детаљ слике: КРК Арт дизајн

СА ДИНАРЕ ЗОРА СВИЋЕ

Почетак и крај сезоне гласног смјеха и гужве на цести. Позната и непозната лица као ласте путују у њихов топлији свијет гдје тишина не пјева свакодневно. Септембар је отворио врата одлазака. Једни путују у своју стварност, а други у непролазну вјечност. Бура је зањихала гране, а вукови су се примакли ближе да пустош не остане препуштена самоћи.

Погледаш на календар. Још један мјесец бачен иза тебе. Сат одмиче незаустављиво док казаљке неуморно корачају не схватајући брзину свога хода. „Кад помислим на прошлост увијек ме спопадне туга за данима који су ишчезли из мојих очију“ са сјетом у гласу нечујно говори Милица. Сва нада је остала са оне стране истока гдје Динара зору дочекује као матер нерођено дијете. Огољена, рањена и остављена до неког новог љета. Прошло је много људи заједничким путевима окренути леђима, не познајући једни друге. Неки су некада били нераздвојини, неки су заборавили да су се знали, а неки су се тек сада упознали. Ту негдје под заједничком капом небеском раздвојили су се гени, артерије и вене су се посвађале јер свако је тражио своју корист. Та рачуница, у којој плаћаш оно што се зове људскост, надмашила је све границе и оквире садржаја званог живот. Када те невоља снађе, кад ти губитак рашири руке, у том мору неко плива, неко потоне, а неко са очигледном намјером потопи оног другог.

Рана јесен долази. Одједном, на свим путевима влага повећава проценте. У собу се завлаче шарени снови остављени вјеровању и надању да ће и на њих ред доћи. Цвијеће ће угасити своју свијетлост. Поново ћемо осјетити пролазност и њене трагове ће бура разњенти свијетом. Зашто смо отишли? Чему туђа лица, чему туђа брда и планине? Распукнута слова скупљаш, љепиш их да проговоре оне исте одговоре на иста питања. Зар није боље било остати једно цијело? Разбијени на ко зна колико дијелова дочекат ћемо крај и тамо негдје. Смрт једино сигурно долази. А она, велика и непокорена, стоји у времену, вријеме стоји у њој. Преко ње су прешли немилосрдно, газили су је и освајали, опјевали и оплакали, није се предала нити сузе пустила. „Некада је, чини ми се, та зора имала сретнији поглед, осмјех се далеко чуо, у очима се сјета није тако брзо размножавала“ Јован говори док му рука подрхтава показујући на исток. Стајао би непомично, препуштен њеној хипнози, бура би му жарила образе, а сунце испуњавало срце. Године су разбјежале на све четири стране свијета вукући за собом прошлост. Само тако заборав није усмртио везу одавно прекинуту и не прежаљену. Јовану су одстранили слово Ј и додијелили му подругљиво тај племенити животинсјки назив, а Милица је и даље имала лице на коме су читани стихови недостајања. Прогнанство, одлазак, повратак нанијели су непоправљиву штету чак скроз од врха до дна кардио пумпе. Вукао их је тај мирис зоре, јединствен хук хладног вјетра који са ње пуше, та повезаност са корјенима и остављеним гробовима. „Овдје гдје смо постали,  ту желим и да нестанем, да ми поглед не прогони туђина, да ми корак не буде тежак, да ми тај задњи удисај не буде горак“ говорио је Јован, а Милица је стајала уз њега са истом жељом.

Како су године пролазиле, чуђење пред свијетом око нас бивало је све веће. У људима смо видјели неосјетљивост према својим ближњима, у природи смо пронашли нарушени мир, а у животињама љубав, спокој и смирај душе. Круг вјерности се одједном сузио, стањио и смањио отворивши нам замагљене очи. Ноћу, када уморна од свега затворим своја четири зида желим да заспем са жељом и да се ослободим немира и туге. Заспем тешко, спавам мало и рано се дижем па ми се чини да сам будна цијелу ноћ тражећи заборав. Паукови су плели мрежу у мом мозгу хватајући сваку моју мисао која ме је водила испод Динаре. Не кајем се нити мало  јер знам да је љепше бити свој на своме. Бацила сам ту коцку играјући на побједу иако сам знала да могу изгубити признала је Милица истину Јовану док су сједили под зидом своје куће. Погледао би је, оним истим погледом као и прије четрдесет година када је дошао и клекао пред њу. Чини ми се да ми никада неће поћи за руком да ти се захвалим на тој моћи са којом си ме спасила од мене самог. Када сам хтио одустати од свега што сам био ти си ме вратила на пут показујући ми колико љепоте има и у болу. Бог ме наградио тобом и земљом којој једино припадам. Кожа му се јежила док је отварао емоције јасно и видљиво као никада до сада.

Она прва слутња, као први лист када падне, у најдубљем процјепу душе замрачила је небо и грмљавина је показала своју моћ. Страх се јавио пред том брзином нестајања младости. Превисок зид стајао је испред, тај терет поклоњен при рођењу, страшан и непролазан, натјерао их је да сједну у своју сјену и да је натопе сузама. Изгубљени дио живота као немирна мисао потонуо је на дубоко дно, а над њима је остала даљина и заборав као непрозирна вода спремна да потече. Динара, Милица и Јован у свом трианглу будили су и успављивали опојне мирисе пред задњи одлазак који се спремао. Тако обично и бива. Рађање започиње плачом, са њиим све и завршава.   Сједили су и слушали ноте јесени, киша је одзвањала тишином, мир судбине више ништа није могло да промјени. Све што је било умрло је и остало иза зелених дрвених врата, запаљених и срушених. О, како само мало треба за уништење радости живота док се свака бол само новом лијечи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: