детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Друштво мртвих песника 

Ти никада ниси имао своје али

некако смо ми сви били твоји.

Ти ниси ни у Риму, ни у Паризу, ни у Берлину

већ си под небеским сводом,

Ту у Студеници.

У твом крхком аскетском телу

Сакрила се читава васиона.

Клањаш се свакоме

Ко је теби дошао на поклон.

Твој их поглед целива и

Позива на покајање.

Руке их твоје грле и за љубав

Као да и ниси на белом зиду.

Ти никада ниси имао своје али

некако смо ми сви били твоји.

Ти ниси ни у Риму, ни у Паризу, ни у Берлину

већ си под небеским сводом,

Ту у Студеници.

Његош

Трагични јунак косовске мисли.

Дивјак

Филипу Вишњићу и другим слепцима

Док је сунце жарило земљу док су

Врани гаврани јели људске кости

Један српски јунак рањен лежи испод

Витог бора а бор се беше склопио.

Плаче јунак, плаче Дивјак, плаче бор

Јунак је заборавио на ране

Али плаче због Дивјака јединога

Сузе његове су оштра кама и бол.

Тада му се Дивјак гордо спусти па

Љуби свога господара и жали

Он жали и свог кротитеља и себе.

„Косово је појело мог јединога

Сви су пали господари да их нема

Сада и немам коме служити срцем.“

…

Соколе сиви ти бесна птицо

Што у свакој гори полећеш и

Што се свакој златокрили надаш

Плашиш ли се то за себе сада

Ил’ си већ пожелео друга

Господару!

Дај ми да гракнем и гори писнем:

Нисам ја крила своја подвио

Од страха мили мој господару

Нити сам их подвио за друга

Већ сам своја крила саломио

Од жалости и туге за твојом

Вилом од бисера натканом и

Твојом старом оседелом мајком

Своју си вилу осамио и

Од туге мајку ражалио

Господару!

Твоја мајка лије горке сузе:

Молио је њен син јединац на

Видовдан да запали свећу и

Да га тамјаном благослови

Господару!

Горда ти се вила од туге сад

Преда жарким сунцем осамила

Облаци је крију од свакога

Миле звездице њене сестрице

Рада сада умиру и гасе се

И она гора је за њом умрла

Даница би најсјајнија са њом

Тугу и бол поделила да зна

Али су сва звона стала као некад

Зар не чујеш издалека дете

Нафора се више не дели кад

Ко да је подели са нама кад

Агнец сада пролева вашом и

Господњом крвљу

Господару!

Алекси

Мом брату Алекси из Мостара

Драги брате

Пишем ти

Шта бих друго и могао

Чуо сам да и ти побољеваш ових дана

Од туге

Од самоће

Од пусте башче

Желим ти брз опоравак!

Шаљем ти ове жеље из своје мале собице

Необјављена песма Бранка Миљковића

Моје се мисли протежу по читавом твом телу,

Њиховој оштрини нема краја,

Ако можеш опрости ми.

Погледај у небо разапето између прстију,

Разумећеш онда,

Речи које ја узалудно будим су жива слика,

Игра ватре и смрти,

Од једне речи бих могао да се родим, а од

Једне да умрем и

Да ме заувек забораве.

Ако ме је икада и било на овоме свету,

Морало ме је бити само са тобом.

Открио сам је 14.8.2020.

Боб Дилан

Твој дах је сладак

Очи су као два драгуља на небу

Леђа равна а коса галантна

На јастуку где лежиш

Тамо не осећам никакву наклоност

Ти си без захвалности и љубави

Ти ниси лојална мени

Већ звездама на небу

Твој отац је одметник

Скитница по занату

Он ће те научити свему

И како некоме одузети живот

Он надгледа ово своје краљество

Да случајно неки странац не залута

Његов глас је дрхтав док дозива

…

Наша мила сестрица види будућност

Баш као твоја мајка и ти

Ти никада ниси научила да читаш и пишеш

Нема књига на твојој полици

Твоје задовољство не зна границе

Твој глас је као славујева песма

Али је твоје срце као океан

Мистериозно и мрачно.

Уместо БИОГРФИЈЕ 

Предговор

Просторно-временске координате лирског субјекта
Слојевитошћу своје (прве) збирке песама, Страхиња Црнић Трандафиловић ставља читаоце на тежак изазов – поставити координате песама збирке. Лирски субјект често временски и просторно измиче и не дозвољава читаоцу да се навикне на један тон. Ипак, када се заврши сваки од циклуса песама (а онда и читава збирка), ствара се утисак компактности, а читалац схвата да је све време комуницирао са (само) једним лирских субјектом којег можемо упоредити са правим историјско-географским водичем.
*
Просторно мапирање песама почиње циклусом посвећеним географским локалитетима. Тим песмама претходи песма „Посвете” у којој се у дистиху наводи жеља лирског субјекта да напише посвету свим градовима „којима је желео све најбоље”. У наставку следе песме од којих свака носи назив места које је оставило својеврстан утисак на лирског субјекта. У првој песми ове групе, која носи наслов „Шести Габар”, лирски субјекат приказује најинтимнија осећања која је најчешће могуће везати само за место порекла – место у коме обитавају „душе предака”, „ратови прошлости” и „породична туговања”. У другој песми која се зове „Књажевац” емоције су сличне као у претходној песми – мир лирског субјекта долази „у чудесном повратку” родној кући. На основу тих песама, видели смо да лирски субјект креће „од почетка”, од првог детерминишућих локалитета. Песме у наставку еквиваленте су сазревању човека који временом упознаје друге пределе – од ближих ка даљим. Географско померање прати другачији склоп емоција. Сваки од опеваних градова оставља утисак на лирског субјекта, али многе локалитете прате и негативне емоције. Песме у којима је лирски субјекат удаљен од родног места и родног града носе са собом мотиве усамљености и неразумавања: „Делићеш осмехе са њима / (…) / Али не и себе / Јер те ту нико не жели знати”; „Тамо сам отишао и / Оставио те тамо са њима / Људима који су презрели / Мој језик и моје око / Тугу и песму”. Слични мотиви јављају се уз помоћ интертекстуалних релација које лирски субјекат успоставља у песми „Беч” – он преузима стихове који су били популарни међу припадницима покрета Млада Босна: „Наше ће сјене ходати по Бечу / Лутати по двору плашити господу”. Преузети стихови настали су управо од стране оних који су се осећали одбачено и потлачено у односу на друге. Претходни пример није једини у ком лирски субјект о градовима говори путем интертекстуалних релација. Песму „Београд” чини инсерт емисије „Београде, добро јутро” чији је аутор и водитељ Душан Радовић. Лирски субјект се у фусноти осврће на своју позајмицу стиховима: „Позајмио сам његову лепоту / У њему је лек лепоте / Позајмио сам и ову песму”. На основу првог стиха закључујемо много о утиску лирског субјекта – он описани град поима као извор вечне инспирације, град који је немогуће присвојити, већ се у њему може само уживати кроз сопствену рефлексију или кроз рефлексију других. Песме посвећене градовима одликује честа потреба лирског субјекта да споји географско и историјско, јер је то најбољи начин за упознавање/представљање града. Другачији приступ од географско-историјског за њега је неприхватљив. У песми „Поново Кöлн” критикује „занемаривање прошлости” – окретање ка туризму и индустији у потпуности је бацило у други план богату културну историју овог града о којој лирски субјекат са сетом говори. Због тога, током приказивања Новог Сада, лирски субјект наводи многа имена која сведоче о историји града: „Неопланта / Неусатз / Úјвидéк”. У овој песми јавља се мотив који проналазимо и у песми „Београд” – Нови Сад не припада појединцу, групи људи или народу: „Ти не припадаш само мени / То је твоја воља”. У циклусу песама који је насловљен са „Друштво мртвих песника” просторној компоненти се придодаје временска. Лирски субјекат жели да ода почаст књижевним епохама и појединцима које он сматра представницима тих епоха. Историјски гледано, лирски субјект овим песмама прелази преко читаве српске културне прошлости: од епске прошлости (преко песме „Дивјак” посвећене Филипу Вишњићу), он долази до песника 20. века – Алексе Шантића и Бранка Миљковића. Интертекстуалности се у овом циклусу додају други поступци који поезију Страхиње Црнића Трандафиловића, поред свеколике повезаности са књижевном традицијом, повезују са савременом српском поезијом, којој песник припада. У песми „Необјављена песма Бранка Миљковића” присутан је поступак пронађеног рукописа. Поред наслова који јасно упућује на рукопис који до тада није био познат јавности, лирски субјект оставља и напомену испод песме: „Открио сам је 14.8.2020.”. У песмама овог циклуса јавља се тон присутан у претходном циклусу, чиме се све песме збирке непрестано прожимају. Мотив туге и усамљености присутан је у песми „Алекси” посвећеној Алекси Шантићу. Лирски субјект пише писмо у стиху „брату из Мостара” и поистовећује се са њим: „Чуо сам да и ти побољеваш ових дана / Од туге / Од самоће / Од пусте башче”. У песмама о којима смо до сада говорили јасно се истиче важност спајања просторног и временског. Та симбиоза најснажније се потврђује у песмама циклуса „Пут светлости” у ком се преко саједињења просторног и временског долази до духовног. Конкретни локалитети – манастири Српске православне цркве – у себи носе велику културно-историјску подлогу и лирског субјекта воде ка миру и спознаји који вера доноси.
*
Осам љубавних песама из циклуса „Дневник једног странца” само наизглед се не могу тумачити просторно-временским приступом сагледавања поезије Страхиње Црнића Трандафиловића. Град Ниш описан у истоименој песми из првог дела збирке сада добија другачије атрибуте. Осећај одбачености и неизвесности замењени су љубавним осећајем, а сам град, који наизглед не мари за своје становнике, био је подређен заљубљеном пару – „Назирале су се беле ноћи као никада раније / Ток Нишаве се изменио (…) Били су то истински призори који се сада ретко дешавају”. Са друге стране, временска компонента која у збирци неретко обухвата целокупну историју једног народа, сада је минимализована и посвећена тренутку: „Желим да ухватим тренутак / време у којем постојиш”. Снага љубавног заноса приказана је као толико јака да може избрише детерминанте које одређују појединца, а које су лирском субјекту стубови идентитета: „Ја стојим сам на киши / Размишљам / О челу без имена / Оку без боје / Гласу без жеље”. До експлицитног споја просторно-временског и љубавног долази у песми „Седма песма” у којој лирски субјекат каже како не може да дефинише особу којој посвећује песму: „Дефинисати значи ограничити, / Тебе која си простор и време”. На тај начин се простор и време издвајају као неухватљиве категорије. Појединац уз помоћ њих покушава да одреди своје координате, али оне неком другом могу бити мање или више јасне.
*
Како смо у претходном пасусу навели – разне детерминанте помажу појединцу да дође до своје бити. Лирски субјекат свим песмама збирке иде ка одређењу себе, стављајући се у просторне и временске оквире којима мање или више припада. Ипак, сваки циклус песама у себи садржи питање порекла. Питање (ближег и даљег) порекла све време прати лирског субјекта и тера га да испитује свој однос према њему. Преко песама „Мојој бољој половини”, „Оцу”, „Мајци”, долази се до песме „Биографија аутора” у којој је хронолошки пописано седам колена предака – од оца до аскурђела. Лирски субјект у оквиру белешке „Кругови” говори о цикличности његове збирке песама – песме „Шести Габар” и „Биографија аутора” нераскидиво су повезане, јер се међусобно употпуњују и показују значај породичне историје и места за које се та породична историја веже. Оно што је у првој песми наслућено („душе предака”, „ратови прошлости” и „породична туговања”) у песми „Биографија аутора” је конкретизовано кроз имена предака. Значај порекла експлицитно је истакнут и у фусноти песме „Биографија аутора”. Ту лирски субјект наводи свој однос према пореклу: „Шта је човек без чврстог корења / Љуштура без трага где је изникла / И куда ће тек изнићи”. У песмама које смо раније навели, а који се односе на најближе чланове породице уочавамо комплексност међуљудских односа и њихову амбивалентност. У песми „Мојој бољој половини”, брат је представљен у исто време и као камен спотицања и као стена о коју би лирски субјекат наслонио „празну главу”. Отац се у једном стиху песме описује као „највреднија мрља”, па се на тај начин велика вредност даје појму који примарно може имати негативну конотацију.
*
Након просторних, временских, духовних, љубавних и породичних одредница, лирски субјект говори о одредницама које човека одређују као хомо луденса – човека који се игра и непрестано тежи уметности. Након песме „Кругови” следи циклус песама које су посвећене теорији књижевност и уметничком поимању књижевних правила. Ипак, ни ове песме нису лишене просторно-временских координата, јер лирски субјект поменуте књижевне појаве тумачи синхроно и дијахроно. Лирски субјект је све време свестан „поетске прошлости”, односно етапа кроз које је књижевност прошла и којих треба да буде свестан сваки познавалац књижевности. У песми „Проглас” долази до укрштања важних културно-књижевних тачака које су лирском субјекту важне – од неомодернистичке традиције, преко гуслара и народне књижевности, он долази „до почетка”: „(Ми смо) Синови оца Саве а / Поклон небеса Господњег”. Већ у песми „Позориште” спаја се поимање драмске уметности од антике до данашњег тренутка. У песми се наводи да позоришна уметност „подрива у мисли” и „шокира слушаоца” стварајући заједницу песника као творца уметности и „прочишћене” публике. На тај начин ствара се распон од Аристотеловог поимања трагедије до савремених теорија перформанса. Такође, успостављање континуитета приликом сагледавања уметности приказано је у песми „Прошлост садашњост и будућност”: „Прошлост је важна јер из ње учимо / Да обликујемо садашњост / А онда и како да овладамо будућношћу”. Та порука у песми превазилази поље уметности и пресликава се на читав човеков живот. У песми „Уметност” јавља се раније поменути мотив хомо луденса. Жеља за уметношћу приказана је као урођена – предодређена од Бога: „И онда нас Он / Осуди на реч и говор / Она би довољна да умилостиви казну / Звану живот”. Велики број песама овог циклуса садрже конкретне савете каква песма треба да буде: мотиви у песмама морају бити лепи и корисни, певање мора бити „силно”, а речи не треба „узалудно изговарати”. У једној од тих песама место проналази и просторно-временско одређење песништва. По узору на Иполита Тена, лирски субјекат наводи да песник мора да буде свестан „духа средине и момента” и да приказује реалну слику света у коју ће уткати „јака и верна осећања”. Поред смерница како би песништво требало да изгледа, у овим песмама приказује се и слика песника – попут Прометеја, песник је приказан као доносилац истине „које смо сви жељни”. У фусноти ове песме истиче се још једна особина – одважност доброг песника: „Сви смо ми богонадахнути / Али, не жели свако ухватити врага за реп”. Улога песника у песми „Песништво” приказана је као улога посланика који носи истину која ће свима бити видљива. У овој песми јавља се поново сличност песника са Прометејем – песник мора да буде неустрашив приликом изношења истине – „песници и гуслари прте пут, тражећи излаз, они разгоне мрак тежећи сунцу и вечности”. Поред тога што у одређеним песмама даје смернице какав песник треба да буде и чиме треба да се бави, у песми „Ко треба писати?” лирски субјекат истиче библиотерапијско дејство стваралаштва – наводи да песништвом сви треба да се баве јер свако има о чему да пише, а писање је само по себи је лековито: „Оно је својеврсни извор пречишћења / Терапија душе и тела”. Самим тим се пречишћење које је било резервисано само за реципијента односи и на оног ко уметност ствара.
*
Индивидуални покушај успостављања координата на основу поезије Страхиње Црнића Трандафиловића овде се завршава. „Индивидуални” кажемо због тога што поезија овог аутора пружа далеко већи спектар могућности од оних које су овом приликом приказане. Историја, религија, порекло, љубав, усамљеност, уметност – само су неке од тема ове збирке. Свака од њих неком наредном читаоцу оставља могућност да трага за индивидуалним координатама. Цикличност саме збирке натераће читаоца да јој се изнова враћа, али би га требало упозорити да ће свако наредно читање условити нови координатни систем.

Душан Петровић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: