детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЕЋА

О срећо!

Расточива си.

Као слад од меда.

Мирис папрати.

Као пламен у тињању,

са тајних ломача и ватри.

Пар топлих рукавица

носим уз хладан скут.

О срећо, упокојена...

Умирем последњи пут.

Биле су прво боје.

Потом, гласови и пламен.

Смола је текла низ косе.

Намирени су вода и камен.

Хоће ли камен, ћутећи,

међ' послаганима, извучен,

да се врати на место?

О срећо!

Преотми круну своју

и опет дођи на престо!

Не дај патњи,

о срећо!

У тамну шкрињу је склони.

Склони и њену сенку,

која ђавоље прогони.

Булбул негде се чује.

Телом пролазе струје.

Бујични пљусак на обалама знанује.

О срећо!

Ти си одлука!

Има те, ко те снује.

Ко те дубоко у себи

и ни из чега чује.

О срећо!

Расточива си!

Умолитвљена...

Крхка, невина, чиста,

дрхтава, као сена.

Прозаичне, свилене пути.

Као жена.

Најдуже живиш, кажу,

ако о теби се ћути.

О срећо!

Склопи очи,

нек' само Бог те наслути...

ЈЕСЕН У СМЕДЕРЕВУ

У мом је крају родило грожђе.

Китњасти, сладни виногради...

Па се преливају у својим чокотима,

имаш осећај да у устима слади.

Зашто је Смедерево најлепше у јесен...

Када се сенка тврђаве најдубље види...

У лепом, плавом, дубоком Дунаву...

Кад се и Сунце зидина постиди.

Последње путовање то је било...

Летос...

У плавом таласу смо се топили.

Вратио си ме у родни град...

На мајчином гробу свеће окопнили.

Био си чудан, напет, плаховит.

Мучиле су те тајне, тајене од мене.

А ја сам, као и увек, чиста.

Волела искреним осетом жене.

Мирне савести, без покајања...

Без округлог, па на ћоше...

Док си прсте нечисте ломио.

Само ти си и био лоше.

У мом је граду родило грожђе.

Ја увек бирам оно црно.

Ал' нисам од онда више одлазила.

И нисам убрала ни једно зрно.

Осмисли живот фабулу радње.

А она није што и сиже...

Многе ће јесени у Смедерево долазити.

Само је ова дошла најближе...

ПОНОЋНА КЛАВИРСКА МУЗИКА

Пропиње се поноћ, као да сутрашњег

дана нема.

Послао си ми ноћас музику на клавиру.

Опасно добру за мене рањену...

Опасно убитачну на овом ђавољем пиру...

Од мог живота.

Кажеш:

„Нисам ништа хтио...

Само да подјелим ово са тобом.''

Ти не знаш...

Да си, управо, направио договоре

са Богом...

И не знаш из којих џепова извукао

из мене си причу...

Али знаш како боли када дамари дробе

Па строфу, као рефрен сричу.

Чудесно близу си, јуначе најлепших стихова.

Режеш ми сваки део по део тела.

Послао си ми клавирску музику...

Ноћ да прегурам...

А ја сам таман у понор да бацим се хтела...

...................

„Знам да пишеш и да си сама...

И ја сам између земље и облака сам.

Ја ову божанску музику, буквално,

физички осјећам...

И желим само теби да је дам...''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: