детаљ слике: КРК Арт дизајн

Бајка о старом клавиру

У једном малом насељу, дугачком свега неколико корака, самовала је напуштена кућа. Ствари у њој су биле разбацане и старе. Паучина се растезала по зидовима,а  фотеље на којима нико није седео држале су своје очи затворене због туге која их је обузимала. Ормари су такође спавали, као и стари часовник са кукавицом којој нико није чуо глас. У једној пространој соби налазио се концертни клавир који је плакао. „Када ћу угледати светлост дана? Моји пријатељи су на великим концертним сценама, радују се када неки маестро одлучи да направи посету и одржи концерт на њима. А ја? Погледајте мене. Нигде никога, чамим у овој великој бездушној кући, по мојим диркама и поклопцу су слојеви прашине, чак ме нико ни не штимује! Докле ће то тако бити?“ Намештај је сваки дан слушао његове јадиковке. Њихова осећања била су иста, али су се трудили, за разлику од клавира,  да то задрже у себи. Уместо кукања. наставили би да проводе дане затворених очију или тихо плачући, да их нико не чује. У собама је био мрак. Сијалице које су стајале на зидовима није имао ко да укључи... Све до  једног јутра, када је Сунце промолило своје зраке и обратило се старој кући:: „Данас очекујте пријатно изненађење“, рекло је. „Сигурно се шалиш. Одавно нам нико није приредио било какво изненађење, ни мени, ни мом намештају“, одговорила је.

Тога јутра ваздух је мирисао на срећу. Клавир је начуљивши уши, схватио да им неко долази усусрет. „Слушајте, само слушајте...“ рекао је тихо, да га незнанац не би чуо. Кораци су бивали све гласнији и гласнији. Путем је корачао један млади човек, а кућа је, срамећи се свога изгледа, прекрила рукама своје очи. „Зашто је  толико стидљива?“, питао се. Дошавши до ње, стао је и посматрао испуцале зидове, а затим одлучио да полако погура улазна врата. Похабане фотеље почеше да шапућу. „Невероватно. Сунце је ипак знало шта говори“, рекла је једна. „Не могу да верујем да нам после толико дугог времена долази неко у посету“, рекла је друга.  Сви су отворених уста мотрили сваки његов наредни покрет. Закорачивши у пространу собу, прво је угледао велики концертни клавир. Гледали су се разрогачених очију. „О, ово је благо!“, узвикнуо је одушевљен. „Никада не бих помислио да у овако неуредним просторијама могу наићи на прави правцати музички инструмент! И то не било који, већ клавир!“. „Моје је задовољство. Добро дошли у нашу кућу. Људи су нас одавно напустили и сада живимо у мраку,без игде икога“, одговорио му је клавир. „ Моја породица и ја смо у потрази за кућом за становање. Да ли бисмо могли да се  уселимо?“ упитао је човек. „Каква радост, каква срећа! Не може бити већа!“ ускликнуо је намештај углас. Већ тог поподнева у кућу је пристигла цела породица. За неколико дана, његова супруга, син и кћерка заједно су почели да уређују свој нови дом. Сијалице су најзад поново светлеле, ормари су се пробудили из свог сна, а мала кукавица из старог часовника први пут је промолила главу. Фотеље су биле обновљене и задовољне својим новим изгледом.. Породица је све уредила за свој боравак, осим што није знала шта да учини са клавиром. Девојчица би каткад села за њега и покушалада засвира мелодију, иако није знала ниједну ноту. Срце клавира је било испуњеније него раније, међутим недостајао му је неко ко би заиста умео да свира на њему. Човек је размишљао, размишљао, али ниједна исправна идеја му није падала на ум, све до вечери. Разочаран што је није пронашао, отишао је на спавање, које је прошло без минута сна... У једном тренутку, као да су се неки чудни звукови распршили по његовој глави. „Да ли је могуће да клавир свира сам?“, помислио је. Дошавши у суседну собу , затекао је  децу и мајку како нетремице посматрају ноте које једна по једна излазе из старих нотних папира. Све књиге некада пуне нотних записа полако су се празниле.„ Сунце ми је једнога дана рекло ову риму:  када ова кућа буде поново ослобођена брига, све моје ноте искочиће из својих књига“. Ја то нисам баш схватио озбиљно, али било је у праву“. Мајка, отац и деца су занемели од чуда. Једна по једна, свака нота је отпевала своје име „До“, „Ре“, „Ми“, „Фа“, „Сол“, „Ла“, „Си“, „До“, како би се представиле укућанима. Затим су поскочиле на клавијатуру и почеле да праве елегантне  покрете производећи исто тако гразионе, гипке и прозрачне тонове. Кроз прозоре су сијале звезде, знатно светлије него икада. Најзад, после дуго времена, сви су заједно уживали у музицирању док кукавица није промолила главу из сата, тачно у поноћ.  „Хоћемо још, хоћемо још!“, узвикивали су сви заједно. Ноте не рекоше ништа, као да нису чуле овације и уместо одговора,  До, као прва и водећа нота, одмотала је један огроман лист папира који је деловао као путоказ.  „Поноћ је прошла. Кућа је сада срећна, у њој постоји заједница, то је једна породица. Сада ћемо још некоме помоћ пружити, а то је наш клавир с ким се свирачи треба дружити. Сунце је једног дана рекло, када се кућа спаси празнине и јада, клавир биће одведен до Музичар-града“, отпевале су ноте. „Музичар-град? Какво је то место?“, питала су деца.

За један трептај, цео концертни клавир се смањио, а мале ноте које су деловале танко и слабашно, скупише се око њега и придржаваше га са свих страна. „Три, четири, сад!“ Ноте су се заједно са клавиром винуле у небеса и летеле до улазних врата. Деца их отворише и стадоше да посматрају у чуду. Родитељи и деца остадоше у чуду и пратише их до последњег тренутка када су били толико далеко да изгледали попут једне тачкице. „Ми смо у маломе месту и код нас нема музичке школе. Можда је ово било право решење за клавир, како би и он био срећан“, рече мајка деци. Кућа је ронила сузе. Било јој је жао свога становника, али са друге стране то су биле и сузе радоснице. Знала је да ће и он пронаћи срећу и мир, место којем припада.

Клавир је био задовољан и испуњен љубављу. Када је првим кораком доспео у Музичар-град осетио се као да је то одувек било његово природно станиште. Улице биле су препуне нота које су из сата у сат певушиле, а понекад и помагале композиторима да их запишу баш онако како треба. Цело место изгледало је попут једне огромне музичке сцене са музичким инструментима. Свакога дана понеки маестро би одсео у њиховом граду, а каткад би по која флаута или виолина устала и извела своју плесну тачку у току концерта.

Са друге стране света, у време једног таквог догађаја у Музичар-граду,човек, супруга и деца питали су се како изгледа то место за коуе никада нису ни чули.   Нису знали ни где се налази... Следећег  јутра, Сунце је пробудило  стару кућу једним писмом.  „Од господина Клавира“, рекла је кућа и кренула да чита, а цела породица унутар њеје занемела од радости. „Драги сви, никада вас нећу заборавити. Учинили сте толико лепих ствари за мене. Надокнадили сте ми силно време које сам провео као бескорисна ствар у мраку.  Дођите да ме посетите. Испред куће вас чека кочија којом управља До“. „Па ово је невероватно!“, повикаше брат и сестра, а родитељи поскочише као каква деца. Испред куће стајала је кочија са најкрупнијом нотом која је седела на месту кочијаша, а коњ је био чудесан, сачињен од мноштва нота наслаганим једна на другу. Звиждућући, ноте су се винуле у небеса и за један трен  сви су се налазили у Музичар-граду.  „Како је могуће да нам је Музичар-град оволико близу?“, упитао је дечак. „Ха, вараш се! Он је чак иза седам мора и иза седам гора, али наше кочије су најбрже, па због тога имаш утисак да је близу!“, рекла је До. Корачајући по читавој алеји са клавирима, требало им је времена да пронађу свога пријатеља, али чим су до њега дошли одмах су га препознали и дотрчали у загрљај. Ноте које су биле склупчане у облику коња, слетеле  су на клавијатуру као рој пчела и почеле да свирају  радоснију композицију за добродошлицу.

 После посете,клавир их је замолио да ову музику као успомену чувају у срцу, а једнога дана, ако пожелемогу да дођу   у Музичар-град да  свирају и да увесељавају срца слушалаца.

Као да су ове речи клавира у исто време доспеле до  некадашње напуштене куће. Уместо да прикрива своје лице, од тада је ширила своје руке од поноса, а клавир је, као да јој одговара на њене покрете, говорио да је вољен. Иако је био цењен, није се уобразио и наставио је да шаље писма деци и једнога  дана, како је и сам рекао, пожелела су да дођу у Музичар-град. Са собом  донели су доброту и љубав које су у овоме граду могли да представе слушаоцима и да је са њима деле.

Мама и тата би често ускакали у брзе кочије и за тили час били са својом децом, а једнога јутра, у тренуцима када су им деца недостајала, Сунце им је открило тајну: „Сетите се да погледате у небо увече. Када  једна звезда јаче засија од осталих, то вам је  знак да негде, иза седам мора и иза седам гора ваша децачине људе срећнима“.   

И данас људи преносе ову причу о човеку и његовој породици чија су имена остала непознаница.Када у тренуцима доколице запазе „Музичар -град звезду“, сете се  породице којој је стара напуштена кућа донела срећу.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: