детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дневник с Клековаче

       14. април. 2012.године : Дугачка колона ходочасника пењала се уз Клековачу. Долазили су из целе Босне, Лике, Далмације, Србије, да би се дивили необичном каменом монолиту поред пута, монолиту на коме су се јасно видели обриси две људске фигуре. Мрзео сам ходочаснике, њихово сујеверје, глупост и немоћ да разумеју да пред собом имају чисту животну силу, а не резултат  некаквог религиозног провиђења.

     13. април.  2011.године :

      6-10.00 часова : Кренули смо рано јутрос из Дринића. Пред нама је пуцао величанствен поглед на Клековачу. Споро смо напредовали  јер смо Ана и ја теглили гомилу опреме. Професор Кукобат се шеткао празних руку, стално нас пожурујући. Није ми се то баш допадало , али пошто је добро плаћао одлучио сам да држим језик за зубима. Петљао је о природним лепотама Клековаче, о рунолисту, смрекама , јелама и дивним видицима. Није ми баш било до планинских лепота- руке су ми биле заузете опремом, а очи су више шарале по ногама и позадини његове згодне кћерке него што су се бавиле црногоричним дрвећем.

    12.00 часова : Шуме се проређују. Смењују се ливадски предели са стенама необичних формација. Уморан сам  и више ме ни Анине дражи не могу орасположити. Професор Кукобат стално мрмља нешто себи у браду. Покушавам се присетити његових теорија и предавања. Нешто је желео да докаже, неку грандиозну хипотезу у коју је био убеђен. Тврдио је да су планине савршени , гигантски живи организми, а посебно кречњачки масиви попут Динарида који су ,, најмлађи ’’ међу планинама и  најдаље одмакли у ,, еволуцији ‘’. Мислио сам да је луд, али добро је плаћао а кћерка му је била изузетно парче које ми се свидело још првог дана факултета, тако да сам решио да се ломатам по планинама.

    14.00 часова : Стигли смо на Малу Клековачу, на преко 1700 метара надморске висине. Никада нисам видео ништа слично. Као да смо на Месецу. Просто се човек замисли шта је то могло створити такве облике и формације стена. Влада нека чудна, неземаљска тишина. По први пут помишљам да можда има  истине у Кукобатовим тлапњама. Осећам да не припадамо овом месту, да не би требало да смо ту.

   16.00 часова : Мртав сам уморан. Стигли смо на Велику Клековачу. Са висине од 1962 метра видимо пола Босне. Као да смо на некаквој ливади изнад облака. Предео је обрастао ниским растињем, клеком.  Пред нама су остаци напуштених војних објеката, сведочанства ко је све овуда пролазио.

   21.00 час : Кукобат се једва смирио. Пет сати је вршио мерења,  али  није се десило никакво чудо које је очекивао. Не разумем се најбоље у електромагнетне таласе, зрачење, енергију и сличне ствари, али било ми је јасно колико се разочарао. Полагао је велике наде у Клековачу. Био је убеђен да је на овом месту чвориште животне силе Динарида, за којом су, тврдио је, трагали како бивша ЈНА, тако и ВРС, ХВ, и СФОР. Некако смо ипак успели да га наговоримо да се одмори, подигли смо шатор и исцрпљени заспали.

   14.април. 2011.године :

   7.00 часова : Пробудио ме је Анин крик. На брзину сам се придигао, док ми је  објашњавала да је професор нестао. Држала је у рукама  писамце. Трнци ми прођоше кроз кичму. Брзо сам дохватио писмо и почео читати. ,,Ноћас сам коначно схватио истину.То место није на највишем врху ! Били смо слепи код очију. Не пратите ме. Замоли Ану да ми опрости и пољуби је за мене. Збогом.’’

   Махнито сам зграбио Ану за руку и кренули смо назад. Видео сам да ми фали највећи ранац. Професор је понео нешто своје електронике са собом. Кликнуло ми је тренутно на које место професор мисли- обично нисам тако проницљив, али она језива тишина урезала ми се у срце и ум.

  9.00 часова : Затекли смо га испред једне стене на Малој Клековачи. То место ме је  испуњавало чудним немиром. Осећао сам да не припадам ту, а место као да није припадало овом свету. Ћудљиве камене војске језивих формација посматрале су ме презриво. За њих сам био безначајни људски црв, ништа вреднији него што је нама барска мушица. Како бих и имао икакву вредност за њих ? Сав мој животни век није ни милионити део њихове секунде.

  Тријумфални професоров крик прекинуо ми је размишљање. Необична плава муња ударила је у сред ливаде, а професоров уређај се напросто распао. Професор није марио. Осећао сам  страховито снажне вибрације, ветар је вриштао, стајао сам  укопан, немоћан да се покренем и било шта предузмем.

  Ту сам изгубио Ану.

  Отргла се из моје руке и потрчала да извуче оца из круга плаве светлости и енергије који га је обасјавао. Признајем, кукавица сам. Нисам се ни покренуо, само сам немо посматрао.

   Пред мојим очима одвијао се убрзан процес метаморфозе. Професор и Ана су нестајали, мењали су се из чврстог у течно стање, из течног у гасовито, а онда су почели да чврсну…посматрао сам нерве, мишиће и кости како нестају ; на њихово место је долазио кречњак. Пред мојим очима се стварао камени монолит, најсавршенији облик постојања. Схватио сам да су постајали део екосистема Динарида,  савршеног организма који не познаје радост, срећу, наду, али ни бол, тугу, патњу. Пронашли су бесмртност. Да ли због грешке машине, или је природа процеса била таква да организам Динарида није могао до краја да поништи индивидуалност- тек у камену су остале јасно назначене контуре Ане и професора. Зурио сам у њих као у сну.

   14. април.  2012.године : Рекао сам вам да презирем ходочаснике. Због жала за Аном, професором Кукобатом ? Лагао бих  кад бих рекао да је тако. Заправо љубомора је у питању.

   Њих двоје су остали заједно заувек. Ја нисам био те среће. Петљао сам са стварима које нисам разумео. Добио сам бесмртност, али не онакву какву сам желео.

  Моја стена је далеко од пута, усамљена и мрачна. На њој нема никаквих трагова мог физичког постојања.

 Ја сам само мисао, сећање заробљено у живом дневнику  камених векова с Клековаче.

Планина Клековача, Босна, околина Дрвара

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: