детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕМОЈ ДА МИ ДОЂЕШ КАД КРОЗ ИСТО ПРОЂЕШ

Кад размислим буде ми криво и жао. Чак ме тјерају напади невјерице да разбијем сјећања, угушим осјећања, избришем године уоквирене учесталим одласцима. Без поштовања човијека у теби и у свима протеже се далеко та свирепост дивљачког живота. Без превеликог размишљања интактилно се уништава сваки покушај вјере у добронамјерност ријечи и пута пред жељеним дијелима. Све ће се платити најскупљом цијеном за узети живот у немилосрдне руке.

Зраке падају на крш и камен. Крш у мени, камен у теби. Снови ти бијеже немирним ноћима, дрхтиш  пред сопственим жељама у туђим очима и гледаш како ти измичу неухватљиво. Одавно издигнути  изнад страха пролазности нисмо се више чудили. Да ли се коцкамо са судбином или је унапријед одређен њен смијер? А онда молиш, преклињеш, пушташ лажне сузе зарад сопственог мира. Своја одлука или туђа воља те довела пред врата гријеха. Као сваки лудак, затрован неистином радиш неправду због ужитка у туђем болу. Поремећена концепција исплетених винкула спремна за пресјећи жиле и пустити крв. А треба само да пређем преко тебе, да прегазим емпатију, заборавим страх и ослободим се обзира и образа, да угасим доброту, да запалим ватру и пустим да прах и пепео завладају будућим видицима. У овој животној пролазности, заноси оковани погрешним увјерењима, гоњени предрасудама и храњени мржњом окајавају се кад прођу, а послије их плаћа ко зна које кољено по реду. Ако те замолим за одлазак знам да узалуд молим. Тамо гдје тиња и најмања искра зла, огањ проклетства се брзо запали. Мени се не жури јер не тражим ништа. А и оно што бих хтјела тражити доћи ће на ред али неком другом. У овом тренутку само бих да будем негдје гдје је мир и да у тишини отворим кутију мисли, нека путују без заустављања, да коначно одморим.

Зашто си опсједнут са мном? Зашто ми заустављаш дах? Зар ти није довољно невоље па је желиш још? Очај ти је већи него дијело просуто иза тебе.

Лејла је сједила покрај мора док су јој таласи реченица пржили мозак. Ако и одговорим и пошаљем поруку ништа се неће промјенити. Његова упорност је безгранична, његова манија гоњена је неукротива. Треба бесповратно бјежати, нестати, изгубити се у непознатим погледима и молити да се више никада несретнемо. И хоћу да бјежим негдје, али гдје побјећи од пустоши у себи. Зимски сумрак је запљускивао крај још једном дану. На удаљености од неколико километара љубомора је палила неухватљиве наде. Ма боље је и тако, нека све изгори док још постоји и она минорна могућност за опоравак макар и онај минималистички. Немој да ми дођеш кад кроз исто прођеш, кад и теби буду стезали врат невиности и тражили да платиш туђи цех.

Марио је био толико упоран у свом хтјењу и жељи да је има само за себе. Да ли је то болест, да ли је садомазохист или је заиста његова љубав искрена, а обожавање вјечно. Лејла више није долазила и неће доћи. Није постојала ниједна могућност да дође. А он је гледао на сат, окретао телефон у руци и палио цигару за цигаром. Ту је проналазио утјеху, лијек за дрхтаву душу и рањено срце. „Не вјерује ми“ понављао је на глас у своја четири оронула зида. Данашњи дан сачињен је само од њеног погледа у прошлости. Тако живим, на ивици сјећања, на рубу неостварених снова као ходајућа сијена непримјетан и небитан. Она не долази и никада доћи неће, али ја нисам човијек који одустаје чак и кад одустанем од свега.

„Какав је то унутрашњи нагон ка имању нечега што није за тебе“, отворено га је питала Лејла?

„Како знаш да није за мене? Како знаш да сам погрешан ако ми ниси пружила шансу да ти покажем колики сам роб љубави према теби“ одговорио је без размишљања?

„Ја можда понекад не знам шта  хоћу, али зато одлично знам шта нећу. А нећу тебе јер ниси оно што мени треба“ овај пут је била директно болна и прецизна. Настављала је даље: „ ја сам као стакло, кад ме ломе ја их режем, а ти си ме сломио безброј пута, сада крвари док год не зауставиш ту ријеку.“

Гледао је продорно, у очима су му се сузе назирале али их је вјешто сузбио. Тражио је цигару да запали, живот је ионако већ одавно запалио, тражећи код Лејле воду да угаси сопствени пожар. Она није била спремна да буде та вода.

Понављале су се исте ријечи склопљене у већ одслушане реченице. Можда је Марио и у праву, главни проблем је у мени, ја сам та негација у сваком одговору, ја сам та угашена звијезда,  ја сам дрво са сухим корјеном. Истина, има и дивних ноћи успаваних пјесмом, када ти блажени сан лијечи душу без повода и разлога, када живиш прије овог живота и послије њега. Бојим се да се пробудим, али буђење дође и брже него што је потребно.

Рањени као звијери, опростимо се ко људи. И не прође дуго, као рецидивна болест, проклета прича креће из почетка.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: