детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мирис живота

Нема те таме коју љубав не може освијетлити. Попут сунчевих зрака који се скитају по рубу шуме док на хоризонту се боре дан и ноћ.

Рахим није напуштао моје мисли. Било је дана кад је са мном устајао и лијегао, дијелио добро и зло. О њему се није причало, бар не у кући. Отац би знао рећи да не треба човјеку стављати сол на рану. Сол на мојој рани је био Рахим.

Облаци на врховима планине  постајали су тежи, вукови гласнији, јутра хладнија. Спуштала се зима кроз мала стаклена окна. У полу тами назирао би се пламен воштане свијеће. Као за живот борећи се са вјетром који се провлчио испод врата, топио би пламен восак у истом се гушио па опет устајао сјајнији, веселији, јачи.

Малом оклагијом у дрвеној посуди сједињујем сјеменке базге, коприве, корјен јаглаца и лист плућњака. Једну дрвену кашику наведених састојака хећим је давао дјеци коју су доносиле мајке на преглед. У литри воде се кухала ова смјеса засладила би се медом, а могла се ставити и кашика гушчије масти. Кашаљ би се смиривао и кроз пар хефти нестајао.

Не знам да ли је љековитост чаја и гушчије масти била толико велика само знам да су мајке обољеле дијеце биле смиреније. Угаси вјетар у воску малу нит конца, вијугав пут дима подиже се ка крову. Могу да намиришем саће, између цркве и мејтафа. Тата и поп Ранко држали су пчеле. Заједно су правили свијеће за потребе цркве и за наше двије куће, а мед су дијелили по Вароши. Тако да ником није било доста, а опет сви су имали довољно.

Уђе тама у собу видим све краће сијенке, смиреност тамноплаве боје на прозору увуче ме у сан.

Испуни немир душу у њедрима, гледамо се, додирују се јагодице на врховима прстију. Као риба у пресушелој ријеци борим се за ваздух, одједном почињем да дишем дубље, немирније. Пољупцем ми затвара очи, остаје на мојим уснама мекши од облака. Био је то пољбац као завијет Богу дан да све моје је његово и све његово моје. Клизе му руке мојом баршунастом кожом попут вајара који тражи савршенство на свом кипу. Расплете ми косу, приви уз себе откопчавајући спаваћицу. Као кап хладне воде на кожи послије врелог дана клизе му прсти низ мој врат. Осјећам дах на образу, пољубац иза уха, најежена кожа охрабри га да настави милиметар по милиметар спуштајући се низ тијело. Шакама задржава груди прекривене дукатима док су дуги прсти клизили брадавицама. Усне му остадоше на младежу испод лијеве дојке. Дрхтим попут јарбол на једрењаку ког таласи вуку у дубине, опирући се олујном вјетру док ломи дрвене греде за које је везан.

-Миришеш на душу руже, миришеш на живот СаМоРа.

Клизе ми прсти преко његових рамена, сунцем окупана кожа мирише на дрво из рајског врта, мирис оуда био је попут благослова на небеским ораницама. Попут мокре свиле на тијелу остају трагови на кожи. Као први откос под поклепаном косом, сноп пшенице испод српа, осјетих га у себи грчевито  стезајући бедрима мушкарца. Отвори небо своје тајне за два тијела и једну душу.

Пробудила сам се у зноју гледајући откопчану спаваћицу, милиметар по милиметар прелазећи преко коже тражећи отиске Рахимових прстију. Миришем на оуд испод рељефа страсти, пожуде, чежње.

У таму собе уздах се просу, суза овлажи око, а име Рахимово склизну са усана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: