детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАВЕШТАЊЕ ЈЕДНОГ МАСЛАЧКА

(О књизи Љиљане Пилиповић  Карановић Расути маслачак, Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2023)

Гордана Јеж Лазић

Збирка поезије Расути маслачак Љиљане Пилиповић Карановић припада циклусу  завичајне лирике која се у српској књижевности појављује првих деценија овог века као ехо завичајног патриотизма прогнаног српског народа 90-их година прошлог века. Отуд ову врсту поезије негујемо као историјско сведочанство о културном и националном вековном постојању српског народа на тим просторима.

 „Били смо некад поље маслачка“, каже ауторка у првом стиху песме по којој збирка и носи назив. Вишеструка је симболика маслачка у овој књизи.  Маслачак је биљка дубоког корена, а завичај је „родна груда“, парче земље са које смо поникли, корен. У завичајној поезији Љиљане Пилиповић Карановић корен се храни успоменама, од сећања живи и сећања – као једини облик трајања – у песмама завештава. Маслачак је и биљка усправног стабла – без листова. А шта је то друго до симбол достојанственог постојања „у туђини“, како ауторка каже, јер прогнани, где год да су ветром рата распршени, опстају сами, али поносни на свој род, песме, игре, традицију, културну и националну утемељеност. Маслачак има своју примену и у народној медицини, а успомене су у песмама Расутог маслачка – души лек. 

Збирка је подељена у три циклуса: А тамо негдје; Тихују сјећања и Ој, струњице, кад би рећи знала, чија ретроспекција има свој градацијски след, од блискости са физички удаљеним завичајем, где успомене надолазе асоцијативно, и ту доминира елегичан тон; преко оживљавања сећања кроз посету завичају, где су помешана осећања у антитези радости и горчине; до евоцирања успомена из младости, што резултира и шаљивим тоном. Сваки циклус завршава се издвојеном песмом као тачком која има улогу да нагласи претходни поетски монолог. Осим издвојених песама на крају циклуса: Могу ја из Лике, неће Лика из срца; Није кућа на продају и Кажи ми, на крају сваког циклуса издвојени су и стихови. Међу њима је и једно од најлепших апострофично интонираних реторских питања ове збирке: „Кажи ми, Крајино моја, / плачу ли с тобом кише?“

Тематски структурирана као завичајна, збирка Расути маслачак у подтематици баштини мноштво парцијалних успомена које израњају као солилоквиј, у којем дескриптивне слике: зимске ноћи, месечине, зоре, Уне, Велебита, ливаде, куће, бунара, сточића, липе, шљиве... постају значајна компонента описа лепоте личког краја. Што у жељи да у својој дескрипцији буде што веродостојнија, што у стрепњи да ће завичај пасти у заборав, песникиња користи и аутентичан вокабулар, а формално (строфом и стихом – најчешће римованим катренима) своје песме приближава народној лирској поезији. Управо у таквој формалној структури песнички монолози Љиљане Пилиповић Карановић и добијају адекватан израз.

Коначно, лирски субјекти самог краја збирке су нико други до деда и унук, чиме је Љиљана Пилиповић Карановић симболично заокружила још један омаж завичају. Крајишки ђедови надалеко су чувени по свом умећу причања прича. Истовремено, ауторка је направила генерацијски мост, симбол трајања и опстајања – у причи и причању. Зато, ако се у суочавању са савременом поезијом ова врста лирике и учини временски далеком, треба имати на уму да је она део и књижевне епохе првих деценија 21. века, да је настала са тродеценијске дистанце према историјским догађајима на овим просторима 90-их година, у суштинској потреби очувања  породичног, националног и културног идентитета, јер човек није репа без корена. Или, како Љиљана Пилиповић Карановић у Расутом маслачаку подсећа: „Ко то каже да може без свога / и да празан путује по свету“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: