољетног ваздуха опијеног пупољцима или ми крв кључа у тијелу од Рахимове близине.                

- СаМоРа ја дијелим твоју патњу. Тихо рече Рахим стављајући ми у руку комад старог папира који стегнух у шаку. Гледам га, као најсветије и најчистије, гутајући сузе што стоје у грлу, даве као омча џелата на невином врату.

-Моја патња, моја бол Рахиме, није суђено.

-Тридест дана Рамазана сам се молио ако треба и тридест година ћу да молим.

-Лаку ноћ Рахиме .

Попут брезовог листа на вјетру дрхтала је љубав у мени коју је ломио страх и бол у исто вријеме. Ја и Рахим, шта ће рећи Варош, мати? Не сјећам се да ли је ноћ била хладна или сам дрхтала од грознице. Чула сам мајку која је ложила ватру цијелу ноћ борећи се са  несаницом коју је брига држала руку под руку. Јутро је одавно прошло кад ме је мајака пробудила, у корпи су биле јабуке за питу и букет јоргована. Блиједо плаветнило опојног мириса испуни собу, јоргован је из Рахимове баште. Садницу је донио Кареем из долине јоргована када је пролазио поред ријеке Ибар, симбол љубави, вјере, наде.

-Имала си грозницу цијелу ноћ отишла сам сама на пијацу по јабуке, Рахим ти је послао јоргован. Ја имам само тебе и није ме брига шта ће Варош да прича. Ја не знам шта је најбоље ни шта је најгоре, али знам да од твоје туге горег нема и Кареем нема ништа против и њему је Рахим један. Ко смо ми на крају живота да вашој срећи станемо на пут.

Хиљаду кључева откључавало је стотину катанаца мајчиним ријечима у мом срцу. Све моје недоумице усиса вир у ријеци живота. Васкрс је, Еид је- Слава Богу на небисима и мир међу људима.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: