детаљ слике: КРК Арт дизајн

Анђелина песма

Ова прича посвећена је мојој баки Милици. Хвала ти за сву несебичну љубав и доброту коју си нам пружала. Увек ћеш бити са нама.

,, Тата, а где је Бог ? ’’

,, Па горе је на небу, рекао сам ти већ. ‘’

Анђела се придиже, ослањајући се попут балерине на ножне прсте. Руком је штитила чело од сунца и пажљиво посматрала небо. ,, Не видим га’’,  рече. ,, Тата, зашто не могу да га видим ? ’’

,, Бог је високо  изнад сунца и облака. Не можеш да га видиш одавде. ’’

,, Јесу анђели горе ? Је ли бака са њима ?’’, наваљивала је девојчица.

,, Јесу сунце моје. Бака је горе са анђелима, гледа те и пази на тебе, радује ти се.’’

Мршава, црнокоса девојчица нетремице је зурила у небо. Блистава ужарена кугла пекла јој је очи. Зној јој је цурио низ чело, леђа и врат. Из очију јој потекоше сузе.  Почела  је да виче :

,, Лажеш ! Не постоји Бог, ни анђели! Нема горе ништа, осим сунца што пржи ! Бака није горе, већ је у земљи, у гробници! Мислиш да сам глупа ?’’

Истргла је руку из његове, и у сузама појурила кући, пре него што је збуњени отац стигао  и да отвори уста.

Баш ми ништа не иде од руке у последње  време, помисли Анђела. Јуче је , пре свађе са татом, случајно разбила бакину омиљену шољу за кафу. Није то била бог зна каква шоља, мала и обична, бела са две једноставне шаре на средини. Вероватно купљена на некој распродаји или пијаци. За Анђелу је била вреднија од злата, као и сваки други предмет који је бака волела. А још увек их је било у кући. Штап, торбице и чарапе које је  плела, пасуљ за гатање ( бака је била верник, али је упражњавала и неке паганске обичаје ). Неутешно је плакала, и сви напори родитеља да јој објасне да бака сада неће жалити за шољом, били су безуспешни. Од бакине смрти прошло је већ неколико месеци, и ствари су за све у кући , осим за њу, кренуле уобичајеним током. Мама и тата су одлазили на посао, старија сестра Марија престала је да носи црно, почела је поново да се шминка и дотерује, и да сатима чаврља на телефону с момцима. Анђела би јој се плазила и  ругала, опонашајући  њено гугутање  преко телефона.

Ноћу би спавала поред отвореног прозора, пуштајући тајанствене звукове и мирисе да јој улазе у собу. Замишљала је да јој се бака обраћа преко тих звукова, неким тајним, посебним језиком, који је створен само за њене уши. Када би родитељи заспали, кришом би палила телевизор и дуго гледала  емисије о духовима, уклетим кућама, животу после смрти. Није се плашила да јој бака дође у посету као дух. Волела ме је, мислила је Анђела, и сигурно ме не би повредила ни ако би наставила постојање у  другом облику. Понекад, кад су летње ноћи биле нарочито тајанствене и мирисне, чинило би јој се да нешто види. Тада би напрегла очи толико да је глава почне болети, упијала би сваки детаљ собе, али то чудесно и обећавајуће, измакло би за трен, на самој граници видљивости и спознаје. О томе  није причала родитељима. Њихова објашњења живота и смрти била су прилично крута и једноставна. Анђела је волела тишину и свечаност Цркве, мирис тамјана и свећа, али утеху није проналазила ни у молитви, ни у читању пасуса из Библије, нити у гледању у небо. Бака јој је недостајала толико да је бол био готово физички. Молитве нису могле да поврате њен осмех, нити радосни загрљај са којим би дочекала Анђелу када се врати из школе и баци ранац у ћошак. Ужасно се плашила да  родитељи нису били у праву., и да је смрт заиста  коначна, бескрајна празнина, која неопозиво наступа и да не постоји ништа после ње. Та сумња ју је мучила ноћима, и због ње се будила у сузама.

А поврх свега, чекало ју је и такмичење у певању. Ништа није указивало да ће успети. Анђелин прелепи глас као да се потпуно изгубио, из грла је излазило само жалосно и равнодушно цвиљење. Мешала је и заборављала речи, бркала ноте, губила хармонију. Пробе су биле права катастрофа, и учитељица их  је посматрала главе загњурене у шаке. Нема сумње, мислила је Анђела, обрукаћу школу и завршити на последњем месту. Отац и мајка су се све чешће сашаптавали, спомињали су психолога, чула их је како говоре да то није нормално, девојчица је, треба више да живне, свака посета гробу је плач и јецај, у кући само гледа у зид, отац је претио да ће је повући са такмичења, а мајка га је у сузама молила да јој не ускрати ту шансу...

Те ноћи поново је отворила прозор, надајући се нечему тајанственом и неочекиваном, што би променило ток ствари, и дало јој веру и наду. Из гледања телевизијских емисија сазнала је да се такве ствари, из неког разлога, дешавају ноћу, и то углавном у ситне сате, било да су у питању духови или нешто друго, што се појављује  у старим, уклетим кућама. Међутим, ништа се није догађало. Ништа чудно. Уобичајени ноћни звуци- тихи шапат лишћа, цврчање инсеката, лавеж паса у даљини, смех тинејџера који су се окупљали у парку. У неком тренутку  су се сви ти звуци стопили у један, и учинило јој се, да ако се мало напрегне, да може чути песму, тајанствену и моћну, сачињену од  бескрајних шумова и шапата, какву је одувек желела да отпева, и која би обухватила сав тај узбудљиви и далеки ноћни свет  малих животиња, сенки и звукова, који живи по својим сопственим правилима и законима, далеко од очију дневног светла. Али баш кад се највише потрудила- нит јој је измакла и звукови су се поново расточили у безброј уобичајених ствари. Ништа није могло ни да се види. Ни трага било чему што би јој улило наду да јој се бака на неки начин обраћа. Чекала је стрпљиво сатима, а онда је умор коначно савладао, и заспала је дубоким, детињим сном.

Да је остала будна, можда би и приметила обрис, сенку, нешто на граници видљивости што јој је нежно бестелесним прстима склонило косу са лица и помиловало образ.

Анђела је стајала на бини, дрхтећи од треме. Све очи су биле упрте у њу- тата, мама, сестра, директори, учитељица,  школске другарице... само је у првом реду једна столица била празна. Неко од уважених гостију је ваљда имао паметнија посла тог дана . Анђела стисну шаке, у очима јој заискрише сузе- бака би требала да седи у тој столици, толико се радовала Анђелиним успесима. Затворила је  очи, чула је жагор публике- помислила је да тата и мама  вероватно очекују да ће се расплакати на бини. Анђела се присетила баке из најбољих времена, нежне, веселе, пре деменције и болног и мучног заборава. У једном моменту јој се учинило да је уистину видела- бака се насмешила и запљескала јој. Тргла се од тог звука, и већ у идућем трену баке је нестало. Је ли то била само њена жеља, или је заиста видела и чула баку? Није била сигурна. Али нешто се десило, делић  изгубљеног који је недостајао, коначно је дошао на место.

Глас потече из Анђеле попут бистре, снажне реке која у пролеће ојача од снегова. Све је стало у њега, све што је волела- чак и  тајанствени ноћни свет чију песму никако није могла да ухвати до тада. Певала је сунцу, и небу, и звездама, и  Богу, али не онаквом каквим га је замишљао њен тата. Није певала мистичном створењу што седи изнад облака, већ стварању, ономе што је у свему око нас, од бубамаре и малог ноћног лептира , до тајновитих и далеких звезда. Након што је превладала страх од смрти, од те ужасне, бесконачне празнине, и када је схватила да се точак живота и смрти окреће у бесконачном кругу, да то што је бака, као и све друго, део општег, део онога што чини све, да јој то не одузима посебност и љубав коју је имала за Анђелу, све бране су попустиле.

Публика је била одушевљена. Анђела једва да је и чула клицање. Отрпела је церемонију проглашења победника, добијену награду тутнула у руке збуњеној сестри, и отрчала из школе право на гробље. Зауставила се успут само у цвећари, да купи један леп, бели цвет за баку. Стала је код гробнице и по први пут није пустила сузу. Уснама је дотакла слова на споменику и тихо прошаптала : ,, Хвала ти. ’’

Са гробља је отрчала кући, радујући се сусрету са мамом и татом. Чак су јој и Маријина бесмислена гугутања почела недостајати.

Прозоре је и даље отварала ноћу, али више није чекала да се појави дух, нити је јутра дочекивала у сузама. Сада је знала да је бака заувек с њом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: