детаљ слике: КРК Арт дизајн

РЕЧИ ЗАКОН ИГРЕ

(Љубивоје Ршумовић, Три ЈаЈаЈа на око (2023) и Ма шта ми рече (2022) Београд: Лагуна)

Проф. др Слађана Миленковић

Поезија за децу Љубивоја Ршумовића и данас, као и пре 60 година, од кад је почео да објављује, одише истом свежином својих садржаја и порука. Посматрано из угла књижвних историчара почетак модерне српске књижевности за децу представља појава Душана Радовића, а појаву Љубивоја Ршумовића можемо окарактерисати као зачетак новог таласа српске поезије са карактеристикама силовитеи необуздане савремености. Он је усмерио читаву песничку генерацију да се према деци, детињству, животу и песми не понаша исувише академски, већ да се у дружењу са њима осети комотно, да песници нове генерације све око себе схвате као слободу и обичност.

Ршум је у песму за децу увео све мотиве, и то не из области фантастике, не измишљене, него из нашег свакодневног окружења. Он им приступа на оригиналан начин, онеобичавајући их. Како је стари задатак песме за децу да забави али и да поучи, Ршум то не изневерева, он их испуњава, само на необичан начин. Једна од кључних карактеристика његове поезије јесте хумор и он тиме осваја младу публику. У његовом приступу теми уочена су три приступна момента: деструкција идиличне слике света, осетљивост за феномене савремености, велика разиграност његове песничке имагинације.

Пажњу јавности су привукле и његове књиге записа, прича, досетки Три ЈаЈаЈа на око (2023) и Два ЈаЈа на око (2022) обе објављене у Лагуни. Како је сам Ршум рекао у једном интервјуу, то су заправо, аутобиографске књиге. Настале су, објашњава он: Из тешке али плодотворне двосамљености!Игра се речима, стварајући нове, необичне и комичне. Тако од усамљености кад је двострука добија двосамљеност, подсећајући и на старословнеску двојину која је постојала али се изгубила кроз историју. Шта је забележио у овим необичним књигама? Карактеришући их као „Којештаре за неочешљане мисли“,аутопоетички појашњава да је бележио, у ствари „искре духа, свакодневно, и сваконоћно. Оно што бележим на рачунима из самопослуге, док возим кола. Па после не могу да прочитам свој свракопис.“ Он, остаје веран својој песничкој стваралачкој линији и јакој жељи за елементарним животом и игром опонашања природних појава без великих гестова и неразумљивих речи и поступака. Успева да изгради аутентични духовни медиј детињства. Он је ипак, као што је и сам навео у „којештари“ успео да одгонетне свој рукопис и тражи од читалаца да сами процене „да ли је идеја била толико духовита да је победила моју узнапредовалу склерозу, или сам ја тренутно добио поклон од Бога, просветљење које ми је помогло да се сетим.“

Своју поетику гради на аутентичном дечјем жаргону, па су овде такође, као и претходним делима, присутне народне и мангупске фразе, рекламни језик, стране речи, чудне речи, говорни стандарди, измишљене речи. Не изневерава ни овог пута очекивану раскошну разиграност песничке имагинације, што чини основну вредност и посебност његовог књижевног израза. Друга књига „Којештара за неочешљане мисли“, изриче и неке закономернице живота: „Истина је оно како се сећамо прошлости, како се осећамо у садашњости и како размишљамо о будућности!Друга књига промишљања о песницима, пореклу, породици, природи, принципима и – пегомантији!“ Пегомантија је прорицање из изворске, бунарске воде, које он придружује модерним односима и појавама, а све ублажено карневалским хумором, разиграношћу језика и раскошности метафора. Израз му је елиптичан, грађен према синтакси говорног језика, пун домишљатости и „опасних опаски“. Он је своје стваралаштво за децу максимално отворио могућностима које извиру из подређивања речи законима игре.

Ршумније песник дидактичар, ни у својим новим збиркама, ни у старим које и данас доживљавају нова издања, као што је књига Ма шта ми рече чије је пето издање објављено 2022. у Лагуни. Он својим песмама настоји да се што више врати у свет детињства, обојен јаком жељом за елементарним животом и игром створеном према потреби беконачног имагинирања са светом појава и односа, највише ради изражавања природних потенцијала веселости.

Његове песме су игролике, изговарају се из густе, чудне и понекад парадоксално скупљене риме. Музика речи у многим његовим песмама има владајућу улогу. Скупови речи не организују се да оформе један смисао или да сугеришу једну слику – њих често води звук. Таква синтакса прво мора да се покори разиграној звучној имагинацији песника, па тек онда да у том медију опште веселости и ноншаланције дође до неког малог смисла или померене слике.

              „Није, није, није, није,

                није истина.

                Боље рећи: то је лаж!

                Лаж је раж,                                                                                                      

                раж је паж,

                паж је пуж,

                пуж је дуж,

                дуж је руж,

                руж је гар,

                гар је чар,

                чаробна је ствар

                правити дар – мар.“       (из песме „Како деца расту“)

          У песми „Ма шта ми рече“, свет маште се потпуно ослобађа присмотре рација и игра се разиграва. Машта се показује као самодовољан свет у којем се не ставља у опозицију традиционални пар – рацио. Дакле, свет детињства може да аутентично живи у чистој маштовитој игри и без присуства вечног опонента:

             „У Новом Саду свануло вече

               Ма шта ми рече

               Јужна Морава узводно тече

               Ма шта ми рече

               На сваком дрвету кликери звече

               Ма шта ми рече

               У Штипу мече уштипке пече

               Ма шта ми рече

               У брзом возу шишали козу

               Ма шта ми рече

               И као треће

               Земља се вечерас не окреће

               Нити шта ради

               Нити спава

               Земља вечерас забушава

               Ма шта ми рече“.          (из песме „Ма шта ми рече“)

          У овој песми постоје две речи загонетног значења: у стиху „Ма шта ми рече“, оно „ма шта“ може се читати двојако и као машта (реч растављена на слогове и сама добија ново значење) или у директном значењу као израз чуђења. Сагледавајућиј збирку у целини, може се рећи да нема мотива у конвенционалном смислу, већ да низ детаља постаје песма. Наслови су случајни, најчешће је то први стих. Изненађује парадоксом, каламбуром, игром испремештаних речи и посвађаних слова у једној асиметричној слици која има највишу вредност за дете, вредност игре.

          Поезија за децу Љубивоја Ршумовића по много чему је особена. Модерна по духу и изразу, она је истовремено дубоко уроњена у добру традицију српске књижевности за децу. „Један циклус поезије за децу завршен је и то славно. Од Змаја до Ршумовића. Нови циклус почеће од Ршумовића, а завршиће се са песницима који још нису рођени...“ написао је управо Радовић у предговору Антологији српске поезије за децу (1984) коју је издала Српска књижевна задруга. Нека ова оцена буде део закључка разматрања његових нових, и старих књига у новом руху, које позивају на игру генерације деце током више од пола века. Духовито, Ршумовић пева о себи и другима, игри, љубави, другарству, разумевању и неразумевању, разним овоземаљским чудесима која се скривају у свакодневници у наизглед обичним тренуцима нашег живота. Он, овај обичан свет у којем живе људи, али и персонификоване животиње и ствари, чини смешнијим, пародоксалнијим, занимљивијим.

Љубивоје Ршумовић и Слађана Миленковић, аугуста 16. 2023. Шид

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: