Одеш некога да испратиш и чујеш шта се прича, док ти учтиво ћутиш и жалиш покојника, присећајући се ваших момената, слушаш речи у позадини и не знаш да ли да се смејеш или да плачеш.
- Штета што цео дан пада киша, није то заслужио. - Како тако одједном, а до пре неки дан био жив - Ех, бар је дочекао Нову годину, празнике… - Предосећао је он нешто, није он био глуп човек, знао је. - Говорила сам му да крене у цркву, није ме слушао - Ма нека му је лака земља, ко зна зашто је то добро, одмориће се. - Чуди ме да му бивша жена није дошла, она му све ово направила.
- И брат му исто тако умро, то је наследно...
Након оног неминовног, враћамо се својим кућама, а гласови у позадини се настављају.
- Могли мало боље ово да организују, све некако било натегнуто, на брзину. - Штета што није за викенд, било би више људи - Ма сам је крив за све, много глуп живот имао… - Да је бар знао да ужива било би му лакше. - Ко ли ће све оно да наследи?!
Покојникови су били упорни да после погреба одемо и на вечеру. Одлазимо сви заједно, чак и они који једва да су га познавали.
Док траје вечера свако прича себи у браду. Њега ретко ко и да помиње. Све до једног момента када су кренули о њему.
- Ма шта му је ово требало, могао је још да сачека… - Боже, па није он човек крив, шта лупаш. - Људи, живот се наставља, био је он добар човек. - Ма не кажем ја да је био лош али…
- О коме причате? Ааа, ма шта вам је, дошло време да живи завиде мртвима.
Настаде тишина на тренутак па онда.
- Слушам шта причате, да ли ви знате да би он сада био поносан да нас све види овак заједно. - Поносан, на шта? Што лежи тамо мртав а ми овде једемо и пијемо, ма дај. - Све је било по Богу, тако смо га испратили. - Браћо али он није био верник. - Нека, нека, шта је био да је био, обичаји налажу…
Слушам људе шта говоре, неки од нас само ћуте. Поједине је понела прича, као да не знају где су и зашто су ту.
Конобар долази у једном тренутку са новом туром. И ставља рибу свима у тањир, постило се тога дана.
Једној жени, уместо у тањир риба паде на под.
Док се она савијала, један, рођак, онако из прве, добаци
- Снајка, испала ти риба… Зете обрука те снајка… Конобаре пажљиво са снајкином рибом…
Сви се прво погледаше, па почеше да се смеју.
Хаха, хихихи
Па нагло заћуташе, све док један не рече
- Ма и покојник волео шалу… - Јесте, јесте, и он би се сада смејао. - Да, да, гледа нас он, сигурно, и смеје се…
Мислим се у себи, да, јесте, црче човек од смеха. А и због свих вас, какви сте.
Покојникови најближи се само погледаше. Као – да Ии нам је ово уопште требало
А ја настављам да ћутим, гледам њихова лица.
Јасно је да су покојника многи од њих већ заборавили.
Свако прича своју причу, да је то прерасло у надвикивање. Све док неко не рече – идемо кући, пашће мрак.
Жалише још мало, реда ради, све док нису изашлиА онда се свако врати у свој живот.
Његови, најближи, одлазе до конобара и скрушено плаћају рачунИ руку под руку одлазе кући.
Десила се сахрана једног човека. Као да се није десило ништа.
Пао је мрак.
