детаљ слике: КРК Арт дизајн

СМИСАО ОДГОНЕТАЊА ТАЈНИ ИЛИ ОНОМАТОПЕЈА ЖИВОТА

(Јевгеније Германович Водоласкин, Саловјов и Ларионов, Агора, Зрењанин, 2015)

Мср Милица Јефтимијевић Лилић 

У основи уметности је имагинација, фикција, стварање нове реалности од постојеће стварности.У основи науке је рационалан приступ појавном, покушај емпиријског сагледавања предмета истраживања и доказивања постављене хипотезе.У основи живота је закон универзума који усмерава кретања и цивилизације и појединца.Међутим, и наука као израз духа, нарочито историја, извесним делом обухвата интуитивно сазнање а у уобличавању чињеница примењује нешто од фикционалног, да би им удахнула живот и прошлост приказала као сушту стварност.Живот као свеобухватан феномен иницира необјашњиве случајности које се повремено скупе у важну тачку  и показују условљеност судбине и појединца и народа.

Митологија тако потребна уметности, такође има место и у неким научним дисциплинама, у историји посебно. Човеков живот је чврсто повезан са митологијом и она се у роману Саловјов и Ларионов,

показује као платформа  за развој фабуле и судбине главних  ликова који такође поседују и личну митологију коју су изградили сами у настојању да проникну у неразрешиве тајне живота и смрти, као доминантних тема овог романа.

Писац импресивног делакоје је било у конкуренцији за књигу године у Русији, Јевгеније Германович Водоласкин, рођен је у Кијеву 1964. Доктор је филолошких наука, сарадник Института за руску књижевност при Пушкинском дому РАН  (Руске академије наука) у Санкт Петербургу.   Аутор је више од сто научних радова из области старе руске књижевности. Учесник је и организатор научних скупова и конференција, сарадник колективног издања «Енциклопедије» („Повест о Игоровом походу“) и серије „Библиотека  књижевности старе Русије“. Објављује радове у  одељку за староруску књижевност часописа „Руска књижевност“. Публиковао је и роман „Отимање Европе“.

Сва искуства везана за свет науке, односи међу академицима, атмосфера на научним конгресима, све је то постало потка за један узбудљив роман у којем се човек приказује у свој огољености Бића а живот у свој сложености Бића света.

Роман Јевгенија Германовича Водоласкина  је масетралан мозаик фиктивног, аналитичког и фактичког. Иронија  и гротеска, обесмишљавање учинка идеологије по живот у целини, довођење до равни смрти  огромног броја људи је апсурд који он настоји да прикаже. Потом,изванредни описи и надасве показивање релативности закључака науке, историје, онога што у укупном смислу чини традицију.Осветљавање сукоба Белих и Црвених, кроз лик генерала Ларионова, али и показивање да је наука често склона да до неслућених размера искарикира стварност у тежњи за „објективним“ приказивањем.

О споју науке и фикције, историје и живота на маштовит и непоновљив начин говори роман  једноставног наслова Саловјов и Ларионов, који су заправо носиоци идеја, оваплоћују посвећенике позиву и чије се судбине укрштају на најнеочекиванији начин... Научник и генерал. Додир судбина у различитим врменима, њихово прожимање, допуњавање и надасве осветљавање времена из перспективе и једног и другог живота,али и много шире из традиције,  историје и литературе руског народа у целини.

Ко су Саловјов и Ларионов? „Било како било, историчар Саловјов био је прави self made man,Некада је волео да у садашњици препозна прошлост. У томе скоро да је видео предодређеностза историчара... Знао је вредност докумената и никада их није одбацивао...Али је и сопствни живот посматрао као део општих збивања која се усецају у душу не увек спремну да следе нужности збивања, службу вишим циљевима. Да се препусти тренутном заносу, да проживи страст, а да му ипак битно промакне.“

„Нешто сасвим друго био је генерал Ларионов (1882-1976).“

У одгонетању судбина ових двеју личности важно место имају речи као што су „исконско савладавање препрека,“, побуна, судари идеологије и појединца, укрштаји путева значајних историјских личности и обичног човека.

Однос према смрти писац  сагледава из обе перспективе, нарочито генерала који је проживео бесмисленост  сударања Руса против Руса, смрти хиљаде и хиљаде људи зарад идеологије и појмио да се са прогресом само увећава прогресивност уништавања човека, против чега се буни читавим својим ангажманом.Непојмљива му је мржња као својство карактеристично само за човека, животиње убијају да би задовољиле порив глади или у самоодбрани, упркос томе томе што он слови за свесно биће.

Порекло итекако има важну улогу у животу појединца, оно га унапређује или спутава, али овај роман показује да је првенствено важно оно што човек сам од себе направи(self made man), што је једна од битнијих порука овог савременог руског романа:„Генерал Ларионов није морао да савладава околности. Било је чак супротно: требало је само  да упија и у потпуности усваја квалитете  своје средине.Што је он управо и радио“...

А шта ради писац који у свом делу жели да споји класично и модерно, као Водоласкин. Рециклира постојеће  (историју и литературу ) и прави ново у којем се и те како виде обриси старих вредности, надасве дух старе Русије са одликама класичног обрасца потврђеног у делима Чехова, Достојевског, Толстоја...Декомпонује  потврђене форме.

„Уметност свезнајући често понавља, али понавља варирајући предмет сазнања.Понављају се, мењајући се заплети, но као да се мењајући се, понављају и јунаци.Понављање никад не бива потпуно“ ( Виктор Шкловски).

Управо на поступку понаљања као једног од значајнијих  обликовних поступака изграђен је роман Саловјов и Ларионов, показујујући и бескрајну моделативну моћ написаног, уметничког дела, историјског списа или предања „звук сударања живог с неживим“...

Постомодернистички поступак фрагментаризације и уграђивања „документа“ (генералових забележака, дневника његовог посилног), научних радова о генералу Ларионову, проткани су реалистичким проседеом, чак и натуралистичким сценама описа  борбе између Црвених и Белих, умним закључима о смислу човековог постојања и смислу света као таквог, лирски описи предела и људске душе, овом сложеном делу дају димензију класичног романа који обједињује све и време и простор и прошло и будуће, које се мора појавити као логичан наставак прошлог и садашњег.

“Тако је чудан био тај рат - рат Руса против Руса, у коме су заробљени војници већ следећег дана могли да се боре за супротну страну. Они су то радили исто онако предано као и пре тога „.

Главна интрига која покреће збивања у роману јесте дилема како је генерал Лорионов као „бели „ генерал преживео, како није стрељан. Научна тумачења те загонетке крећу се од претпоставке (тобож засноване на научним чињеницама, врхунац ироније достиже се описом научног скупа, наступима појединаца који се карикатурално сликају... али је све потпуно препознатљиво и читаоцу овог поднебља) да је то била жена која се издавала за мушкарца јер у то доба женама није био дозвољен приступ армији, као данас, али и иниснуације да је био издајник који је сарађивао са Црвенима. Да је био јуродив јер је имао необичне мисли... бавио се феноменом смрти и сл. Покриће за то налазили су у фоклору...

Потрага за преосталим списима који ће сасвим открити ко је Ларионов, остаје до краја јер Саловјову предстоји да се искаже у нечему давно започетом а то је љубав са Ларионовом унуком Лизом, својом сусетком из детињства, за коју иначе није нарочито марио док није схватио ко је она и да је кључ за одгонетање судбине Ларионова којим се он страствено бави.

Роман је завршен у форми отвореног дела и може се наставити у читаочевој свести коју узнемирава комплексношћу идеја, појава, указивања на лажну суштину света који творе они који имају моћ и у чијим рукама су и истина и лаж.
Стихија доласка нове идеологије која ће срушити вековни поредак и преконоћ наметнути друга правила, соцрелистички приказ

скупова, простора, света који је након тога дошао, све је то била снажна и незадржива реалност. А генерал Ларионов је био сведок свега  тога. Ни сво искуство, ни тактика, велика вештина у руковођењу ратним операцијама то нису могли променити. Слом Белих је био неминован услед бројности нових,  у борби за Перекоп (Јалта) 1920. Маштовито смишљено извлачење војске помоћу прерушавања није дало очекиване  резултате, јер генерал „никада себи не би дозволио такве жртве. Видео је да, заједно са Црвенима, стиже нова стварност, заснована на другачијим основама. Та стварност није му била толико одвратна колико је била несхватљива. И он је наставио да јој се супроставља.“

Време је улица са двосмерним кретањем или уопште није кретање, каже се на једном месту, и та ће мистерија можа остати заувек неиспитана. Да ли људска пролазност даје илузију пролазности времена? Генерал Ларионов је размишљао о њој и питао се шта је смрт у свему томе и да ли је боље да се човеку деси кад је у пуној снази, кад је то  максимум његових потенцијала или онда кад је већ деградиран старошћу и болешћу које долазе као грешка у размени материја у телу. Ту његову склоност ће потоњи историчари прогласити за јуродивост и настојати да је „научно докажу“.

Међутим, неко згушњавање времена је очигледно и ствари се итекако мењају, са њима и човек а литература то констатује на свој начин. „Чехов је умро пре само шеснаест година, а од тада се променила цела епоха.„

Оглашавајући појам прогреса као фикцију, уснули историчар је истицао да живот народа по својој структури много подсећа на живот  појединца и  да се завршава на исти, непрогресиван начин - смрћу.“ Изводећи из свих збивања са мноштвом ликова, научника, обичног света, закључке о појединачном и општем сугерише се мисао да се живот не може објаснити а да смрт може, што је занимљив став. Живот нас много чему може поучити за разлику од смрти. Знамо да је очигледна само њена неминовност.– „Ето,  замислите: као постоји такав генерал. Паметна глава. Херој. Жива легенда. А онда, као да се у судбини десио кратак спој. После бљештаве светлости -  мрак. Просјачка совјетска пензија. Комунални тоалет. Чак некако глупо.“ (Звучи сувише познато, овдашње)...

Наведене реченице говоре о апсурду токова живота и обртима који нису ни логични ни оправдани, али несумњиво животни.

Средишњи део романа је његов врхунац, када се све претходно скупи у жижу која води разрешењу свих (а њих је заиста много) токова приповедања који долазе из више наративних гласова који потичу из сфере приватних живота и генерала Ларионова и научника Саловјова.

„Њега као научника узбуђивао је толико интиман однос са прошлошћу. У том тренутку он се у историји није осећао као гост. Био је само њен мали али неодвојиви део. Његово стапање са Зојом чинило му се као стапање с прошлошћу, оном која је постала доступна, продорна, која се пред њим свукла.То је био оргазам правог историчара.“

Мушко-женски односи су један од важних рукацваца романа у свој сложености и преплитању људске природе у оба пола. У мноштву ликова доминирају снажне страсне жене, предане љубави према мушкарцу, идеологији, породици, науци ... Али и оне са  нечим мушким у себи које газе све пред собом, нарочито ако је иза њих идеологија која им то омогућава, као и тихе истрајне мајке, баке, пуне љубави и људског милосрђа.

У појединим сегментима роман је и „апотеоза телесног“, али и духовног. Подсећање на Чехова и друге руске класике, и историјске личности (Суворов), на архитектуру и уметност су такође и апотеоза духовног.

„Смисао живота није у достизању врха. Пре ће бити да је тај смисао у његовој целовитости.“ Као што је и лепота уметничког дела у оствареној целовитости и сливености садржине и форме, а роман Саловјов и Ларионов то најбоље илуструје.

Изванредан превод Југославке Миљковић-Катић доприноси препознавању исте основе језика и душе руског и нашег човека, као и одличној комуникацији са делом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: