детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕ ЗОВИ МЕ НА ГРИЈЕХ

Истина је вода без дна, потопит ће те кад тад. Можеш лагати, можеш варати, можеш бити преварант и фолирант, манипулатор пар еxеланце, карма је без грешке поновљива и немилосрдна. На смртној постељи гријеси ће те звати, туђе сузе ватру палити, кости ће појести мишиће и ледене усне тражит ће опрост. Бог нека опрости зато је Бог.

Мартин је био инспектор у пензији, ожењен, троје дијеце, враг му је био ћаћа, а ђаво неприкосновени учитељ. Варао је кога је стигао, отимао од кога је мога и хтио. Никада није био кажњен за учињено недјело, а било их је ко на грани листа. Милка, љубав из младих дана постала му је супруга и мајка дјеце. Умиљата, слаткоријечива, плаха и тиха пустила је пипке око њега усмјеравајући га на пут ком је тежила. Били су рођени једно за друго, злобни и окрутни, охоли и безобразни. Навикли само да узимају, тражећи заузврат све оно на шта нису имали право пред божијим законом. Људски је одавно нестао и изгубио сваку вриједност. Имао је једну једину сестру. Као млада остала је удовица, сама са сином. Недовољно сналажљива, превише поштена, невина и наивна живот је наставила на темељу родитеља. Године бола разрушиле су јој унутрашњост, пролиле крв, узеле зрак и на посљетку одузеле живот. Габријел, исувише млад, остао је сам. Приморан да одрасте прије времена, бјежао је далеко испред својих вршњака. А онда, једног дана, као гром из ведра неба ујак је пожелио да му одузме све.

„Моје право је неоспорно“ понављао му је без милости.

„Зар тако показује захвалност мени и мојој мајци, зар толико срама нема, зар му је образ тврђи од ђона крваве чизме“ питао се Габријел сједећи на гробу својих родитеља.

Знао је Мартин ниско провоцирати, тражио је некога на коме ће лијечити све своје фрустрације. Очигледно недовољно вољен имао је постављену дијагнозу. Поремећај носиоца насљедних особина са хроничном потребом калиговања метастазирао је његовим тијелом. Ниво комуникације је одржавао писмима куцаним на машини из прошлог вијека све док  није ангажовао адвоката одређеног и овлаштеног за преношење његове психозе.

„Понављам, тражим половину свега што ми насљедним правом припада“ била је већ деја ву репетиција деформисаног гена. „У ком ли је дијелу днк-а изолована ова злоба“ питао се Габријел схвативши да има само двије опције. Пристати и изгубити или борити се са спором али достижном правдом. „Вјероватно нисам једини са поремећеном генетиком, али зар би ми то требала бити утјеха у овом трагичном и комичном чину драме на помолу“ причао је Габријел. Одговор мртва уста не дају, а олакшање због ријечи пуштених на слободу није пружало сатисфакцију нити адекватну терапију. Није постојао нити један опрвдан разлог за гријех на помолу. Бар га он није могао наћи међу својим невиним неуронима превише оптерећеним болом. Требало је смоћи снаге, борити се празном пушком, стати пред огледало подигнуте главе и рећи себи „ни ти немој имати обзира и образа“.

Мартин није одустајао од својих захтјева, од своје уоквирене злобе хранећи је егоцентричном потребом да докаже и покаже своју силовиту поремећеност правих вриједности. Милка је свакодневно хранила сваки атом те луцидности, непримјетно, не губећи ни минут да не испадне из колосјека. Пред свима љубазна, нирвана у успону за сљепо водеће и глупе. Умијела је језиком да постигне све чему је тежила јер је била врхунски манипулатор туђих одлука. Очигледно је дисбаланс у лажним односима настао оног тренутка када је Габријел одбио да буде играчка у њиховим рукама. Остати досљедан себи и својим принципима, испоштовати живе и мртве била је његова једина смјерница у започетеом рату.

Ако мислиш да постоји савршени злочин онда гријешиш инспекторе. Док рушиш  крвне веза и тражиш вендету за недовољну фамилијарну љубав увећаваш гријех пред широким аудиторијумом.  Ако мислиш да зло има вјечан живот знај да свако царство падне и да ће један корак бити онај посљедњи. Ако мислиш да побједом добијаш ни сам ниси свијестан колико губиш јер твоје лоше и погано дијело ће живјети и послије тебе. Твојим венема тече отров годинама убризгаван, препуштен тихом убици заволио си њене деструктивне методе као морнар опијен сиренином пијесмом. Ја сам нико у твојим очима, неважан као сагоријели дим. Мислиш да немам  облика и да сам само убоги смртник и колатерална штета у твом убилачком походу. Али не знаш да мјењам облик свим стварима и бићима када осјете моју инкорупцију. Преко крутих граница и неосвојене тврђаве прелази вео неупрљане чистоће. То је нешто са чим се ти никада ниси сусрео нити ћеш. Ја дарујем, поклањам, не присвајам, не отимам. А ти свој облик немаш, јер га не можеш створити без туђе руке. И док год живиш бићеш покорни роб отровног језика и руку што те чврсто држе. Зовеш ме на гријех смијело и без срама вјерујући да сам ништаван и немоћан. То твоје тврдо срце испуњава горчина без смијеха, бијес и мржња без кајања. Колика је срамота што си дио створеног човијека видјет ће свемир и остат ћеш ругло земље којом ходиш. Подијелу си лијепу смислио, све за тебе и твоје слуге. Све што је свето присвојио би да сапереш сагоријели траг не остављајући мирис заједништва па је јасно да си рођен само да би уништавао и рушио. Мој прозор не гледа ни на исток ни на запад него у бескрај невиних очију. Жеља да сачувам коријене је моја покора, а твој гријех.

Габријел је дуго размишљао прије него што је послао написано на адресу инспектора без стида и срама. Крв је крв, али од овог трена и часа твоја крв је загађена, а моја самостално тече.

Схватио је Габријел, није му требало пуно времена, да је главни дeструктивни метак испалила Милка. Она је та злокобна и злочеста утвара у људском облику. Она је главни мозак операције са енормоном жељом да отме и уништи све оно вјековима стицано. Она је тмина надвијена над зракама свијетлости, удав који пљен прво грли па убија дављењем. Као свака луда и бијесна индивидуа радила је шта је хтијела. Залетјала се свом снагом и свим расположивим средствима, одушевљена својом умјетношћу, неукротивим поремећајем вредновања и поштовања мртвог бића, није показивала знак слабљења ни стишавања луцидности уништавајаући један цијелокупни и дуготрајни фамилијарни однос. Тај створени пакао започела је оног тренутка када је ушла у туђе гене и изазвала рат међу њима. Њена моћ је произилазила из патње и ужитка у наношењу боли другом са оправдањем да је Бог створитељ тако одредио јер тако је праведно.

До сада код људи није успјевало и није вриједело бити добар и невин. Највише се вредновало и вреднује испирање мозга са не истином и окретањем ријечи у своју корист и за своју добробит, наравно на штету другом, па макар тај други био и род рођени. Свијет хвали и воли такве, јер од пропасти добрих живи и ужива. Габријелу није преостало ништа друго него бити оно што јесте и бранити оно једино што има.  Сада када су се гени крвљу пролили и натопили горко ће бити пити и наздравити тачки што се стваља на крај. Поражен оним што га чека Габријел је резигнирано уздахнуо и рекао: „буди као стакло, кад те ломе ти их сијеци.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: