детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕВИДНИ ТРЕНУТАК – ПРОЗОР

 У СВЕТИЛИШТЕ ЉУБАВИ

(Милица Јефтимијевић Лилић,  „Моје најљубавније“(збирка песама) , Алма, Београд, 2022)

Верица Тадић  

У новој песничкој књизи, Милице Јефтимијевић Лилић¹, „Моје најљубавније“  , као што и сам наслов најављује,  све песме су заветне Посланице  о свеобухватној љубави, из које све извире, рађа се, оплемењује, овалоплоћује се и просветљује. Из које све може да окрилати, препороди се, ускрсне и надраста живот снагом и лепотом коју непрекидно ствара, кроз мноштво облика, та магична чаробница – ЉУБАВ, из најсветијег извора Божанске душе. И која нас уздиже изнад свих  тама и понора у азурно небо, осунчано бојама блиставе радости.  

И као таква,  персонификована у мноштво облика,  љубав ништа не губи од своје светлосно-магичне, најмистичније чаролије. Некада је она живо биће које шета нашим мислима, некад најсвежији и најбистрији извор благостања. Онима који се воле, најпоузданији је водич и сигурна лука за свe животнeдестинације.

У песми „Твоје и моје“, песникиња је на најсушаственији начин приказала како се два бића преливају једно у друго и како су провиђењем и магијом љубавне свемоћи могуће и најневероватније метаморфозе у људским бићима и свему другом.

У наведеној песми, Милица Ј. Лилић открива како се метаморфозе две празнине, уз чаробни еликсир љубави, претварају у пуноћу. Како се две таме претварају у светлост. И како из безгласног и неизрецивог проговара језик сродности, јаснији и разумљивији од свих, познати нам, језика наше планете.  

 Ма како представљали, описивали или доживљавали то најплеменитије осећање, које нас просветљује, осмишљава нам путеве среће, непојмљивим духовним благом обогаћује наше животе,  не можемо обухватити све димензије, сазнати све тајне. Неухватљиви су облици љубави. Поред осталог, и зато што се она увек мења, трансформише и сваки пут рађа другачија. Васкрсава и тамо где је никад не бисмо очекивали. Она је та Светиња, на граници између пролазности и бесмртности, у којој све васкрсава. Она је та барка на којој њени миљеници могу да отплове у безгранични океан вечности.

Песници су ти који о љубави певају најлепше. Неки је описују, неки у стихове пресликавају доживљено. Мали је број оних песника који широком лепезом, свеобухватно, обујмљују ово најплеменитије осећање, који грле љубав и траже је и препознају у свему.

Љубав се не може речима, сликама или музиком потпуно дочарати, јер је она неухватљива, свеобухватна, магична, тајанствена, она је необјашњиви феномен. У свему је и све је у њој.

 Милица Јефтимијевић Лилић баш тако, у својим песмама,  кроз химничну узвишеност стихова, указује на свепрожимни, метафизички извор љубави, тај најсветији извор из Божанског срца, која је  феномен, чудо, магија, тајна, утеха, екстатични препород, најрадоснији празник у људским душама.

Ретки је откривају у свему:  Речима,    мелодији музике,  бојама слика. У великим космичким  феноменима: Сунцу, Месецу, звездама, облацима, ваздуху, води. Али и у најситнијим стварима и детаљима. Осећају њен пулс у сопственом даху.

Милица Ј. Лилић нам својим стиховима дочарава та најчистија изворишта у људским душама. Ту неуништиву и најсвет(л)ију Божанску супстанцу из које настаје све и која може да повезује све.

Нитима љубави Бог је омогућио свејединство створених светова.

Милица Ј. Лилић то потврђује стиховима песме „Љубав је мени“: 

Љубав је мени тропар Успењски

Молитва тиха и ванвремена

Што само срце свемира дира –

Музика звона са манастира,

Литургија  света и бруј из храма,

Љубав је сила што живи у нама.

Написати сто љубавних песама може само онај песник чије је биће пријемчиво за све што постоји и што је створено. Ова песникиња изражава многострука осећања у стиховима својих песама. Радост, усхићење, дивљење, захвалност, зачуђеност, наду, веру, свеобухватну љубав, према свим људима, према свему што њен вид дотакне, њена душа осветли и срце обгрли.

            А свако ко тако доживљава живот открива ту међузависност свих светова, заједничку нит која све  светове повезује, уједињује и чини хармоничним и благоугодним. Дакле, за њу је СВЕЉУБАВ смисао живота и постојања. Зато у молитвени пергамент, палимпсестно утискује заветне поруке за своје најдраже: Достојно јест љубав бити (...)/ Љубљене собом испунити.

Као посебну везу са својим песмама Милица Ј. Лилић уноси цитате великих писаца, филозофаи научника, као уводне целине песама. Цитати су тако одабрани да представљају органску везу са њеним стиховима и још више их осветљавају, и у исто време, потврђују њихову истинољубивост. Бирани су тако да симболизују свејединство, кроз свепрожимну везу свих светова.

Будући да је највише цитирала, једног од највећих мудраца –  Румија, сваком ко познаје поезију Милице Лилић Јефтимијевић, биће јасно да се једна Румијева мудра мисао може односити и на њену поезију. Тачније, та мудрост дефинише и њен животни credo, оличен и кроз поезију: 

   „Срећан је онај који не носи завист као сапутника.“

Но то још увек не значи да ће се сви људи који говоре истим језиком увек најбоље споразумети. Већ, како мудро закључује Руми: „Споразумети се (најбоље) могу само они који деле иста осећања.“

            А то су  сва она осећања којима Милица Ј. Лилић оживотворује своје стихове: искрене, нежне.  И облаготворујуће емоције, у којима се овалоплоћује дубоко укорењена и свеприсутна  емпатија у свакој мисли, речи, међуљудском односу. И називи њених песама су својеврсна колекција персонификованих облика љубави. Од оних који осликавају димензије личног доживљаја и осећаја, па до оних у митских размерама и у ширим оквирима свеприсутне реалности.

Да би могла да носи у себи и шири осећања љубави и заједништва, она  не дозвољава негативним мислима и осећањима да заплове њеним бићем. Зато пажљиво бира која ће јој осећања бити сапутници.

И када је распиње неправда, када гледа како се пред њеним очима руши вековима стварана лепота, а породично гнездо може само у песмама да се сачува, она оптимистичним мислима проналази путеве светлости.

Ретко ко је у књижевном ствараштву успео стиховима да преплете митско и реално, а да тако делују целовито и хармонично.Тако да митови и садашњи облик реалности живе у бићу њених стихова као сапутници и недељива целина.

Ево, неколико наслова песама Милице Ј. Лилић у којима су ти персонификовани облици исказани кроз разнолика значења, а који би  се могли  уклопити у тело песме „Љубав је мени“: „Угравирана светлост“, „Ватра и Слово“, „Време истине“, „Најтврђа вера“, „Размена скупоцености“, „Рађање из најдубље смрти“...

Загонетни и необјашњиви путеви љубави тајна су и за оне који је носе у себи, као најдрагоценији поклон животу, али и за оне који је несебично дарују другом.

У песми „Љубав ова“ , тајна се као манифестација препознаје, али не открива до краја и остаје упитаност како решити енигме у раскорацима, када се љубав спрема на неизвестан пут:

Љубав ова између мене и тебе

Тешка је као сидро:

Нит знамо зашто тоне

Нит шта је држи

Ни куда тече.

У песми „Енергија љубави“, чудо љубави задивљује песникињу и чудна загонетка како несазнатљивим путевима се срећу сродне душе, које ће се сјединити у једно сазвежђе. И  изнедрити Чудесан бехар из цвасти/ Мушког и женског бића.

 А као заштитници  тог сазвежђа два бића, јављају се Хипнос и Хронос. 

Хипнос је зачарао злочинце да не би могли да уђу у одају у којој ће се срести они које ће љубав сјединити у сазвежђе два бића.

 Хронос је окренуо ново поглавље/ Да би младо време могло да цвета, за та два сазвежђа, која су се стопила у једно.

Будући да је и сам човек космос у коме обитавају многи светови, у много чему несазнатљиви, велика је уметност у том раскриљеном и мало познатом бескрају откривати најлепша места и најсветлије дестинације. А то само љубав може, без које би свет био велика пустиња, без оазе.

Или, како то стиховима обзнањује Милица Ј. Лилић, кроз микрокосмичку димензију бића као јединке, у песми „Ватра и Слово“, истичући ону празнину човека без богатства којом нас љубав увећава и оплемењује. Без тебе била бих:

 Сумрак што је заборавио дан

Икона коју не целива нико,

Лист што већ пожутео

Чека да прхне...

 И не бих била: Искра Логоса/ (...) Живот што/ Слави се Словом.

Речи су за Песникињу, која открива њихова и најтајнија и најобухватнија значења, поред осталог, и скупоцени дарови, које размењујемо једни са другима. У њима пребива и светлодарни корен Истине, из кога ниче семе будућих времена.

            А то је за песникињу најтананијих лирских вокација и најдубљих зарона у дубине  свевремене реке живота „Истина  у којој љубав пребива“. И само је та Истина светла и  дуговечна. И далековида је. Види даље од наших живота. Може све таме да осветли иПоноре дубоке/  Премости!

            А колико је препознавање такве Истине битно  говоре и ови стихови:

Удахни ме ко задњи дах,

Када ти срце стане

Испиј ме кап по кап

Нек ништа не преостане!

Само љубавне нити могу да споје и неспојиво. Да споје, у свему, и заувек, у животу и у смрти, јер:

Може се суспрегнути дах

Може се угушити крик

Од изненадног бола,

Занемети се може

Кад се мора ...

Али не може се спречити срце да слави свевидни тренутак, у коме свака ћелија цвета и нектар благослова у цео свемир шири. А то је онај тренутак у коме се и векови договарају и заветују на вечну љубав. И проналазе пут до сусрета сродних бића:

Тај додир руку

То узвишено давање

Зби се неповратно.

Ко да опрасмо

Руке од смрти,

Свега што стајало је

Између нас

Вековима.

У песмама Милице Јефтимијевић Лилић трајно остају угравирана светилишта завичајних и свевековних, духовних знамења. И зраче енергијама узвишене љубави која успоставља онај најсветији додир са Васељеном и претапа се у звездана сазвежђа.

А о томе сведочи о ови стихови:

Љубав је мени  причест Ускршњи

Патријaршије пећке  жижак,

Свечан почетак новога доба

Кад све се  у живот  преобрати

И ма како клонуло,  опет прохода.

Љубав је мени зора ђурђевска

Код Сопоћана и Милешеве

Гугутке цвркут и мирис  здравца

Бескрај зелени  јасног  правца,

Злато Бањско, Свила Призренска,

Икона Студеничка и Дечанска.

И у том свевидном тренутку, обзнањује се јединство свепрожимних процвата бескрајне лепоте и нектар благослова шири се Свемиром. И тада: СВИ СМО ЈЕДНО И ЈЕДНО ЈЕ СВЕ.

_____________

1. Милица Лилић Јефтимијевић је завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини, а магистрирала је на Универзитету у Београду и стекла звање магистар филолошких наука.

 Објавила 22. књиге, различитих жанрова.

 Добитник је бројних националних и интернационалних награда и признања.

Заступљена је у више националних иинтернационалних антологија поезије, у зборницима и панорамама поезије.

Песме су јој превођене на:руски, италијански, енглески, француски, арапски,мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки,азербејџански, шведски, пољски, румунски, ромски, словачки и друге језике. Критике на: енглески, италијански, шпански, македонски, ромски....

Члан је удружења књижевника Србије, у претходном сазиву била је потпредседник Удружењасрпских писаца. Заменик је директора онлајн магазина Балкан Ин. Стручни је саветник у италијанскојасоцијацији за дипломатију и право ICDJ (Internationalcouncil for diplomacy and justice), са седиштем уРиму, члан је Удружења књижевника „Седмица“ уФранкфурту и Међународног удружења ликовнихуметника и књижевних стваралаца, Farben international,са седиштему Франкфурту.

Живи у Београду.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: