детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Џепарош   

             Почео сам као *штуцер и пекао занат прве године у Милану где је нас лопова брат брату тих осамдесетих година било можда хиљаду. Задржавао сам путнике на самом улазу у воз и гуркао се са њима тобоже несналажењем приликом уласка у вагон. Знаш оно, он или она лево ја лево па десно, напред назад док не постане смешно и никако да се мимоиђемо или бар разиђемо али толико дуго да мој компањон добије таман довољно времена и 'неуради *овцу', а места за седење за којим посебно жене жуде све мање и мање, - исцери се после пар покрета раменима тамо овамо, па сркну кратки еxспресо.

  -'Овца' уђе у воз а ми са перона нестанемо у два скока што брже и то у супротном правцу да се крађа не провали не толико због *кљунова и муријаша јер их већином плаћамо да се не мешају у свој посао, него због савесних грађана који могу да се организују дигну фрку или не дај боже да нас појуре. После годину дана гледања и праћења  мајстора џепарења по Италији и сам сам се одважио да завучем прсте у туђи џеп или неку лепу ташницу.  

 - Велика лова је најчешће у коверти или као 'суварак' лежи у торбици и неком унутрашњем џепу. Највише сам узео 18 000 евра у Бечу из једне скупе женске ташне,- одговорио је шездесетосмогодишњи џепарош Жарко са 'Цветка' на моје подпитање која му је најуноснија крађа и тако обогатио наш необични 'интервју'. 

-Новац и два пасоша која сам касније проследио у поштанско сандуче су била у оковратној врећици очигледно припремљени за путовање. 

Погледао ме је.

-Ја новчаник увек држим у предњем џепу, браним се пипајући га покушавам да будем мало паметан а више да отклоним мисао која ме нападе, ''шта ли је жена помислила када је схватила да је остала без новца и путовања ''?

-Ни један џеп није безбедан ако ниси опрезан,  

понови ни за трен неосврнувши се на покрадену жену, не трепћићи иначе иако трепће више него што је уобичајно за неизбежно подмазивање рожњача али тада сам ја већ одлутао са мислима у давну 70 годину када смо нас двојица упадали наглавачке у халу спортова на Новом Београду преко отвореног за ту прилику малог прозорчета WЦ а стресирајући посетиоце у нужнику да би гледали тад популарне кошаркаше Партизана, Чермака, Зеку, Фарета....па их сутрадан имитирали на школском терену са домаћом наранџастом 'Тигар' лоптом из Пирота. Док он прича да има и сушних дана, празних новчаника и џепова и да није све бајно ја га видим зајапуреног и знојавог као некад кад је имао 16/17 година, у скок шуту како искоса гађа и погађа лоптом уцртану коцкицу на кошаркашкој табли убацивши 21 одлучујући поен, притом спреман да тражи фаул на сваки минималан додир његове руке са руком одбрамбеног играча. Био је један од најталентованијих ако не и најбољи међу нама и за фудбал и за кошарку, неко због чијих су се умешних потеза око игралишта окупљала деца, докони пролазници, пензионери, застајкивале жене са пијаце да спусте претрпане цегере, предахну правећи већ позамашну групу гледалаца на улици изнад  терена и да виде ко то урла и виче ''фауууул, кош важи'' као да му је задње у животу!

-Важно је да ти не виде руку па се користимо бушним џеповима или лежерно пребацимо  кошуљу, џемпер, шта било преко рамена. Онда следи велика концетрација и потрага за ловом, час пуцкета нервозно изразито дугачким прстима а час нежно добује њима по столу као пијаниста по клавиру и враћа ме у стварност. За своје 'колеге са посла' Жарко каже све најгоре:

-Те битанге су ти брате најлошији људи. Дно дна а нема ко од њих није на неким дрогама или претерано циркају а већина не избија из коцкарница па на крају крајева цвоњка немају, каже власник два стана на Звездари и куће у Земуну који нема три дана радног искуства јер се други дан намерно повредио у фабрици 'Прецизна механика' бацивши тешко парче метала на ногу тако прецизно да само кожу огули а кост и мишиће неповреди! Управа фудбалског клуба Синђелић га запослила као новопеченог првотимца и талентовану десну 'полутку' популарних 'Орлова' са Звездаре. Лагано храмајући завијене ноге дошао је испод коша где смо ми из краја иначе 'висили' сваки дан чекајући да се нешто важно деси у нашим животима (а стизали су само један за другим плави коверти са позивима за одслужење војног рока) да нам се пожали и саопшти важну одлуку до које је дошао у фабрици.

-Пре ћу да крадем него да радим у фабрици, рече самоуверено, побеже са посла као и из средње школу коју је успут напустио и фудбала од кога је одустао иако су неки прволигаши били заинтересовани за њега и после ипак одслужене војске нестаде из краја. После чујемо да је отишао у Италију да краде.

-Радим 'џеп' јер су робије кратке у односу на провале и пљачке на пример а тимски украдена лова и драгоцености се свакако деле на равне части (ако је за веровати лоповима и ако ту има части или бар мало лоповског кодекса)?

-Ти моји клошари као иду у цркву, моле се, ово оно а кад изађу два блока даље лицемери настављају да краду и отимају. Мрш бре. 

Наручи пиво и муну неку таблетицу у уста трудећи се да ја не видим па ме погледа онако искоса да провери да ли сам ипак снимио његов ритуал али ја сам већ склоњеног погледа био као шатро задубљен у записивање његових сећања у мој изанђали џепни нотес.

 - Радио сам дуго са Мујом Французом, старим европским лоповом. Матори је цео живот провео на западу крадући и ми смо се могу ти рећи у послу се лепо допуњавали. Он искусан ја брзи и ето готиве уз узајамно поштовање јер међу нама није било *штековања као кад се један Ђоле из Кнежевца после успешне крађе сакрио од ортака неког Џипсија да се не би *талио па чучно међу децу која су се враћала из школе у возу а * бамбула (нос) му штрчи из качкета три пута већи него деци око њега где се он јадник забио! Смехотрес. Елем, једном се залетимо у 'треску' нас 50 лопова што  'талијана', врабаца (арапа) црнаца и цепај само, кад у пола посла, фрка 'Муја Француз' се *зентује, виче ''узели ме врабци'', нема ми *барке'!? Онда нас неколико из братских република направимо потеру и после пола сата наша патрола нађе 'лопове' лопова. Муја препозна 'врабца' а они брже бољ покажу место где су бацили 'барку' и врате сву лову уз искрено извињење. После ми Мују Француза откинемо од зезања да је 'папак' невиђен кад је дозволио да буде покраден. Тако ти је то мој друже, сија очима Жарко после успешно испричане вратоломије са елитним џепарошима у европској метрополи.

-Колко' се нисмо видели? Чедрсетак година, четрес пет кажеш. Веруј ми имам осећај као да се нисмо видели само две недеље и да је све исто као пре кад смо били момци, па се опет заразно насмеја као дете карактеристично само за њега од увета до увета са две рупице у образима. То исто живо објашњава конобару који га добро зна јер је Жарко комшија свакодневни гост и који уредно распрема чаше по сточићу, празни пепео од моје 'кубане', док уједно знатижељно зури у наша остарела лица, хватајући несвакидашње присутно одушевљење у ваздуху, вероватно истовремено покушавајући да проникне у немогућу фантазију, како би то два маторца могла да изгледају пре 4 деценије? И да ли је уопште могуће да су они такви какви су данас икада били млади? Невероватно.

 -Знао сам да нећеш више боксовати после операције носа, потврди дубину познавања наших младалачких тајни док ме је пажљиво осматрао.

-'Исти си ко пре'. Гледа ме нескривео радостан што смо заједно. И он је мени 'исти' ма колико то звучало лудо немогуће али бар је са причом и манирима остао исти као некад а посебно ми је остао урезан у сећање детаљ када су отворили нову самопослугу у нашем крају а он ме одлучно позвао унутра да му правим друштво. Стиснуо је две чоколадице 'Монд' у шаке а ја сам хтео да прецркнем од страха док нисмо изашли поред касе. После смо се 'слатко' смејали.

-Па јел' сампослуга или не, размахивао се рукама тад као онај познати Београдски саобраћајац Буљ на Славији, показујући на велику светлећу рекламу модерне продавнице свега и свачега с почетка седамдесетих док се облизивао, сладио и смејао у исто време. Маше рукама и сад док гласно прича, избуљи се у тебе кад нечему даје значај и кикоће сваких минут ипо. Бора има мање пропорцијално годинама, ту горе и тамо доле фали понеки зуб а ни косе нема баш по целој глави мада је задржао спортски стас и младалачки дух. Жали се на колена која је бетон како каже сабио. 

 -Не брини, добићемо *Цигане пету утакмицу гарант. 

Смирује моју забринутост за епилог кошаркашког финала са Звездом кад је ухватио поглед ка насловној страни новина скачући са теме на тему као какав кошаркашки центар за лопту која се поиграва на обручу док спретним прстима гура Спортски Журнал у страну малог сточића у кафеу Булевара револуције у Београду. Једном руком не журећи уредно преклапа новине прстима да их не згужва или поцепа као сова која се дочепала миша за реп па га лагано извлачи из рупе да јој не побегне или да јој само реп не остане у кљуну. Волео сам да коментаришем спортска дешавања са њим јер познаје ситуације из прве руке (или ноге) као бивши спортиста.

   -Не 'радим' већ пар година. Не могу бре. Тешко ми је пала задња робија 5 *метара мада у принципу ме боли курац за пар месеци ако направим добру лову. Године су ме стигле а по затворима све клинци, врабци (арапи), наркомани, није више подношљиво тамо и није добро зезање као некада са ортацима.' Напољу' на западу је тешко, сви превози, све линије сад имају камере па те лако провале и прикаче дело касније а поврх свега млади *Жабари снимају крађе телефоном па деле по мрежама, полицији, шта ти ја знам коме све. Бугарке од дванаес тринест година џепаре по Европи. Један дан у *трески 6 њих а ја осетим девојчицину руку преко моје руке! Замисли!? Ма пали одавде кажем себи и експресно се вратим у Србију. Сад сви домаћи џепароши раде овде у Београду за сићу, многи су протерани а како да ти кажем, мале су казне у Србији, просто никакве па се безбрижније ради. Јебига, да ми лопови ублажимо одлив мозгова, зацени се од смеха својој самокритичној духовитости. Смејао се толико дуго чекајући да се и ја насмејем његовом црном хумору и тек је онда престао, ставио тамне наочаре на нос, отпио мало пива, прекрстио руке, уздахнуо и узео себи паузу да се пресабере. Нисам га пожуривао. Знао сам да када се чир отвори, отровни гној сам цури.

-Ма какав фудбал какве глупости, шта ме питаш то, опет би крао само паметније,  отреса се са гађењем од мог већ заборављеног питања од пре петнаест минута, да ли мисли да би било боље да је ишао другим путем, док шара очима по ретким гостима кафића?

Ко не краде? Погледа конобара преко пута за шанком па мене, тражећи одговор а пошто сам ја преврћући очима и снебивајући се забринуто заћутао проценивши да је узалудно и скроз непотребно да се спорим са њим по том питању он настави. Погледај политичаре, директоре, тајкуне. И они имају дежурне, плаћене 'штуцере' који одвлаче пажњу глупом народу фабрикованим аферама по принципу јебо' луд збуњеног а истовремено их неометано без пардона краду за милионске своте. А са друге стране реално свако па и обичан радни човек или жена  мажњава и саботира закон где може и кад има прилику. Ма јебо' лову, украдоше им животе бре ови на власти а ја сам мој проживео како сам хтео 20 година на западу. Еј брее, други свет! Осећао сам се слободан чак и у затвору, веруј!

 Веруј, на крају викну тако љутито и гласно избечен у мене својим небо плавим немирним као на врућем уљу очима, да се наш добри и поштени конобар тог тренутка цимнуо замало не просувши све пиће са тацне коју је држао! Жаре подиже пиво у знак извињена и нове поруџбине, искапи преосталу загрејану садржину не би ли лакше прогутао нешто округло, бело и мало попут андола што је једним прстом пре тога спретно мунуо у уста, уздахну дубоко па се загледа у добро попуњен трамвај који је бучно пролазио поред баште кафића тог рекордно топлог јулског дана у Београду.

Када сам следеће недеље свратио до кафића да се распитам за Жарка јер ми се није јављао на телефон по договору да завршимо причу, 'наше' добри и поштени конобара само се прекрстио слегнувши раменима, показао шаком ка земљи и себи у браду промрмљао:  ''Отпутовао је''.  

*штуцер-онај који гурањем помаже џепарошу да краде, * овца-жртва, путник,* жуто-злато,* штек- поверљиво скровито место,* барка – новчаник, *штековање - кад се партнеру не пријави крађа или умањи цифра, * талити се - делити зараду,,* бамбула - нос, *зентовати се - уплашити се, 'Цигани' – Звездаши, *5 метара-5 месеци у жаргону затвореника, *Жабари-Италијани, *треска - превоз.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: