детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ноћна стража

31.децембар 1993.године, негде у Босни

              Свет је био непомичан, бео и тих попут смрти. Митар нервозним, промрзлим прстима запали цигарету. Никада није волео зиму и глупаве новогодишње празнике. Лоше је спавао последњих дана.  Прексиноћ се пробудио скочен од леда, пред саму зору, да би му се вид поиграо са живцима. Са прозора га је посматрало бледо, готово прозирно лице девојчице. Скочио је са кревета  истог тренутка када ју је угледао, дограбио је паповку и изјурио из стражаре. Никога није било напољу;  ничега. Још једна превара уморног ума. Пожалио је што се није раније вратио са одсуства. Сада би бар  са остатком јединице био на линији. Боље је бити и у рову, помисли, него са још тројицом згубидана чувати бесмислену стражу у порушеном селу, слушајући завијање беживотног децембарског ветра, који му је стругао по живцима и чинио га напетим и агресивним.

           Тројица згубидана. Презриво пљуну у снег. Двојица ће се једног дана поубијати. Дамир и Славиша. Дамир му је ишао на живце својим србовањем, ступидним величањем ликова и ствари о којима појма није имао. Крупан, ко од брда одваљен. Пуно мишића, а премало памети. Још горе-кратак фитиљ. Славиша-сушта супротност. Сав у рокерском фазону, мршав, блед и усукан. Гитара, Битлси, Боб Марли, мир у свету , сви људи се воле и слична срања. Силом прилика ту где је, мрзео је и војску којој је припадао и њене војнике. Митар их је мрзео обојицу подједнако. Глупа сељачина и глупи градски кицош.

        Али трећи...са надимком Поп. Митар му се дивио. Храбар, одважан, без страха на линији, способан да сваком официрчићу саспе у лице шта мисли. Тип заиста има харизму, помисли Митар. Просто се природно наметнуо као вођа.

        Све је на крају крајева, и потекло од Попа. Цела сулуда идеја.

 Митар погледа у мртво белило, присећајући се разговора од пре неколико сати.

       ,,Нећемо ваљда новогодишњу ноћ провести стражарећи у овим рушевинама ? Реците ми да се шалите.'' Поп их је гледао са неверицом.

        Дамир се лењо протегну на кревету. ,,А шта оћеш да радимо ? Да бришемо кући ? Знаш добро колико има пунктова војне полиције.''

       ,,Могли би смо да останемо овде, играмо карте, дрмнемо које пиво...'' Митар се надао да ће послушати глас разума.

       Попов изненадни кез, није међутим слутио на добро. Митар је добро познавао његов говор лица. Кад год би му се такав осмех проширио лицем, уследио би неки белај.

      ,,А да доведем Ренату, да се мало забавимо ?'' Попов кез је био све већи.

      Дамиру се очи зацаклише. ,,Није ти то лоша идеја.'' добаци.

   ,,Није, ако хоћеш да закачиш све полне болести које постоје.'' огласи се Славиша.

     ,,Шта је хашишару ? '' Дамир се смешкао. ,, Бојиш се женске? Па сутра можеш погинути будало, а да се и не омрсиш.''

    ,,Дај не серите.'' Поп је био упоран. ,,Риба скроз добро изгледа. Ноге да умреш, црна коса, добро није нешто у фаци, али дупе и сисе има се шта видети. ''

    ,,Да изгледа добро, изгледа.'' Митар се сложио. ,,Само што је пола града, и три четвртине касарне прошло кроз њу. Била је с официрима за лову. Мршави је у праву, фасоваћемо неку болештину. ''

      Било је међутим, касно. Дамир се примио. Славишин отпор се топио. Поп је био убедљив. Добар је с Ренатом, скупиће лове што имају, па ће је довести да се све петоро фино забаве. На крају је   Митар  попустио. Помисао на Ренатине снажне бутине и курвински поглед, била је ипак примамљивија од зурења у ледену помрчину. Или картања и опијања.

      Остао је још један детаљ. Тачније два.

    ,,Шта ћемо с водником Торбицом ? И оним магарцем Ковачевићем ?'' упита Митар.

    ,,Ренату доводим око десет .'' Поп је разрађивао стратегију. ,, Торбица ће до пола десет већ бити укомиран, у царству снова. Знаш да дебела свиња увек лоче после подне. А Ковачевић, шта си мислио, да ће се он овде с нама мотати ? Иде тај у град, провешће ноћ код жене и деце''.

     Митар се поново загледа у аветињске, пусте куће, осећајући да му ветар струже по кичми. Наједном, једва је чекао да их види. Да чује Ренатин глупави кикот-сада му се он чинио као најлепша музика. Било шта, само да разбије ту језиву, зјапећу тишину, коју је прекидао тек фијук сулудог ветра.

    Баци поглед на сат, и чу кораке. Дамир и Славиша.

  ,,Све по плану ?'' рече кад су ушли у стражарску кућу.

  ,,Јашта. ''отпухну Дамир. ,,Крмак се нарољао и заспао. Ковачевића нема, тај је већ запалио у град.  Касарна је потпуно празна, нико неће у обилазак страже ноћас. Они у куварији су мирни, гледаће своја посла. Све је чисто. ''

22.30

     Стражарска кућица орила се од смеха. Митар је поцрвенео у лицу од ракије; баш се лепо угрејао. Са сваком новом чашицом, Рената му је изгледала све лепша. Мршави хашишар је опчињено буљио у њу. Славиша ће се још заљубити, помисли Митар. Разговор је био све опуштенији. Дамирове руке су јој шарале по џемперу, пипајући груди. Митар јој стави руку на бутину. Церекала се као луда, пијана и весела.

     Ипак, очи су јој и пијаној, тражиле Попа. Митар по први пут осети убод љубоморе. Проклетсво, тип се свиђао баш свима. Не би требало да га је брига због наклоности једне фуфице, али није могао порећи да га је жацнуло.

    Поп се ипак показао  другарчином. Очима јој даде знак, и она ухвати збуњеног и поцрвенелог Славишу под руку.

   Њих тројица се без речи покупише напоље. Угрејане од ракије и навале страсти, запухну их ледени децембарски ваздух. Митрово добро расположење намах ишчезну. Проклето место, помисли. Не дозвољава ти ни пола сата среће, ни пола сата здравог разума. Рушевине су претећи зјапиле из мрака, као да ће их прогутати. Митар се стресе. Узидаће нас у себе, као Скадар на Бојани. Одмахну главом, да растера сулуде мисли. Ветар још једном зафијука, и Митру се учини да чује нешто у даљини...неки звук који не би требало да се чује.

   Поново. Овај пут није могло бити грешке.

   Јецај. Плач.

 ,,Јесте ли чули ? Неко плаче у близини ? Попе...да проверимо ? '' рече Митар.

  ,,Какав плач ? Ништа нисам чуо.  '' Дамир је вртео главом.

  ,,Ма знаш да ветар производи чудне звукове. Напет си,опусти се.'' рече Поп.

  ,,Да, у праву си. Напет сам, само ветар је у питању.'' одговори Митар, нимало убеђен.

  ,,Биће храбрији кад му Рената попуши'' насмеја се Дамир.

   Идиоте, помисли Митар, али  задржа ту мисао за себе.

23.00

   Славиша је изгледао исцрпљено...и некако превише бледо. Док су пушили испред стражаре, кроз завијање ветра слушали су Ренатино и Дамирово стењање и церекање.

  ,,Па, како је било ? Добра мала, а ? '' Поп га весело гурну раменом.

   Славиша је ћутао. Пушио је ћутке, а онда се окренуо и погледао Попа у очи. Митар се најежи. То је био празан поглед...поглед мртваца.

  ,,Попе..’’ поче Славиша. ,, Оно  што си причао да ти се десило...кад си се враћао из кењаре. Да си имао осећај да те неко посматра са стадионског коша, да су ти се длаке на врату најежиле?''

  ,, Само ружан осећај, ништа више. Ове проклете рушевине саме по себи су депресивне.''рече Поп.

  ,, Коначно си престао бити девац, па си се укењао. '' Митар покуша да окрене на шалу.

   ,,Митре, чуо си шта се овде догађало деведесет друге и у новогодишњој ноћи деведесет треће. Знаш како се убијало. Познајем  момке из прошлогодишње класе. Чуо сам да су неки откачили. Чули су гласове, привиђало им се свашта на ноћној стражи'' Славиша је био бео као креч.

  ,,Ти ниси нормалан . Човече, зашто не причаш о малој, него се оптерећујеш бабским причама ?'' Митар је беснео, али је осећао страх. По први пут је попиздео на Попа. Нису ово смели урадити. Превише патње и бола закопано је у тим зидинама. Оскрнавили су ово место. Митар није схватао каква се мисао формира у његовом уму, али је осећао да нешто долази, вечно и коначно, док је ветар непрекидно певао кроз зидине.

   ,,Док смо, знаш’’, Славиша промуца. ,,Са прозора нас је посматрала  нека девојчица.''

23.20

    Поп је био предзадњи. Митар је све више осећао празнину , све у њему је вриштало а нада гаснула;  осећао је да се бескрајна , коначна хладноћа ближи и да ће их све усисати у таму као чудовишни вртлог. Не, сунце неће сванути за нас, никада, помисли. Ово место ће нас појести, примити у себе заувек, уградиће нас у своје крваве темеље, где ћемо до краја вечности слушати песму зимског ветра  и плач мртвих.

23.40

   Ренатино тело било је топло ,меко и податно , њене усне влажне и жељне. Митар јој је био захвалан на том дару.  Није је више потцењивао, сада је увидео сву величину и лепоту онога што им  је пружила. Да створимо живот усред ове пустоши, смрти и разарања. Да постанемо на неки начин бесмртни. Никада нећемо знати ко је од нас, зар не ?

   Хвала ти-пољубио је нежно, у чело и очи, а затим изашао у таму.

   Дочекао га је талас белине, мећава која је брисала чула, ум и време... Митар је кроз ту белину видео и чуо оно што је прошло и што је наслућивао да се овде догодило. Посматрале су га очи мртвих који су се обешени, њихали са коша. Чуо је рафале који су косили људе испред њихових кућа. Видео је порушене зидине у њиховом некадашњем сјају-док су куће још биле читаве а  пламени језици тек почињали да их лижу. Чуо је насмејане гласове војника који су товарили  ствари у камионе и кола.  Видео је и најбизарнију слику од свих-са гомиле лешева устала је девојчица, мала, мршава, у краткој хаљиници и превеликом џемперу, јецајући је дозивала мајку, држећи у рукама школску музичку свеску-кајданку, са које је капала крв . Отворио је очи , свет око њега је стао, заробљен у хладној, безвременој тами. Погледао је у касарну-није било светала. У уму му се фомирала још једна слика-водник Торбица лежи у локви крви, очију испуњених ужасом  и  мртвим рукама чврсто стеже стакло заривено у гркљан. Вратио је поглед на пут-мећава му је отежавала видик, али добио је неко шесто чуло којим се пробијао кроз ледену таму. На путу је уочио ситну силуету. Дозивала га је ручицама. Митар готово осети олакшање. Неће више бити ружних снова,  кривице због туђих грехова,  непријатељског окружења које га је изједало изнутра као рак. . Није се више плашио, постаће једно са овим местом, заувек.

24.00

   Рената је плакала. Ум јој се полако бистрио од пића и није била  поносна  што лежи у бедној стражарској кућици , са топлим семеном четворице мушкараца у себи. Последњи, Митар, урадио је нешто што јој нико досад није приуштио..Пољубац у очи и чело, топле, нежне речи које су јој потерале сузе на очи. То је болело више од осећаја понижености и папирних дојчмарака које су биле разбацане по кревету. Полако се придигла, ошамућена од пића и страсти. Проклетство, где су сви ? Мораће да преспава ту. Не може по овом кијамету у град. Једино ако је неко испрати. Могао би Поп. Можда и Митар. Сладак је, помисли. Глуми мушкарчину и мргуда, али заправо је нежан и драг. Огрнула се капутом и изашла напоље.

   Дозивала је момке, али одговара није било. Погледала је мрачну силуету касарне-некадашње школе. Да нису тамо отишли ? Зар тако, без поздрава, ћао белла, одрадили смо шта смо имали, сад сама по кијамету иди назад у град?

   На пола пута према касарни видела је силуету.

  Пришла је ближе и схватила да се ради о девојчици. Могла је имати неких пет-шест година. Била је бледа, испијеног лица, уморних, тужних очију. Кратка хаљиница и танушни џемперић скривали су крхко тело.

   ,,Мила, шта ти се десило ? Откуд овде у ово доба ? Где су ти родитељи ? ‘’

    Девојчица не одговори. Само је погледала  крупним црним очима и Ренати се у наступу луцидности учини да је девојчица превише бледа, готово прозирна, да јој са  кајданке коју држи у рукама капље  крв, да јој пада на ноге и пролази кроз њих не остављајући никакав траг, али јој мисао побеже. ,,Узми’’ рече и огрну девојчицу својим капутом. Никаквог одговора. Помислила је да је поведе  са собом у град, да је нахрани и угреје, али у том моменту се нечег сетила.

   Проклетсво, помисли, заборавила сам паре.,,Сачекај ме ту мила, одмах се враћам.’’ Поново никаквог одговора.

  Вратила се у стражарску кућицу, повремено се осврћући да види девојчицу, која се није померала са пута. На кревету су биле четири новчанице од по двадесет марака, она испружи руку да их узме, и у том моменту зидови оживеше.

   Прво су дошле слике-видела је њихова лица, прозирна, бледа, нестварна, како се мешкоље у зиду-а онда је стигао и звук. Гласови су били далеки, као да долазе из неког другог света, али препознала их је .Поп. Митар. Дамир. Славиша.

  ,,Ми остајемо овде, на ноћној стражи. Посети нас некад. Дођи. Дођи. Не остављај нас саме у вечности.’’

  Вриснула је и истрчала напоље. Погледала је у девојчицу која је сада бледела, постајала све нејаснија, попут сићушне звезде која гасне на ноћном небу. Танка ручица подиже се у нешто налик поздраву. Рената јој ошамућена махну, а затим девојчице  нестаде. На месту где је стајала сада је само лежао Ренатин капут.

  Рената паде на колена, мећава јој се сјури у очи и све бране попустише-јецала је дуго, желећи да заборави све, утварну девојчицу, момке, тако живе и ватрене до пре само који минут који су јој сада шаптали  гласовима из зида и ово проклето место. Желела је да заспе на снегу и да када се пробуди, све  буде само ружан сан.

  Није чула  звук аутомобила који се пробијао кроз мећаву. Вриснула је  када јој се нечија рука спустила на раме. Врисак се претворио у јецај када је препознала очево лице. Помислила је колико га је пута повредила и уместо осуде на том доброћудном лицу видела само бригу и нежност. Загрлио је чврсто, миловао по коси, шаптао умирујуће речи. Добри, стари тата помисли. Осећао је да нешто не ваља-или се једноставно препао снега , ноћи и мећаве и кренуо по њу.

  Док су се возили кући, учинило јој се да кроз фијукање ветра чује гласове , мешали су се мушки, момачки тонови, и плач који је подсећао на дечији. Али пре него што је њен ум покушао да ту информацију обради, умор је савладао и чврсто је заспала.

31.децембар 2000.године, негде у Босни

    Кола се зауставише поред ниске , неугледне кућице смештене у близини велике школе. Из кола изађе млада, наочита жена, водећи за руку малог дечака.  Као и сваке новогодишње вечери   годинама уназад долазили су да положе цвеће у кућу-рушевину.  Жена се присети прича…о обнављању исте. Покушају обнављања. Десиле су се  чудне несреће радницима, па су након тога покушали да је потпуно сравне, али ни то није успело. Један багериста је добио срчани удар, а други је полудео. На крају су решили да је оставе на миру.

    Осећала је подозриве погледе сељака који су вирили иза завеса-претпостављала је да одавно мисле да је ћакнута. Ипак је нису дирали-долазила је на исто место годинама и навикли су на њу као што навикну на мраз, мећаву или олују.

     Положили су цвеће и жена помази црнокосог дечака по коси.

   ,,Да може отац да те види, како си леп и порастао ‘’ рече. Митре, увек си ми био најдражи, а нисам имала прилике да ти то кажем. Била сам са Попом само да бих била у твојој близини. Опрости ми. Мислила сам да никада не би пожелео да будеш са неким…као што сам ја. ‘’

  ,,Отац, мама ? ‘’дечак је упитно погледа. ,,Чике које шапућу из зидова кажу да овде почивају моји очеви.’’

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: