О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МИРИС ЖИВОТА

Сања Лукић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Мирис живота


 
Нема те таме коју љубав не може освијетлити. Попут сунчевих зрака који се скитају по рубу шуме док на хоризонту се боре дан и ноћ.
Рахим није напуштао моје мисли. Било је дана кад је са мном устајао и лијегао, дијелио добро и зло. О њему се није причало, бар не у кући. Отац би знао рећи да не треба човјеку стављати сол на рану. Сол на мојој рани је био Рахим.
Облаци на врховима планине  постајали су тежи, вукови гласнији, јутра хладнија. Спуштала се зима кроз мала стаклена окна. У полу тами назирао би се пламен воштане свијеће. Као за живот борећи се са вјетром који се провлчио испод врата, топио би пламен восак у истом се гушио па опет устајао сјајнији, веселији, јачи.
Малом оклагијом у дрвеној посуди сједињујем сјеменке базге, коприве, корјен јаглаца и лист плућњака. Једну дрвену кашику наведених састојака хећим је давао дјеци коју су доносиле мајке на преглед. У литри воде се кухала ова смјеса засладила би се медом, а могла се ставити и кашика гушчије масти. Кашаљ би се смиривао и кроз пар хефти нестајао.
Не знам да ли је љековитост чаја и гушчије масти била толико велика само знам да су мајке обољеле дијеце биле смиреније. Угаси вјетар у воску малу нит конца, вијугав пут дима подиже се ка крову. Могу да намиришем саће, између цркве и мејтафа. Тата и поп Ранко држали су пчеле. Заједно су правили свијеће за потребе цркве и за наше двије куће, а мед су дијелили по Вароши. Тако да ником није било доста, а опет сви су имали довољно.
Уђе тама у собу видим све краће сијенке, смиреност тамноплаве боје на прозору увуче ме у сан.
Испуни немир душу у њедрима, гледамо се, додирују се јагодице на врховима прстију. Као риба у пресушелој ријеци борим се за ваздух, одједном почињем да дишем дубље, немирније. Пољупцем ми затвара очи, остаје на мојим уснама мекши од облака. Био је то пољбац као завијет Богу дан да све моје је његово и све његово моје. Клизе му руке мојом баршунастом кожом попут вајара који тражи савршенство на свом кипу. Расплете ми косу, приви уз себе откопчавајући спаваћицу. Као кап хладне воде на кожи послије врелог дана клизе му прсти низ мој врат. Осјећам дах на образу, пољубац иза уха, најежена кожа охрабри га да настави милиметар по милиметар спуштајући се низ тијело. Шакама задржава груди прекривене дукатима док су дуги прсти клизили брадавицама. Усне му остадоше на младежу испод лијеве дојке. Дрхтим попут јарбол на једрењаку ког таласи вуку у дубине, опирући се олујном вјетру док ломи дрвене греде за које је везан.
-Миришеш на душу руже, миришеш на живот СаМоРа.
Клизе ми прсти преко његових рамена, сунцем окупана кожа мирише на дрво из рајског врта, мирис оуда био је попут благослова на небеским ораницама. Попут мокре свиле на тијелу остају трагови на кожи. Као први откос под поклепаном косом, сноп пшенице испод српа, осјетих га у себи грчевито  стезајући бедрима мушкарца. Отвори небо своје тајне за два тијела и једну душу.
Пробудила сам се у зноју гледајући откопчану спаваћицу, милиметар по милиметар прелазећи преко коже тражећи отиске Рахимових прстију. Миришем на оуд испод рељефа страсти, пожуде, чежње.
У таму собе уздах се просу, суза овлажи око, а име Рахимово склизну са усана.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"