детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ђавољи мозаик

Представник  Ђавола уручио је уговор мом изасланику са ироничним смешком на лицу. Одредбе уговора биле су понижавајуће— укључивале су и предавање моје бесмртне душе и знања  ума. Такође и препуштање места у Врховном савету Светлости представнику Ђавола, у замену за очување мог омиљеног мозаика.

Моја врста не поседује физички облик, и ваљда зато толико жудимо за физичким. Моја страст су мозаици. Богатство боја и облика, уклапање најситних делића у савршену целину.

Знам, питаћете се зашто сам се уопште петљао са Ђаволима, када су широм Универзума познати по својој лукавости. Али нема бољих градитеља од њих. Направили су много тога изузетног, али Мозаик је све надмашио. Поклонили су ми га пре неколико милијарди година.

Колико је само труда требало уложити за његово стварање, колико бескрајног стрпљења, материјала са свих страна свемира! Гвожђе, силицијум, сумпор! Требало је допремити титанско камење са Руба Универзума на Градилиште, милионима година радити док се сви делићи нису уклопили у целину коју су чиниле величанствене тектонске плоче. Са Хармоничних Планета донели су састојке који су сурим континенталним плочама даровали боје, звукове и мирисе. Из дубина Водене Планете узели су Клице Живота, које су са љубављу и пожртвовањем одгајили у океанским дубинама Мозаика.

Посебно ме је одушевило то што су Ђаволи начинили Мозаик тако да се  непрестано мењао. Све је било подложно кретању и промени— плоче, врсте, боје, облици. Мозаик ни у једној секунди није мировао. Нижи облици постојања нису примећивали промене, али унутрашњем оку Светлости оне нису могле промаћи.

       Пловио сам дубоким свемиром, хватајући умом слике Мозаика, и уживајући у његовој савршености. Свет мозаика је повремено осећао моје присуство, хватао одсјај више духовне силе, али њихови умови били су превише ограничени да ме  појме. Остајала би им само чежња, која би убрзо бледела и нестајала. Ипак су били творевина Ђавола, суштински везани за физичко, а не за духовно.

Касно сам схватио шта су Ђаволи урадили. Променама нисам одмах дао на значају. Мислио сам да је реч о уобичајеним менама у ткању Мозаика, каквих сам се нагледао током милијарди година. Ни силни земљотреси, вулканске ерупције, суше и поплаве, отапање ледених брегова, рупе у ткању Мозаика кроз које су пржили космички зраци, нису ми на време пробудили сумњу. Када сам коначно схватио, било је прекасно.

Морао сам знати да уживање у Ђавољим делима има своју цену. Допустио сам да ми безбројни векови отупе ум, опрез и будност. Више нисам могао ни секунде без Мозаика. Занемарио сам све друго, чак и обавезе у Врховном савету Светлости.

Ђавоља дела ,  као и све остало што је физичко, имају свој рок трајања. Заслепљен лепотом Мозаика, прекасно сам открио тектонску бомбу постављену у самом језгру .Повезана са Галактичким сатом, водила је неумитном разарању Мозаика. Чак ни неко од Светлости више није могао да заустави механизам. Можете замислити мој бес! Ухваћен на тако приземну, чак и не превише маштовиту замку... Није ни чудо што се њихов представник тако погано смијуљио.

Само једна моја мисао, само једно ДА обликовано у мом уму, и изасланик ће утиснути мој печат на уговор. Мозаик ћу сачувати, али мој ум и душа више ми неће припадати. Неко други ће уживати у лепотама Ђавољег Мозаика.

Проћердао сам милијарде година. Више немам времена-одлуку морам донети.

Све је нестало у трену. Експлозију једва да је ико у свемиру приметио, осим мене. Болно сам осетио нестанак свега што се стварало милионима година. Није више било Хималаја, Нијагаре, Стеновитих планина, кишних шума Амазоније, тигрова и китова, нити двоножних створења која су ме погрешно називала Богом или Створитељем.

Изненађени сте ? Нисте ваљда стварно очекивали да ће једна тако несавршена раса, попут Ђавола, поразити биће старије од простора и времена, уз помоћ једне играчке, изузетно лепе, али ипак само играчке.

Као што је мој не-облик бесконачан, тако и сећања бесконачно теку кроз мој ум. Након толико милијарди година, сваки делић мозаика, сваки камен, врста, боја и облик, свака кретња и промена , остали су трајно записани у мом бићу.

Ђаволи су најбољи Градитељи, али нису једини у Универзуму. Пронашао сам једну лепу звезду, готово идентичну Сунцу. Разговарао сам и са осталима из Савета. На почетку су се бунили, јер ће трошкови бити велики, али на крају су ипак попустили.

Створићемо нови Мозаик. Биће истоветан са старим.

Једино та људска бића... још увек нисам начисто шта с њима.

Сећање на Ђаволе као да је трајно утиснуто у њих. Као да су потпуно упили у себе срж и суштину својих градитеља.

Нисам сигуран заслужују ли место у новом Мозаику.

Размислићу, нећу журити са одлуком. Уосталом, имам читаву вечност на располагању, зар не ?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: