детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ранко Павловић: Човјек који воли срећан је човјек

Ранко Павловић рођен је у 1943. године у Шњеготини Горњој, код Теслића. Овај свестрани књижевни стваралац живи и ствара у Бањалуци. Пише пјесме, приповијетке, романе, драмске текстове и есеје за одрасле, као и пјесме, приче, романе и драмске текстове за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком. Прошле године обиљежио је шездесетогодишњицу књижевног рада и тим поводом новосадски Прометеј и бањалучка Бесједа, из више десетина збирки пјесама и збирки приповједака за одрасле и младе читаоце, седам романа и две збирке есеја, објавили су његова Изабрана дјела у 14 томова – осам за одрасле и шест за дјецу.

Заступљен је у читанкама, лектири и многим нашим и страним антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на двадесетак страних језика. Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и Kочићева награда, те онима у част књижевних великана Скендера Kуленовића, Лазе Kостића, као и Пјесник - свједок времена Сарајевских дана поезије, троструки је добитник награде Удружења књижевника Републике Српске за књигу године и бројних других. Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске и Академије Иво Андрић за животно дјело.

Ранко Павловић - књижевник

Књижевна радионица "Кордун" - Неда Гаврић, Бања Лука, 19.01.2024.

Овогодишњи сте добитник награде Златни кључић Смедерева за Ваше укупно пјесничко стваралаштво за дјецу. Kакви су Ваши утисци?

„Смедеревска песничка јесен“ једна је од најбоље организованих књижевних манифестација на овим нашим просторима, а награда „Златни кључић Смедерева“ једно је од најзначајнијих признања у области књижевности за дјецу. Ја сам 27. добитник, а награда је први пут отишла из Србије, „препливала“ Дрину и стигла у Републику Српску. Имао сам сусрете са дјецом у пет основних школа, наступ на централној свечаности, матинеју пред препуном великом салом Центра за културу, објављена је књига мојих изабраних пјесама за најмлађе под насловом „Учићу велик кад будем“, објављен је зборних дјечјих пјесама које су писали инспирисани мојом пјесмом „Кад зину патике“, компонована је музика и хор је извео моју пјесму „Музикални миш“. Наравно, ту је и реплика кључа древне смедеревске тврђаве и новчани износ... Ријечју, образац како би трербало организовати сличне манифестације.

Недавно сте обиљежили и 60. година Вашег књижевног рада? Kакве су Вам емоције када погледате уназад на све што сте постигли?

Можда је у свему томе најзначајније да су новосадски „Прометеј“ и бањалучка „Бесједа“ објавили моја Изабрана дјела у 14 томова, осам за одрасле и шест за дјецу и да је организовано више врло добро посјећених промоција у Бањалуци, Добоју, Лакташима, Станарима, Челинцу, на Међународном сајму књига у Београду.На бањалучком Сајму књиге издавачима мојих Изабраних дјела додијељено је највише сајамско признање – награда „Моштаница“ за издавачки подухват... Лијеп је осјећај знати да си за шест деценија написао можда више него што неко прочита за цијелог свог живота. Морам да кажем да су исте јубилеје обиљежили и моји имењаци Прерадовић и Рисојевић, али никоме у Министарству просвјете и културе Републике Српске или у Градској управи Бањалуке није пало на памет да макар организује пријем за нас, што би за њих било много значајније неголи за саме нас, јер би скренуло пажњу на то да овдје постоје и дјелују такви књижевни ствараоци чије је дјело познато и изван завичајних граница. Илузорно је било очекивати нека одликовања или друга висока признања, тим прије што писци нису страначки опредијељени, подаље су од пажње ресорног министарства, па нема ко ни да их предложи. Међутим, њих много више радује признање које добијају од читалаца, а оно не изостаје.

Остварили сте веома богату књижевну каријеру и написали толико различитих врста књижевних дјела. Шта је оно што Вас је највише мотивисало да истрајете на том захтјевном путу?

Читаоци у првом реду. Када се у некој школи сусретнете са стотињак радозналих дјечијих погледа, када видите жар у њиховим очима, када у вис полети на десетине руку оних који желе да поставе неко питање, онда вам то појачава жељу да за њих још више пишете, да ослушкујете њихова интересовања, да покушавате спознати шта то они највише воле да слушају и читају. Затим, кад вам до руку дође њихов писмени задатак о некој вашој причи из читанке или о књизи лектире, то вам даје нове подстреке. О старијим читаоцима када је ријеч, онда су то писма која добијате од њих, а у посљедње вријеме коментари испод прилога објављених у електронским медијима. Свјестан је писац да су мале његове могућности да мијења свијет, али јесу велике да поставља суштинска питања и да подстиче могуће читаоце да што озбиљније размишљају о егистентијалним питањима. То су, по мени, основне мисије умјетника коме је ријеч главно средство исказивања.

Kако видите улогу својих дјела у читанкама, лектири и антологијама? Сматрате ли да је то важан начин да се млади читаоци упознају с Вашим стваралаштвом?

У Оџацима, мјесту у Војводини, прије неколико година срео сам дјевојку од отприлике 25 година која се прогурала да сједне до мене, јер јој је била велика жеља да ме некад сретне и пита зашто сам написао онако тужну причу о дјечаку који је био чистач обуће на улици. Она је ту причу читала прије 12, 13 година у читанци, али је неке поруке тако дуго носила у себи. Објаснио сам јој да то уопште није тужна прича, јер испод те тужне подлоге налази се снажан извор топлоте који грије душу. Била је срећна што је тек тада разумјела и прихватила то. За читанке и лектиру треба пажљиво бирати пјесме и приче, а наставници се морају потрудити не да их они тумаче, него да ученике подстичу да дају своје судове и износе своје доживљаје дјела. А антологија што се тиче, код нас су то више прегледи, панораме, него истински антологијски избори оног што је највредније. Одговорност за то не сносе само антологичари него и издавачи. Истина, издавачи не треба да инсистирају да приређивач антологије уврсти или изостави неке ауторе, али може да не објави књигу за коју уредници и рецензенти утврде да то не заслужује.

Да ли и на који начин,  дигитално доба утиче на Ваше писање и начин на који приступате књижевности? Kако технологија, попут интернета и друштвених мрежа, утиче на промоцију и доступност Ваших књижевних дјела?

Прво, писаћој машини треба на неком видљивом мјесту подићи достојанствен спсоменик и тако је послати у прошлост. Нова рачунарска технологија омогућила је писцима да лакше пишу, тим прије што не морају по неколико пута прекуцавати своја дјела након силних исправки него на самом тексту може урадити све корекције. Друго, писац пише зато да би га неко читао, да би некоме пренио неке поруке, да би покушао оплеменити нечију душу. Ко другачије каже (на примјер, да пише за своју душу) не говори истину. Интернет и друштвене мреже омогућили су да имамо неупоредиво већи број читалаца него што смо их имали када су нам само новине, часописи и књиге били доступни. Неки кажу да на друштвеним мрежама имамо много шунда. Истина је то, али зар шунда нема и у књигама у издањима неких издавача, па и оних које сматрамо познатим. Најбоља брана шунду су електронски часописи са добрим редакцијама, дакле, они часописи који објављују квалитетна књижевна дјела. Треће, електронски медији, па и друштвене мреже, могу много учинити, и чине, на представљању нових издања, што је врло корисно за популаризацију књиге.

Kакав утицај желите да имате на људе око себе? Kако желите да инспиришете друге кроз своје постојање?

Трудим се да на ненаметљив начин популаришем књигу. Не своју, него књиге других писаца. Покушавам да покажем (и докажем) људима да човјек никада није сам када је с књигом. И не само са књигом, него и са музиком, сликом, скулптуром, умјетношћу уопште. Трудим се да онима који пишу помогнем да истрају у томе. Радујем се кад сретнем некога ко уочава болесне ране друштва, указује на њих и у границама својих моћи настоји да их лијечи. Није тешко бити добар – то је можда моја основна порука онима с којима се дружим.

Када говоримо о филозофији живота, шта је оно у шта вјерујете и шта сматрате кључним за срећу и успјех?

Вјеровати у себе, мислим да је то кључно за срећу. Наравно, човјек мора бити способан да процијени сопствене вриједности и способности, па на основу тога да вјерује у оно што може дати и да то даје несебично, себи и другима. И човјек треба да воли. Живот, свијет, друге људе, себе. Човјек који воли срећан је човјек.

Свједоци смо све већег стреса у свакодневном животу. Kако се носите са тим, које технике користите за опуштање?

Можда ће мој одговор звучати невјероватно, али – трудим се да не гледам политичке емисије. Ратови, опште стање у свијету, државници који нису ни до кољена оним негдашњим који су градили основе свјетске политике, тобожња демократија чију мјеру утврђују и одређују странке, једнако оне које су на власти тако и опозиционе, одборници и посланици не могу да имају свој став, властито мишљење, него морају да гласају онако како им странка (читај: вођа странке) каже – све то једнако је стресно као и велика инфлација која има свјетске оквире, сиромаштво које је притисло већину становништва, на другој страни богатство мањег броја људи, а поријекло и извори тог богатства мало коме су познати. Изван страначких, нема других трибина гдје би појединац могао изнијети своје став, мишљење, приједлог, а и на страначким трибинама углавном се добијају задаци како треба мислити... Човјек је некако мирнији кад све то не гледа и не слуша, мада сам свјестан да рјешење није у мирењу са стањем какво јесте. Млади који би могли учинити нешто на мијењању стања углавном одлазе у иностранство. Ипак, не смијемо дозволити да, као сада, сви будемо издајници. Јер, често чујемо од партија на власти да су опозиционари издајници, а за опозицију то су они који су на власти. Страшно се осјећа човјек када га неко без аргумената назива издајником.

Kоје вредности су Вам најважније у животу и на који начин их примјењујете у свакодневном животу?

Имати свој став, борити се за њега, али га не по сваку цијену натурати  и другима. Говорити истину и онда када вам не иде у прилог. Саслушати и онога с чијим мишљењем се не слажете. Бити увијек свјестан чињенице да све што радите може увијек још боље да се уради.

Вјерујете ли у моћ ума и позитивних мисли? Kако Вам ова увјерења помажу у  свакодневном животу?

У шта би друго човјек вјеровао ако не би у то?! И у најтежим животним ситуацијама ум човјеку помаже да дође до оних позитивних мисли које нуде рјешење или бар олакшавају ситуацију. То нам такође помаже да схватимо и лакше прихватимо неминовности, као што је, на примјер, губљење најдражих.

Вријеме је празника, какву поруку бисте хтјели послати ? Шта је оно што нам највише недостаје а што би требали његовати?

Због општих прилика у свијету и код нас, плашим се да смо заборавили да се радујемо. Затим, да ли губимо осјећај за породична празновања? Некада је, рецимо, када смо били сиромашнији него данас (ма колико било тешко прихватити чињеницу да смо били сиромашнији) и недјељни ручак био право породично празновање. Не вјерујем да се томе не бисмо могли и данас вратити, чак и у оним породицама у којима се, нажалост, свакодневно сусрећемо са страначким свађама. Ето, избацити политику из породице, можда је то оно што би данас требало његовати!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: