детаљ слике: КРК Арт дизајн

Да ли смо конзервативни или прогресивни?

Александра Ђорђевић

Данас сам била у цркви. Тражећи Бога. Непобитно је да је црква део мог ДНК и да сам ја део цркве. Сасвим случајно или Божја промисао, данас је недеља. А Владика је данас рекао да се ми састајемо у дан који измиче људском времену и свим мерним системима које је човек у стању да поима. Зато ми је од Свете Недеље и било ког другог дана у седмици драже Данас, ”дан” који посвећујем Богу. А тај дан траје и једно је са овим тренутком и Тобом, који читаш.

Имати мишљење о свему, заузети став или се повући пред питањима већим од Човека? Која је моја морална дужност? У једно сам сигурна: као верник, моја дужност је да трагам за Истином. А онај ко трага, он се отискује на пут, упућује стазама које су му непознате. И често залута. Међутим, не дешава ли се то како ван цркве, тако и у цркви? Свуда где су људи и питања. Зато уместо сигурног стајања у месту, ја бирам кретање. А кад погрешим, направим два корака уназад. Бог се брине за динамику мог напретка и итинерар мог путовања.

Свој оквир не намећем никоме. Он је моје наслеђе и Аријаднина нит. Док одмотавам клупко крећући се врлетима свог смртног постојања, срећем остале трагаче. Неки су се приближили истини толико да је једно њено око велико колико цео њихов живот. Човек пред лупом свезнања. Он остаје мали, Истина се шири ушушкавајући га у његовој наивној радости. Други своју смртност потапају у алкохолу, ветре у испаравањима опијата, трче у свом точку као хрчци. Трећи опет бирају цркву декларативно, умећу је у апозиције, красе њоме своје роковнике и ваде је из џепа као рачун за наплату.

Живот и човек су компликовани, поучава нас Библија и отац Матијас, данас, на Литургији. А комплексни животи вапе за једноставним решењима. Данашњи фарисеји, показаће се који су, наизменично упиру прстом једни у друге нудећи формуле по којима да се понашамо, кајемо, опустимо, опростимо, живимо. А лаковерни, лакоми човек наседа. Да му је само да чује и прочита, примени и прими кроз уста, очи и уши. У шта год је укључено приклањање и прокламовање, ја узмичем. Не видим слободу у учењима која желе да на мене налепе етикету одређене школе или смртника. А опет, сви ти нови учитељи се позивају на традицију, кодове исписане на врховима Хималаја и шумама Амазоније. Не поричем продуховљеност ма где је срела, а обично је у очима. Не ускраћујем другим културама и традицијама њихове начине, не ломим њихове језике и грање, али мени је потребно усмерење, најбоље једно. А добила сам га по рођењу.

Схватам и страх. И мене обузима, од злих духова, а највише од заљубљености у наук и рацио.

Посматрам данас вернике, трагаче, док се свештеник клања Ономе који нас је ”превео из небића у биће”. И поглед ми пада на једно мило створење ком је Бог одузео рацио, али не и лепоту. Размишљам о низовима хромозома, том уређеном микрокосмосу у ком се каткад један зубац искриви под тежином наслеђеног бремена. Све безумље човечанства сјати се тако у очима једног примерка, одузме му језик, ноге, руке, али не и лепоту. Њих морамо највише да волимо. И њихове чуваре. Јер све оно што нисмо заслужили, а добили смо, њима је одузето као подсетник да се чувамо радозналости. Да не верујемо самозаљубљено у сопствена открића. Да је свака истина само једна у низу паралелних прича и да је негде између слојева начето ткиво, наша смртност видљива већ по рођењу. Опростите нам, носиоци нашег безумља, и ви, њихови старатељи, стожери наших слабости.

Данас је литургија трећински одржана на немачком. Авај! Кад бисмо могли да конзервирамо реалност у којој смо одрастали да се никада не промени. Кад бисмо могли да замрзнемо моменат након причешћа, тренутак у ком крмељаве очи назру у мутној светлости Лик. Али не! Целоживотни је то задатак, кретање на траци, спотицање и уздизање. Није ли боље питање од онога да ли смо конзервативни или прогресивни питање да ли смо добри или зли? Шта желимо, па ма на ком крају нити се налазили? Ако долазим из конзервативне куће, није ли мој задатак да испружим руке колико могу ка другом крају не бих успоставила равнотежу Крста. А Ти, драги мој сапатниче, рашири руке ка мени, да би успоставио уземљење.

Моја је крв — крв Христова, моје је тело — тело Христово. И ја љубим руку која ме храни на негодовање оних који стоје у месту и критикују. Живот пролази поред њих, а они забуљени у грехе Другог.

Драги моји, да ли шамани, јогији, гуруи, свештеници, на сувом тлу не прима се ништа. Истисните себе да направите мало места за Бога, за спознају. Јер нестаће, угушићемо га, опет. Али данас сам била у цркви. И данас смо Ми Црква.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: