детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОРАК ДО ОЧАЈА

Растави Бог земљу и небо, растави душу од тијела да остане у човјеку само празнина. Празнина која се не види и не чује као звоно без бата. Ум је тад најосјетљивији док из срца почну да крваре сви ожиљци прошлости. Има таквих дана кад из удубљених очију гледа само празан поглед. Ваљда живот треба такве дане да може да растави срећу од туге.

Као клупко вуне које маче гура шапицама по поду откотрљало се љето у јесен, остављајући за собом нит као траг по ком ће се вратити неке друге године. У ово годишње доба сабирам дивље воће по планини. На почетку су самном ишле мама и Фатка а послије су одустале. Нису ме могле пратити у мојој самоћи и празнини од којих сам бјежала у самоћу и тишину. Одлазила би од куће око девет сати, послије доручка кад би сунце испило росу са траве, а враћала бих се у сутон прије вилиног кола обученог у руменило вечери. Срела ам и попа Ранка он је сакупљао љековито биље, каже оболио од сипње. Није волио јесен која је маглу као чобан стадо држала по котлинама па је кувао чајеве да би лакше дисао. Из моје кошаре су мирисале дивље јабуке нису биле веће од ораха, свијетло жуте боје киселог окуса. Било је у кошари и дивље крушке, шипка пуног коштица, црног трна, мушмуле и оскоруше. Последња у туршију се стављала дуња као задњи гост који напушта кућу послије славе. Ред јабуке, ред крушке, ред шипка, оскоруше, црног трна, дуње тражио је своје мјесто у дрвеној каци наливеној хладном изворском водом. Први ћуп са туршијом би се износио око Светог Николе, није било те врућице што се није лијечила овим напитком.

-Немој дуго СаМоРа остајати у планини рано пада мрак а има и звијери.

-Нећу оче Ранко још само да понесем коријен гавеза за недај Боже неког лома кад поледи.

Свештеник махну руком и дугим кораком крену према Вароши, осјетих слабост од планинског ваздуха, вртоглавицу, обузе ме нека немоћ. Извади из кошаре комадић кукурузе намазан маслом, биће да је од глади. Два бијела лептира разиграла се око мене, одморе на кошари пар секунди па наставе опет несташно у круг. Један се одважи слети ми на длан, не дишем да га не би уплашила. У Вароши постоји вјеровање да су лептири душе наших покојника које долазе провјерити да ли смо добро. Сјетих се Кареема, Рахимовог оца дали су му четрдесет дана минуле хефте. Од несреће која задеси Варош сви су занијемили, не сјећам се кад је Варош била тиша и тужнија. Сви су у журби завршавали своје обавезе као да су бијежали од неког и нечег. На западу је небо почело да црвени у ово доба године залазак сунца је био  најљепши док се огледао на великим прозорским стаклима Рахимове куће. Лептир са длана одлети у том смијеру. Да ли је то била душа Кареемова? Узех у руку кошару па стрмом пречицом пожурих кући, мати сигурно већ гледа са плота.

Сједе у дворишту као на иглама мама и отац, попут два змаја који гасе ватру ватром.

-Било је вријеме да дођеш кући, сједни да одмориш.

Хладан очев глас, наређујући, не знам да ли разговарам са оцем или хоџом.

-СаМоРа, не може више овако! Пустили смо те, одболуј, даћемо ти времена али више не можеш у планину сама. Мислиш да никад нико није никог волио толико, мислиш да се више никад неће вољети, треба и тебе да изгубимо.

-Шта је са судбином оче? Толико ме пазите деветнаест година, пророчанство се наставља. Неће никад нико никог оволико вољети, неће оче. Не постоји више ни дубље, а чији гријех је на мојим леђима то сигурно нећу сазнати. Крваре моје ране, живим од успомена и чекам да ми се сакат врати. Само ме ова планина разумије, умивам је сузама а она ме тијеши ћутањем.

-Дијете, вратиће се тако је записано.

-Гдје је записано оче, у којој књизи су написали да ће СаМоРа Мустафина и Бисерина кћи умјесто свадбе гледати сахрану? Ком Богу да се молим, крстим и клањам, устајем и падам? Ја то нисам прочитала, био си ми учитељ.

-Разговарао сам са хећимом у Вароши, стигла га старост треба му помоћ. Ја сам те учио најобразованија си на цијелом дуњалуку уз његове књиге и знање доста би му помогла.

Помагати болеснима, замислих се над очевим ријечима. Колико год да је било бола у мени, ово је била искра наде која ме је дизала са дна.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: