|
|
|
 | Јасна Миленовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ДУГ ПУТ КАПЕТАНА КОЧЕ(Властимир Станисављевић Шаркаменац, Коча, АСоглас, Зворник, 2021)
Јасна Миленовић Неуморни уметник-истраживач, приповедач, романописац, виолиниста, композитор, а пре свега песник, Властимир Станисављевић Шаркаменац, изненадио нас је својом новом, невеликом збирком, „компонованом” од четрдесет пет песама. Разнолике, понекад писане слободним стихом, понекад римоване, уз десетак сонета, о (скоро) заборављеном српском јунаку Капетану Кочи Анђелковићу, о слободи, о жртви, о славним Прецима. „Коча” није само књига песама, већ и шира слика потоњих (не)прилика, коју Песник гради поетским, често архаичним језиком, и скраћивањем речи, због чега читалац врло сликовито, оновременски, доживљава јунаке и историјски оквир. Збирка је и песнички дневник, и/или епска сновиђења-визије у доба короне, писана у време карантина, 2020. године, у Београду. Невероватно је да, осим познате песме Капетан Коча путује, у којој је измешано неколико периода српске историје – од друге половине осамнаестог века, времена живота Капетана Коче Анђелковића, па до Балканских ратова, нема поетског трага о јунаштву Капетана Коче и његових фрајкора, српских добровољаца у аустријској војсци, ни о Кочиној крајини! Ни једна народна епска песма о мученицима са Ђердапа!? А Коча је, по предању, без јаука, умро на коцу... Пострадавши за веру, са само тридесет три године, као Христ. Песник својим стиховима подсећа да наш напаћени народ треба да, можда последњи пут (у светлу злокобних глобалистичких промена) ода почаст овом Јунаку, и шездесеторици његових сабораца, који су уз Њега, јуначком смрћу, на коцима, окончали овоземаљски живот, бранећи српство и слободарске идеје! Зато је ово потребна књига. И једна важна тема. У времену које (веома убрзано) ЗАБОРАВЉА СВОЈЕ ПРЕТКЕ, и њихове велике, свесне жртве, на којима почива наша Слобода, последњи је час да се бар (под)сећањем одужи претечи Карађорђа! Јер, на жалост, набијање на колац, и слична мучења, запамтило је и наше време – рат у Босни, битке на Кошарама и Паштрику... Ово је начин да се и о тим јунаштвима без премца проговори. Песник нас уводи у време осамнаестог века, архаичним језиком, употребљавајући код рима често шестерац, и скраћене речи, уз апострофе. Збирка почиње песмом-прологом Нека Кочина Јацинта о вечном чекању везиље Јацинте, која је двадесет пет година везла гоблен нитима своје косе, ишчекујући свог бокељског морнара... Као универзална везиља-невеста-удовица на свим просторима немирног Балкана, на коме „ко чекати не зна – тај неће схватити” (Константин Симонов)... Ређају се песникове фантазмагорије, преплићу се давна бурна времена и понека савремена тема-корона, непроспаване ноћи, бојеви са Турцима, песма Бунт, у којој су све речи на слово Б, Карађорђе (који је такође био савременик, и саборац Капетана Коче), поруке и поуке за потомке: Крену да све се бележи у памћењу синова, /крену век веком да се веже – крајпуташима – / крену да се крштава Голготом, свака узвишица. (Крену)И, понекад изненађујуће, сасвим савремени стихови , као у песми Смрт, или убедљиво лирски, као у песми Фрајкорски строј.Ондек, Мука, Влас, Неснена ноћ, Редом (2), Награда, сонет Коча, су такође песме које бисмо посебно издвојили. Као и изузетну поетску слику, када колац стење, и вришти гласно, да би надгласао Кочино надљудско ћутање. Јер, оно што противника, па и колац, као персонификацију и непријатеља, и саме смрти, поражава је Кочино јуначко држање и непоколебљивост. Свесно прихватање околности, и храбро суочење са страшним крајем, јер, нема сумње да су Срби оног времена знали шта им следи – падну ли живи Турцима у руке...Имаћеш на кôцу срећу да преживиш, / да себе на крај изнесеш / и своје парче неба досегнеш, / како би да се светачки узнесеш. (Ако.... Јутарња песма)Песме су по ритму често налик на наше народне епске песме, понекад обогаћене успешним неологизмима: обестурчене, злобиље, гледељка (око оп.а.), турчинство. И са много оригиналних полусложеница: бљес-сабља, лековит-стигме, фронт-слика, смрт-сила, млад-створ, страх-студ-тенда, Корун-капетан, нов-Јунак, Карађорђе-Корун, жив-стиглом, невин-Руке, смрт-светови, крв-капље, смрт-стрела, сјај-нож, вран-гавран, крив-сабља, рав-поље, земљо-тежа, мучен-земља, херој-срце, сил-Јунак, Дунав-долина, мрак-ледина-пустолина, фин-слушкиња, Карпат-ћувик, с Љупкин-Дунав-жиле, цел-свет, Христ-небеска, зем-поклон, трут-мед. Цитирајући речи самог Песника: „нек би ово невелико дело било најмањи омаж овоме јунаку, о којем прича, мисли и памти цео српски народ у Клисури (део Ђердапске клисуре, оп.а.), све од Љупкове, на левој, па до Текије, на десној обали Дунава. Нек ћутња на коцу буде неми крик против ропства, и данас (а прошла је 271 година од када се родио човек који то доказује, јер му се крик још није чуо).”Ондек је Коча свој међу својима. (Ондек)Јер, српство је свуда тамо где је српски језик, где су српске кости. Са обе стране Дрине. Са обе стране Дунава. Већим током реке Саве. Са поруком за сва времена, са обала више река које деле, али и спајају Србе. Надајмо се да је овом књигом песама, после скоро двестотине педесет година од јуначке смрти 1788. године, Капетан Коча напокон стигао међу своје Србе на свим обалама. Да ће поетским језиком испричане историјске чињенице, подстаћи младе генерације, потомке тих неустрашивих Предака, да трагају за својим коренима, за својим идентитетом, ма где на Земљином шару били, надајући се да ће бити достојни великих жртава, које су темељи наше Слободе! И да много је Србади спремно да лекцију о Кочи приме (Много).По реду су се смењивали непријатељи, по реду су се рађали бунџије и Јунаци, по реду су се обнављали смрт-светови, по реду ћемо се опет родити, озвездани. (Ред)
|
