|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Школска
У сјећањима ми живи
моја школска.
Вољели смо се
дружити и послије школе.
Били смо школа једно другом.
Баш нам је било забавно.
Били смо млади да бисмо постали људи.
Онда као и обично
момчићи оду у војску,
а дјевојчице
почињу да праве грешке.
Послије тога више се никад нисмо срели,
да бисмо магистрирали.
Све смо знали једно о другом,
чак и од којих дјечјих болести смо боловали.
Нисмо се дали збунити
ни пред једним питањем:
ко, шта, гдје, када, зашто?
Имали смо своја тајна мјеста,
имали смо своје слободне дане,
изласке,
своја мјеста у школи и послије школе.
Више смо времена провели
поред ријеке у нашем крају
него сви рибари заједно,
а никад нисмо пецали.
Познавале су нас јове, врбе и рукавци.
Вечери су нас највише вољеле,
сутон би нас миловао
и затварао очи док бисмо се љубили.
Знали смо сваки наш додир,
поглед, потез, ријеч и још
хиљаду и један предзнак искрене љубави.
Недостаје ми моја школска.
Наша имена урезао сам
у кору старе липе на брду сјећања.
Једне зиме дошла је
са „срећом материном“ код родитеља.
Провели су читав школски распуст на селу.
Једном срећа утрчи у кућу и виче:
−Мама, мама мораш ићи са мном
на једно мјесто
да видиш гдје пише
моје и твоје име!
Није знала за тај натпис.
Послије дужег наговарања
послушала га је и отишли су...
Плакала је, грлила и љубила сина.
Дјечак није ни слутио
шта му се крије иза имена.
|
