|
|
| Момир Лазић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СМРТ
На исуканом ножуубицеСМРТ у црнозавијена.
ОДЛАЗАК
Када га је метакоборио,руке је Сунцуиспружио,и све се на томе завршило. ЗЛО У набреклим зорамаподивљалог каменазмија главу положила.палаца језиком злаи увлачи пипке мракау распуклу замљу предакамојих.
ИЗДИСАЈ
На очима тугаТамјана.Мре јутро у дјечјим сновима.Само руке скупљенеу грумен болаи лет птица без повратка.
ЗАВИЧАЈ
Он је крвава рана,лобања на колац набијена,зачеће дјевице и све испочетка.
НЕСТАЈАЊЕ Мој отац умиреусправно.Све је изгубио.О родној кући сањаи гробупреораном.
НА ДНУ Кад човјека обешчастезрно пијеска им уочима прогледа.Од силног мракавластите путеве непрепознају.
КАД ЧОВЈЕК ОГОЛИ Кад човјек оголионда се јесен у њему настани.Зебе немирмрзне се стид,прокишњава душа.Кад човјек оголионда се размишља о прољећу.Руке чврсто забијамоу крваве очњаке,у вјетру немир узимамо.Кад човјек оголиу срцу мржња проклија.
ЈЕЦАЈ
Ћутимо,дланове пред БОГОМ отворили:у њима завичаји срце ујецај замотано.
МУЧЕЊЕ Уста пуна крвислупана шеретским осмјехом,палицом редарственикапрва су фаза мучењакоја те опомињу на смрт.Тек кад муке својеогромне пипке у срж мозгаоабију,Осјетиш заправо како ти јесмртблизак друг.
КАМЕНА РАМЕНА Ноћас сам потпуносам.Тишина горко боли.У свакој њеној боримоје одживљене године.У свакој њеној издаји мојенедосањане радости.У свакој њеном похлепимоје избодене очи.У свакој њеног болестимоја рамена каменом окованана предају не помишљају.
РАЗГОВОР СА ИНСПЕКТОРОМ
Питају ме инспекторизашто волим свој народ.Ви засигурно не припадатеникоме, одговарам им.Њихов страх осјетим на својим крвавим образима.Своје лудило сахрањујуу откосима времена које ихна срамоту опомиње.
ЗАТВОРСКИ ИНТЕРМЕЦО У рукама метак и ножСМРТ братиме.Мени уплакани дјечак рањене руке пружа.У очима његовим пластсијена изгорио.
ПРЕБРОЈАВАЊЕ Сједе скамењена дјецау црној плохи ноћи:око њих свицисмртно коло играју.пребројавање почиње у зору.
|