детаљ слике: КРК Арт дизајн

Радослав Рада Шумарски: ИСТОРИЈА МАРТИНАЦА У СТИХУ

Радослав Рада Шумарски аутор је књиге „Поема о Мартинцима”, историје у стиховима, пре тога је објавио збирку песама „Моје село дично поприлично” у издању Књижевне заједнице Сремска Митровица, а као издавач нове књиге појављује се и Библиотека „Глигорије Возаровић”. Промоција је одржана у његовом родном селу, Мартинцима где и данас живи, и књига, промоција, као и сам чика Рада привукли су велику пажњу јавности. „Поема о Мартинцима” од 7132 епска десетерца представља остиховљену хронологију овог места.

Радослав Рада Шумарски

ИЗВОР: Sirmiuminfo.rs 

Слађана Миленковић 19/09/2023

Ви сте у овај мартиначки еп, уткали сопствена сећања, доживљаје, али сте испевали и својеврсну историју Мартинаца на основу историјских извора и усменог предања. Писали сте је цео живот у мислима док је нисте пренели на папир. Како је настала књига?

Цео живот се ова књига писала у мојој глави, још од малена, још од кад сам као дечак на салашу слушао приче старијих. Ту је свакодневно битисање Мартинчана од античких времена до данашњих дана. Одмах да нагласим, не би је било да није прво помогла председница Књижевне заједнице Сремске Митровице, Мирјана Марковић, која ме бодрила и која је допринела сређивању књиге и дала ми подршку да је објавим. Доста сам, кажем још као сасвим мали, боравио с дедовима и слушао њихове приче о животу, о привређивању, о ратовању у време њихове младости, чак и оне приче које су њима њихови дедови приповелали, и тако уназад све до почетка осамнаестог века. Ти моји салашари, давни казивачи, то су били непосредни учесници Првог светског рата, па су често у вечерима у рану јесен крај ватре, док се на жару пеку млади кукурузи зелењаци разговарали међусобно, а ја се примирим и слушам, а некад су причали и само мени, како се и шта догађало и како је сеоски живаљ на сва та дешавања гледао. Видели су да ја то пратим, можда су зато то често и понављали, да запамтим, као кад су нас учили после рата, малтене тајно Оче наш, и неке песме којих се и данас сећам До Божића три ножића. Азбуку сам научио тако што је мој брат ишао у школу, а ја сам имао четири године, хтео сам да пишем као он, па сам гледао и учио, слово А као рогови на кући, О је кромпир, П стативе на игралишту итд, и тако сам научио слова. Као у немачком језику, готица писана, то треба паматити као хемијске симболе, не пише се једно слово увек исто.

Кад спомињете немачки, Ви сте га научили сами, како се каже, самоуки сте. Одакле идеја?

То је тешко, да кажем и не бих то никоме препоручио. Срећом били су добри уџбеници. Заинтересовао сам се једном приликом, кад сам дошао из војске, ишли су код нас улицом Роми брат и сестра, сиротиња, гладно, сестрица је имала око 12 година, нисам знао да јој је брат прекопута, изнесем им хлеба и сланине. Кад сам им изнео они нешто причају на ромском, а ја не разумем, узела је да једе, опет они нешто на ромском, кад су отишли, а ја сам себи говорим: Они мали Роми знају два језика, а ја не знам ни мој матерњи како треба. Е, научићу па који било, и тако сам дошао до тих књига, баш немачког језика као створен је за командовање, прави војнички језик, а и ми Сремци смо били векипо војни граничари у доба Аустро-угарске монархије. Овладао сам немачким језиком, и данас обострано преводим текстове и песме са свим римама. Многа мартиначка деца долазе код мене на бесплатне часове швабског, и никад ником, ни динара нисам наплатио, а сви они имају најмању оцену четворку у школи.

Колико је у „Поеми о Мартинцима” заступљена она незванична историја? Предање од уста до уста, с колена на колено, а колико сте проучавали књиге?

Много сам читао, волим историјске књиге, имам велику библиотеку, доста сам проучавао прошлост Мартинаца. Истина, о Мартинцима су доста познатији писци и хроничари писали, али све је то било улепшано због друштвене политике у тадашњем времену. О Другом светском рату сам такође слушао од непосредних учесника Мартинчана, а то су: Сава Бараћ — Баба, Сава Нешић, Страјин Ралишић; и могу рећи да су се њихове приче доста разликовале од званичних писања и причања о важним догађајима у нашем селу у то време. Пре десет година разговарао сам са својим великим пријатељем, покојним магистром Миленком С. Стојнићем о нашем селу, требало је за пар дана да докторира али није стигао, смрт га је претекла. Кад је чуо шта све знам и памтим, рекао ми је: „Радо, ти умеш веома лепо и разложно о свему да причаш. Лати се и запиши све то онако како си од наших сељака слушао. Они казују по голој истини.” И тако је дошло до писања ове књиге, назвали смо је поема, али мислим да је јединствена можда и у целом свету, да нигде не постоји остиховљена хронологија једног насељеног места.

Део ове поеме објавили сте у првој збирци песама „Моје село, дично поприлично”. Зашто сте се одлучили да проширите неке делове из те књиге?

Када ми је 2014. године објављена прва књига био сам свакако радостан, али у исто време, из два разлога, помало тужан. Прво, због неразумевања установа које су одбиле да финансијски помогну њено штампање, те сам морао сам да сносим све трошкове око тога. Друго, књига је прошла „строгу цензуру“, па су неки њени краћи делови који се критички дотичу политичких ситуација и тадашњих моћника — једноставно изостављени. На ово сам се у одвојеним разговорима пожалио својим добрим пријатељљима — инжењеру Бори Јовановићу, примаријусу др Васи Дражићу и професору Данку Марину; сваки ми је, уз похвалу за прво издање, рекао: „Напиши друго, исправљено, допуњено и проширено издање и не дозволи никоме да ти га поквари.” Тако сам дошао на идеју да напишем књигу, иако се код нас писана дела све мање цене

.

Одакле идеја да напишете овако један обиман и компликован спев?

Имам ваљда дар за школу и књиге, од Бога је дато, истотако и упорност. Док сам ишао у школу, до првих дана шестог разреда ништа нисам записивао, све сам памтио, па тако и ту нашу историју што ме одувек интересовало као и разне приче о Мартинцима. Спев почиње: „Ево песме, ето десетерца / нек читају старији и деца / без великих речи или фраза / написана десницом сељака” и тако наставим даље да записујем стих по стих, па са, питао сам људе који то добро знају историчаре, да ми кажу како се то некад код нас живело, па сам желео да запишем и то, а и приказ битних историјских догађаја.

Ви сте песник и уметник на фрули, сакупљач умотворина, бећараца и већ преко 1400 архаизама.

У овој књизи има 7132 стиха или реда, што би ми рекли и мора да се римује. Намерно сам употребљавао изразе карактеристичне за наш, сремски говор, има ту доста архаизама, речи које сам слушао у говору дедова, рецимо на пример реч варзилање ускршњих јаја то је „фарбање јаја”, оставити некога на леку „препустити некога некоме на милост и немилост,” итд. Поред архаичних речи, неке сам писао и паорским — сељачким језиком, куруз — кукуруз, трудећи се да сачувам богатство нашега српскога језика.

Рођени сте и одрасли у Мартинцима. Школу сте завршили тек касније у животу, захваљујући сопственој жељи и упорности.

Одрастао сам у мартиначкој породичној задрузи, презивамо се Шумарски, а надимак или шпицнамет нам је Јовишкови. Поштовала се реч старијих, онда, нарочито стрица и оца, а они су мислили да је школа луксуз, па иако сам био најбољи ђак, исписали су ме из петог разреда иако је основна школа била обавезна. Било је више дечака који одједном више нису долазили у школу, али како не знам – то се крило, те су успели и да мене лекар прогласи неспособним за школу, за нешто новца и две литре ракије. Ех, како је то било, кад сам дошао са сведочанством петог разреда и кад су видели да сам опет прешао даље, стриц Веселин, неписмен, строг и често намргођен, а отац забринут и збуњен, овако су прокоментарисали: „Од овог` никад човек неће бити, и немож` ти да силанцаш – у школу и из школе, дереш ципеле и одело, а да ми да плаћамо чобана! Нег`, држ` се земље да те ветар не одува!” И тако, имали смо салаш, морао сам да чувам свиње, па чак и тада, крадом сам читао књиге, доносиле ми девојчице из разреда. Кад дођем кући ја књигу испод штрикова, па се опашем, па преко тога струницу на леђа са хлебом, сланином и водом, кад заиђем, да ме нико од куће не види, а ја извадим књигу и читам. Мајка се бринула да јој дете не полуди од силних књижурина, што сам их свакодневно налазио и читао по скровитим местима. Коначно, у 45. години живота, по својој жељи, наставио сам и успешно завршио осмогодишње школовање са одличним успехом.

На окупљањима чланова Књижевне заједнице често умете да засвира фрулу, након казивања одломака из спева о Мартинцима. Како сте научили да свирате?

У самотним салашким данима, открио сам да волим стих и риму, тада сам почео и да свирам на фрули. Кући су ми бранили да свирам фрулу, кад су ме избацили из школе присилно, јер морао сам да будем на имању, да радим, свирао сам на игранкама, а то је било срамота! Отац се наљутио, говорећи да не будем сеоски гајдаш, него да се ухватим неког честитог посла, тако да сам кришом свирао. Много касније, када сам постао свој газда, испунио сам себи велику жељу, продао четири бравца са правом ценом, тајно сео у аутобус, и у Чачку 1983. код чувеног мајстора пазарио сет фрула на којима и данас радо свира мразна кола, познате народне песме и разне мелодије које случајно чујем. Наступам у разним сеоским акцијама, на окупљањима, радо свирам и стиховима се нашалим, гостујем у вртићу, школи, а и са књижевном заједницом у Сремској Митровици.

Како је дошло до сарадње са београдском новинарком Радмилом Ђурић која је написала и рецензијуи говорила на промоцији? Хтели сте да се захалите људима који су помогли да се књига објави.

С Радом ме упознала њена сарадница и чланица редакације и екипе емисије у Београду, млада новинарка Кристина Ерић из Мартинаца која је мислила да књига вреди. Дошли су код мене и након снимања емисије Раде Ђурић „Да сам ја неко” и интервјуа са мном, поверио сам им рукопис. Рада је написала поговор, а говорила је и на промоцији у Мартинцима. Редакцији се јавио Ђорђо Васић, књижевник и преволилац из Торонта, и понудио да помогне како својим стручним радом на уносу текста и прелому, тако и новчано у издавању књиге. У души сам осећао да сам написао вредно дело, али нисам очекивао да ће имати такав одјек у мојој Србији па и на осталим континентима, свуда где живе и раде наши људи. Благоларим свима који су, ма на који начин, допринели ла ова књига угледа светлост дана, а то су поред већ поменутих и Марија Мандић, Дејан Ненадовић, Кристина Ерић, Ивана Божић и Виолета Димитријевић. Нека им је свагда драги Бог у помоћи!

Промоција у Мартинцима била је веома запажена. Какви су Вам утисци након ње и имате ли неку поруку за крај разговора?

Било је лепо али многи ме питају зашто их нисма звао. Како да кажем, био је плакат, свуда је обнародовано, оглашено, па нећу звати с јабуком као на свечаре да дођу на промоцију. Можда ће бити још промоција, па сви су позвани. Мене моји нису дали школовати, нешто из финансијских разлога, нешто из политичких, одрастао сам на салашу, био сам потребан да чувам свиње, да одменим брата. Тада сам то сматрао као несрећу, а можда је била срећа јер сам тако слушао ону усмену историју. Завршио сам четврти разред основне школе кад сам сам ноћивао у колибици од сламе, самоук сам и да пишем, читам и свирам. Сад пишем да се не заборави, да се сачува ово усмено предање за будуће генерације. Пишите, записујте, онако својим речима, као што је рекао Вук Караџић, замислите да су наши дедови и прадедови писали или говорили неком у перо, колико би то вредело данас.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: