 | Небојша Ђурђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Уздах пламена
Сву таму
донесем самоћи
кад тишина закорачи
у моје очи
запалим једну свећу
да се искри дивим
сузу да забраним
да слику не мути
док те не оживим
Пламичак благо
фитиљу се отимајући
слути на гласове
наших разговора
каткад као кораци
наших жеља
што беже на крилима
успомена
Лелуја се пламен
као тело твоје
кад прилази и одлази
безброј лепота
као топлина се шири
ободима свести
тишина врисне
а крв почиње да ври
Касно ово време
пламен гаси
док је свећа на издисају
ништа није стало
пламен је у мени
тај пожар под грудима
подметнуше уздаси
Орден кукавице
Могу да руке
у чељусти звери ставим
и ватру ногама босим
смело да газим,
отрове разне пити –
ма могу све
али кукавица ћу бити,
да те волим
од свих и од тебе
увек ћу крити
У ратове могу ићи
прса у прса
да се крв на све стране
уз крике лије,
тражићу изворе
муње и грома
разбити облак што их крије
нека бију нека ударе
и ја ћу ударити,
да те волим
ником рећи нећу
увек ћу крити
Све ћу гледати у лице
док ме тргом града
ланцима буду водили
са оредном кукавице,
само пред тобом
поглед ћу спустити –
могу ме на ломачи
уз поклике пећи
ни сузу ни реч
нећу пустити,
да те волим јако
ником нећу рећи
Не одустајеш
Застане глас негде
на дну тишине
њихове речи те заокупе
лажима које зубима
гризу разум твој –
онда погнуте главе
желе сажаљњем
да те купе
одвук си то знала
Све руке пружене
нису ту да дају
ни да пружају
док те натученом
рукавицом милују
из задрхталих груди
срце ти чупају
одувек прашташ
Не смеш да очима
сан склопиш
јер њихове су жеље
твоје ноћне море –
и сваки пут мислиш
проћиће
док своју душу пустошиш
њиховим градиш дворе
страхујеш, не одустајеш
Свака ружна реч
што си рекла
њима пристаје
а ти се опет кајеш
бориш се са собом
и не одустајеш
У наставку видео прилог са поезијом Небојше Ђурђевића Неце коју говори аутор
