детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ БРАНИСЛАВА НУШИЋА

 Горан М. Максимовић

1.0.Међу великим и несумњивим мајсторима српског смијеха име Бранислава Нушића представља не само продужетак високих умјетничких домашаја и разноврсних комичних тема и поступака, него и највишу тачку оног снажног развојног лука комедиографског жанра (од Марина Држића, преко Јована Стерије Поповића, до Косте Трифковића и Милована Глишића), а његово дјело несмањено привлачи књижевну и позоришну публику дуже од сто двадесет година. Комедиографским радом Нушић се бавио близу шездесет година (толико је прошло од настанка прве верзије комедије Народни посланик, из 1883. године, до завршних комедија Покојник, из 1937. године, и недовршеног комада Власт, који је постхумно изведен 1938. године), а његов развојни књижевни пут можемо посматрати и као богату генезу цјелокупне српске књижевности тога времена у домену комичних жанрова, од реалистичке хумористичко-забавне и сатиричко-критичке комедије, из прве фазе његовог стварања, до комедије карактера са снажним обиљежјима гротескног и трагикомичног доживљаја свијета, из завршног књижевног раздобља.

1.1.Тако сагледана генеза Нушићевог комедиографског рада може се посматрати кроз три сродне стваралачке фазе: прве до 1900. године у којој настају ране комедије: Народни посланик (1883, изведена 1896), Сумњиво лице (1887-88, изведена 1923), Протекција (1889), Прва парница (1897) и Обичан човек (1900); друге од 1906. до 1917. године, када се Нушић више посветио драмском, прозном и фељтонистичком раду, те када настају свега три комедије: Свет (1906), Пут око света (1911) и комад који је написан у егзилу, у Француској и Швајцарској, за вријеме Првог свјетског рата Ne desésperez jamais (Не очајавајте никад) (1916-1917); док трећу и најплоднију фазу Нушићеве комедиографије чини посљедња деценија његовог живота, када су написани комади: Опасна игра (1927), Госпођа министарка (1929), Предговор (1930), Мистер Долар (1932), Београд некад и сад (1933), Ожалошћена породица (1934), Ујеж (1935), Свиња (1935), Др (1936), Покојник (1937) и Власт (недовршено, 1938). Ако свему томе додамо и петнаестак комичних једночинки (Наша децаI-II-III, Аналфабета, Кијавица, Шопенхауер, Мува, Два лопова, Кирија, Дугме, Миш, Detto, Кодадвоката, Под старост, Светски рат), које су на српским камерним позорницама биле често заступљене и популарне код публике готово подједнако као и велики комади, онда је могуће закључити да Нушић иде у ред најплоднијих и најразноврснијих српских комедиографа.

2.0.У тематско-мотивском и значењском смислу, Нушић је велики и непревазиђени сликар српског друштва и српског менталитета у малограђанским и паланачким срединама. Нушић на комичну позорницу изводи ситне трговце, среске капетане, полуобразоване чиновнике и престоничке мешетаре, актуелне и бивше министарке, али и некад угледне и непримјерено амбициозне домаћине, њихове декадентне синове, пропале школарце и угледне кћерке приспјеле за удају, нове и лакоме скоројевиће, једном ријечју малограђански свијет и морал, који је опстајао и ширио се упркос свим политичким и социјалним реформама, иновираним образовним системима и новим културним институцијама. При томе га нарочито интересују друштвене околности у којима настају и бујају њихове нереалне жеље или незајажљиви апетити, окреће се нарушеним породичним или брачним односима, неразумијевању и нетрпељивости очева и синова, невјерству супружника, чиновничкој непросвијећености и корумпираности, нереалним политичким амбицијама, постајући тако не само комедиограф, не само опсерватор и тумач, него и спонтани социјални аналитичар једног времена, менталитета и простора.[1]

2.1.У комедији Народни посланик у тематско-мотивском средишту је потпуно неочекивана и нереална амбиција паланачког трговца Јеврема Прокића да постане кандидат владајуће партије за народног посланика, иако  је необразован и наглуп, а затим и сумњивог трговачког морала, тако да нема никакав углед у вароши.[2] До усложњавања комичног заплета долази онога часа када се испостави да будући Јевремов зет, млади адвокат Ивковић, постаје кандидат опозиције за народног посланика, те када се укрсте породичне ствари са политичким амбицијама. У комедији Сумњиво лице амбицију среског капетана Јеротија Пантића да се домогне унапређења у служби подстиче шифрована полицијска депеша из министарства из Београда о могућем присуству "сумњивог лица" у његовом округу, "које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма". До комичног заплета долази усљед замјене јунака јер баш у то вријеме у варошицу дискретно долази из Прокупља апотекарски помоћник Ђока, који је био у тајној љубавној вези са Јеротијевом кћерком Марицом и намјеравао је да је запроси. У комедији Протекција амбицију паланачког предсједника суда Аћима Кукића да се послије четрдесет година предане службе у провинцији уз помоћ протекције домогне унапређења у служби и пресељења у престоницу, подстичу двије каћиперке и помодарке, његова жена Савета и кћерка Јулка. Нарочитом усложњавању комичног заплета доприноси чињеница да је Аћимов син Светислав био уредник опозиционог листа који је жестоко критиковао рад управо оног министра од којег је његов отац намјеравао да тражи протекцију, а уз то је млади новинар био у присној љубавној вези са министровом кћерком и намјеравао је да је запроси. У комедији Прва парница поремећај на теразијама живота проистекао је из скоројевићевске амбиције трговца Младена Обрадовића да новинском пасквилом разори дугогодишњу љубавну везу сина Драгомира са сиромашном дјевојком Јелицом, а да га затим богато ожени "угледном партијом са миразом". Непромишљени трговац вјерује да је неримјерено да се његов образовани син, пошто је у Паризу стекао докторат правних наука и отворио адвокатску канцеларију у престоници, ожени дјевојком коју је до тада волио. До рушења интриге, коју је иначе осмислио адвокатски писар Срета, долази сасвим неочекивано зато што је Обрадовићева кћерка Марија преузела на себе одговорност и подстакла брата да поведе судску парницу како би заштитио њену дјевојачку част. У комедији Обичан човек заплет је мотивисан покушајем прикривања идентитета младог пјесника Жарка Дамњановића, који је због једне политичке пјесме био осуђен на шест мјесеци затвора, тако да је био принуђен да пребјегне у Земун. (Ради се о очигледној аутобиографској алузији јер је и Нушић због пјесме "Погреб два раба" био кривично гоњен и осуђен 1887. године). При томе, до усложњавања комичне перипетије долази из два разлога. Најприје зато што су родитељи и породични пријатељ његовог друга Душана, у чији се љетниковац био привремено склонио, добро познавали Јованчу Мицића из Јагодине (каснијег јунака комедије Пут око света), који је био отац младића чијим именом се осуђени пјесник лажно представио, а затим и што је Душанова сестра Зорка била заљубљена у Дамњановићеву поезију и тиме и несвјесно привукла пажњу и разбуктала емоције младог пјесника. У комедији Свет до нарушавања мирног и складног живота породице чиновника у пензији Томе Мелентијевића долази онога часа када је на наговор супруге Стане одлучио да се "измешају са светом", како би најстарија њихова кћерка Нада пронашла добру прилику за удају. Руководећи се и поводећи се за малограђанским сплеткама и оговарањима породица је у потпуности изгубила своју приватност и срећу, све до часа када је Тома Мелентијевић одлучио да "истера свет" из куће и врати се пређашњем мирном животу, али је једном нарушену равнотежу готово немогуће изнова успоставити. У комедији Пут око света обликовани су чудновати доживљаји Јованче Мицића, трговца из Јагодине, са наградног пута око свијета који је добио на срећки Норвешког међународног саобраћајног друштва. Служећи се обилато могућностима "комике разлика",[3] тј. сусрета главног јунака са просторима и људима који су били потпуно несхватљиви за његово паланачко искуство и поимање живота, а затим и обликовањем комичног заплета кроз укрштање Јованчиног путовања са авантуристичким намјерама варалица и мешетара, као што су собарица Јулишка, благајник Сава Цветковић и "Човек с ногом", Нушић је створио узбудљиву "комичну ревију" у којој доминирају бројне водвиљске ситуације, разноврсни комични јунаци и богата језичка средства комике. У комедији Не очајавајте никад, која је замишљена као шала из француског живота, заплет је изграђен на мотиву неочекиваног "повратка покојника", ратног заробљеника Густава, за кога се вјеровало да је погинуо на Марни, што је изазвало нарушавање поново успостављеног складног поретка у животу његове жене, која се у међувремену изнова срећно удала за кућевласника Шабанона. Заплет у комедији Опасна игра почива на необичном експерименту доктора Хиполита Монела да помоћу најмодернијих психоаналитичких метода код своје лијепе усвојенице Нанете искоријени осјећање љубави. До комичног преокрета долази онога часа када је свој експеримент предочио угледном научнику и професору универзитета, доктору Базилу Омском, а затим и сликару Хорасу Овену, који се противио таквом опасном насиљу над људском природом, тако да је позвао свог младог пријатеља Данијела да покуша да пронађе пут до зазиданог срца младе и лијепе дјевојке. Када је младић разбудио емоције у Нанетином срцу испоставило се да је научни експеримент доктора Монела био проузрокован тајном љубави према усвојеници и подсвјесним страхом да би га она као знатно старију особу могла одбити. У комедији Госпођа министарка до комичног заплета и нарушавања стабилне и равне линије у животу обичне престоничке домаћице Живке Поповић долази онога часа када је њен муж, чиновник у министарству, након једне од уобичајених "криза владе", изабран за министра. Тај неочекивани догађај у потпуности је усталасао њен живот и распалио малограђанске страсти и амбиције. Комичној перипетији, поред Живкине фамилије, те заводника и варалице Нинковића који се нуди да буде министаркин љубавник, нарочито доприноси Живкина амбиција да поново уда кћерку Дару а да дотадашњег зета Чеду избаци из куће. Настојећи да се освети због покушаја инсценирања брачног невјерства са собарицом Анком, јер само тако је Дара била спремна да се одрекне постојећег брака, те да се уда за новог просца, престоничког скоројевића и кожарског трговца, Ристу Тодоровића, зет Чеда се попут најбољег комедиографског резонера вјешто свети распамећеној госпођи министарки и објављује допис у новинама, који у потпуности раскринкава њене неподопштине и будалаштине, али који изазива и министарску аферу послије које је господин Сима Поповић био принуђен да поднесе оставку. У комедији Предговор, једином комаду који писац није уврстио у Сабрана дела I-ХХV (1931-1936), Нушић је тематизовао проблем брачних односа у којима супружници нису имали потребна предбрачна искуства или се нису са довољно страсти изборили за њихову љубав прије ступања у законити брак. Вјештим вођењем интриге, стари нежења и чиновник у пензији Мата Марић, попут провјереног комедиографског резонера, показује да су од три посматрана брачна пара само Срећковићи били одиста срећни, јер је муж имао нужни предговор, док су Матићи и Јелићи проживљавали разне брачне неспоразуме управо зато што су у брак ушли без претходног предговора. Пошавши од жалосне истине да је новац апсолутни господар човјековог живота, Нушић је у комедији Мистер Долар тематизовао заплет о моћи новца у малограђанском и потрошачком друштву, у којем су увелико нарушене моралне вриједности и односи. Комедиографски резонер Матковић, потпуно згађен над лажним и неискреним односима у престоничком високом друштву, одлучује да се поигра са вијешћу о наслеђу које је из Америке добио клупски конобар Јован Тодоровић. Умјесто стварних стотину долара, које је добио као заоставштину од умрлог рођака, Матковић објављује вијест о великом Тодоровићевом насљеђу од готово три милиона долара. Нушић  при томе не измјешта обичног човјека из нормалне и равне линије живота  (насљедник се уосталом не мијења, него и даље машта о остварењу малих а драгих циљева у животу), већ исмијава безочно "хуморно друштво" које на све начине жели да се приближи новоме богаташу или још боље његовом непостојећем новцу. У комедији Београд некад и сад, парафразирајући истоимену стару Стеријину комедију, кроз комичну опозицију старих и нових времена, негдашњих и садашњих обичаја и односа, те кроз генерацијски неспоразум очева и синова, Нушић је свјесно проблематизовао извитоперену слику савременог друштва, настојећи да покаже како су стара времена била морално исправнија, смјернија и чистија, али како је и старинска искључивост често погубна и комична, тако да је нужно одмјерити средњи пут и подједнако чувати драгоцјене стране прошлости и наслањати их на оне провјерене вриједности новога живота. Стварајући најкомплетнији групни портрет "хуморног друштва", Нушић је у Ожалошћеној породици проблематизовао трагикомичне оставинске расправе и сукобе насљедника око оставштине богатих покојника. До искакања са нормалне линије живота деветочлане самозване "ожалошћене породице", предвођене безобзирним Агатоном Арсићем, среским начелником у пензији, долази након смрти богатог престоничког посједника Мате Тодоровића. У општем грабежу покојникове имовине, нестрпљиви насљедници немају времена да ишчекају отварање тестамента, већ запосједају кућу и развлаче драгоцјености, а кад је опорука и прије времена судски извршена на безочан начин настоје да се приближе стварним насљедницима и окористе туђом имовином. У комедији Ујеж комични заплет Нушић гради на исмијавању помодних престоничих покрета и удружења за заштиту женских права и слобода. Стављајући у комедиографски наслов скраћени назив једног од њих (Удружење југословенских еманципованих жена), Нушић је показао како су то мјеста на којима се окупљају различите торокуше, брбљивице, помодарке, интригантиње и успијуше, те какве су посљедице таквих неримјерених ангажовања по судбину њихових породица. У комедији Свиња комични заплет је изграђен на радозналости младе жене Нине зашто је пријатељ њеног мужа Николе, који се тек вратио из Америке, наједном и без образложења отишао из њихове куће. Пошто је муж избјегавао да јој саопшти стварну истину да је његов пријатељ Ђорђе "свиња" која је еротски пожељела његову жену, Нина одлучује да га сама посјети и разувјери нараслу сумњу да јој је муж неискрен и да је можда вара. У кулминативној тачки комичног заплета Ђорђе ипак поступа као "племенита свиња" и телефоном обавјештава пријатеља о ненајављеном доласку његове жене Нине, тако да не долази до могуће прељубе и потпуног рушења старог пријатељства. У комедији Др Нушић разобличава нове престоничке скоројевиће и богаташе, који су по сваку цијену настојали да свој проблематични друштвени углед потврде звучним признањима и титулама. Стављајући у средиште комичног заплета једног таквог обогаћеног скоројевића Животу Цвијовића, који је богатство стекао под сумњивим околностима и у мутним шпекулацијама, Нушић комичну перипетију гради на класичној замјени идентитета (quipro quo) и Цвијовићевој вјештини да умјесто свога размаженог сина јединца Милорада на студије у Фрајбург под његовим именом пошаље сиромашног и интелигентног младића Велимира. Лукаве накане овог безобзирног престоничког манипуланта готово да би се у цијелости оствариле, јер је Велимир донио докторску титулу његовом сину, да заплет није усложњен појавом Велимировог професора, доктора Рајснера, у Београду, а одмах затим и Велимирове жене Кларе, са којом се оженио за вријеме студија у Фрајбургу под именом Милорада Цвијовића, те дјечака Пепике који је рођен у том браку. Мада је у заплету оштро разобличио застрашујућу страст скоројевићевских манипулација људима, Нушић у комедиографском расплету прибјегава помирљивом и хумористичком разрјешењу, тако што се Милорад жени Кларом и усваја Пепику, Велимир остварује љубав са Животином кћером Славком, а Живота Цвијовић некажњено наставља своје шпекулације, прихвата "унука" Пепику, у нади да ће можда он једнога дана постати истински доктор наука. Нушићев смијех у завршној комедији Покојник поприма трагичка значења, а тријумф безочног и аморалног друштва је потпун и дефинитиван. Разочаран у невјерство жене и лицемјерје пријатеља који је био љубавник његове жене, инжињер Павле Марић одлучује да привремено напусти родни град, али га убрзо проглашавају за мртвог због замјене идентита са случајним самоубицом. Трагикомични заплет је мотивисан неочекиваним "покојниковим" повратком након три године избивања из куће и суочавања са безочном истином да је непожељан, јер је његова жена већ била удата за његовог негдашњег пријатеља Милана Новаковића, јер је његов научни рад који је оставио у рукопису на чување младоме Љубомиру Протићу послужио за стицање докторске титуле и запосједање катедре универзитета, а поготово је био непожељан за насљедника његове замашне имовине, сумњивог и далеког сродника Спасоја Благојевића, који је на његовом богатству изградио предузеће "Илирија", упетљано у сумњиве шпекулације са државним концесијама. Притиснут измишљеним оптужбама и интригама безочних насљедника, а разапет између потпуно недужног одласка у тамницу и повратка у изгнанство, Павле Марић је принуђен да прихвати лажни идентитет и да под именом Адолфа Шварца заувијек напусти домовину.

2.2.У Нушићевим "малим сценама" или шаљивим играма у једном чину, тематско-мотивска окосница најчешће почива на комичним инверзијама, на изокретању очигледних истина, те довођењу јунака у неодговарајуће и комичне ситуације. Често су засноване на козеријама и шалама из комичног фељтона Бен Акиба који је објављиван у Политици у периоду између 1905. и 1910. године. У комадима Дугме, Кијавица, Миш, Detto, Код адвоката, тематика је заснована на приказивању брачних невјерстава, љубоморних супруга, опасних ташти, кокетних младих собарица, бракоразводних парница, брбљивих и џандрљивих жена. Повремено су "мале сцене" настале као парафразе комичних појава или ситуација из великих Нушићевих комедија.[4] На примјер, неписменост среског капетана Јеротија Пантића и његових писара Виће и Жике у Сумњивом лицу изнова је проблематизована у малој сцени под насловом Аналфабета. У роману Општинско дете, који је објављен 1902. године, појављују се мотиви који су касније обрађени у комедији Свет или у шаљивом комаду Два лопова. У појединим случајевима Нушићеви шаљиви комади су инспирисани дјелима других аутора. На примјер, шаљива игра Светски рат сродна је у основном мотиву и заплету са Трифковићевом комедијом Француско-пруски рат. У основи упоређених комада налази се мотив вјеридбеисвађе. Нортроп Фрај вјерује да је мотив "љубави са препрекама" основни и најстарији мотив у западноевропској иронијској комедији: "Обично се дешава да млад човек жели младу жену, али његову жељу пријечи некаква опорба, најчешће очинска, и да нешто прије завршетка комада, некакав заокрет у заплету омогућује јунаку оно што жели".[5] Ни мотив свађе није нов у српској, а поготово не у европској литератури. Користи га Јаков Игњатовић у приповијеци Пита хиљаду форината, Милован Глишић у приповијеци Ни око шта, Стеван Сремац у роману Поп Ћира и поп Спира. Користи га Николај Гогољ у приповијеци Како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович и слично.

У комадима Наша деца, Два лопова, Кирија, Мува, Шопенхауер, Подстарост, Светски рат, Аналфабета, тематизоване су различите комичне ситуације: дјечија љубавна игра у којој су у потпуности опонашани поступци одраслих у сличним ситуацијама, неочекивани сусрет "два лопова", једнога који је као љубавник дошао да похара домаћинову част и другога који је као провалник дошао да покраде домаћинова материјална добра, мучне невоље сиромашне породице која није имала новца да плати кирију, па је јашући на столицама маштала како путује по свијету, доконо прегањање чиновника са досадном мувом у канцеларији све док је није сустигао и упљескао на лицу претпостављеног и тако запао у још већу невољу, склоност обичног човјека да се представља ученим и коментарише дјела и ауторе које упште није читао, случајно старачко сазнање о невјерству из првих година брака и љубоморна сумњичења и џангризања, велика страст расправљања о ратовима, трагикомична неписменост и необразованост чиновника, среских начелника и писара, који би и сами требало да воде рачуна о просвећивању народа.                                    

3.0.Ако Нушићеве комедије и мале сцене посматрамо из типолошко-жанровске перспективе видјећемо да се ради о дјелима која су на дјелотворан начин објединила сва три доминантна комедиографска жанра: комедију интриге (у домену заплета и брзог смјењивања комичних догађаја и ситуација), комедију нарави (у домену обликовања комичне слике србијанског друштва у посљедњим деценијама 19. и почетне четири деценије 20. вијека) и комедију карактера (у домену обликовања комичних карактера и умјетничког преображајакомичног типа или комичне маске у типични књижевни карактер, који је представник једног менталитета, поднебља и времена, али и носилац индивидуалних обиљежја и страсти). Свакако да у малим сценама доминирају особине комедије интриге, а затим и у оним великим комадима у којима је комични заплет надређен сликању паланачких нарави и менталитета, као и карактеризацији комичних протагониста. Такве су на примјер комедије Прва парница, Обичан човек, Не очајавајте никад, Опасна игра, Предговор, Свиња, у којима Нушић без великих претензија кроз динамичне заплете инсистира на водвиљској природи смијеха као ведре забаве којој је циљ да растерети и ослободи човјека од свакодневних породичних недаћа, социјалних брига, љубавних илузија, нереалних амбиција или заблуда, политичких страсти и слично.

Другу скупину Нушићевих комада, коју чине комедије нарави, прије свега карактерише амбиција да искаже слику хуморног друштва заробљеног у окове паланачких страсти, навика, оговарања и предрасуда. У дјелима као што су Протекција, Свет, Пут око света, Мистер Долар, Београд некад и сад, Ујеж, Власт, Нушић приказује сложену слику србијанског друштва и његово социјално и морално раслојавање, подједнако у престоници или паланци, а негдашњи ведри, забавни и хумористички смијех увелико је усложњен критичко-сатиричком и опором пројекцијом збиље.

Док у претходна два комедиографска типа долази до преплитања вјешто вођене интриге са обликовањем цјеловите друштвене слике свијета и паланачких нарави, трећу и умјетнички свакако највреднију скупину Нушићевих комедија карактерише синтеза наведених комичних квалитета и њихово подређивање превасходном обликовању комичних карактера. У дјелима као што су Народни посланик, Сумњиво лице, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Покојник, не само да је у цијелости разобличена слика "хуморног друштва", него су и његови протагонисти попримили обиљежја комичних карактера, а смјехотворна слика свијета је израсла у сложена значења у којима се на равноправан начин оглашавају трагично и комично, ведро и суморно, опоро и меланхолично, заједљиво и отужно.

3.1.Као писац који је веома добро осјећао природу комедиографског текста, Нушић је у појединим предговорима и есејистичким записима најбоље исказао аутопоетичке особености и на прави начин указао на одлике свога комедиографског поступка.[6] Без премца је у томе погледу предговор за комедију Госпођа министарка, из 1929. године, у којем Нушић препознаје живот као "једну јаку и равну линију", коју су условили обичаји и традиција, а затим још више и предрасуде, духовна летаргија и маловарошка учмалост. Тако посматран живот подсјећа на велику позорницу на којој се често обичан човјек, усљед неочекиваних догађаја, ковитлаца необичних ситуација, нереалних амбиција или слијепих страсти, измјести из уобичајене равнотеже и постаје предмет општег смијеха и подсмијеха "хуморног друштва". Нушић при томе указује на тродјелну структуру комичног заплета или три фазе комедије, сачињене из нормалне линије живота (експозиција и развој), затим искакања са нормалне линије живота усљед несклада између жеља и могућности (развој и кулминација), те на крају поновног повратка на нормалну линију живота (кулминација и расплет), са уобичајеним посљедицама и исмијавањем заблудјеле јединке или "хуморног друштва" у цјелини.[7] Када је ријеч о композицији "малих сцена", наведене три фазе комичне структуре су редуковане, нарочито је сведена експозиција, заплет је подређен само једној радњи, кулминативна тачка је добро припремљена, а расплет је сажет и усмјерен на комичну досјетку или поенту.[8]

Нушић је свој поглед на тродјелну композициону структуру комедије исказао и у Некорегираним мислима. Исписујући Десет заповести преписаних са таблице искуства, Нушић у IХ заповијести сматра да драма мора да има класичну "троугласту" форму: "Као и свака појава у животу и драма има свој почетак (експозицију), развој, кулминацију и крај. Добри драмски техничари спајају ове две фазе у: експозиција и развој; развој и кулминација; кулминација и расплет (крај), само што то није равнокрак троугао који ове три фазе имају. Од кулминације до краја мора бити краћа линија но од експозиције до кулминације. Чим се почне назирати решење ваља овоме што пре хитати не дозвољавајући гледаоцу да реши ствар пре но писац".[9]  

Специфичност Нушићевог тродјелног композиционог модела приликом обликовања комедијске структуре огледа се прије свега у пренаглашеној, увећаној и слојевитој експозицији, у којој је најприје изложена нормална линија живота, а затим су најављени и добро мотивисани сви елементи каснијег комичног заплета. Карактеристичне примјере проналазимо у Народном посланику, Сумњивом лицу, Госпођи министарки, Ожалошћеној породици, Покојнику и слично. Само је у комедији Ујеж Нушић одступио од обликовања мирне експозиције и прибјегао директном увођењу у заплет, служећи се техником in medias res. Тако осмишљено директно приказивање "хуморног друштва" у стању помјерене или изокренуте равнотеже, приморало је Нушића да у каснијим спорадичним комичним ретроспекцијама предочи дискретну слику пређашње нормалне линије живота, прије него што су главне јунакиње одлучиле да се посвете друштвено корисном раду и борби за женску еманципацију.

3.2.Најразвијенији и комички најфункционалнији експозициони поступак проналазимо у Госпођи министарки, која је и иначе у композиционом смислу најбоље Нушићево комедиографско остварење. Цјелокупан први чин има функцију комичне експозиције и развоја каснијег комичног заплета, тако да можемо рећи да је значењски и композиционо вишеслојан и степенаст. Први експозициони мотив нас кроз дијалог Живке Поповић са тетка-Савком упознаје са свакодневним животним недаћама просјечне престоничке домаћице чији муж је био државни чиновник, са несташлуцима њенога сина, школарца Раке, са закрпама на његовим панталонама, а поготово са дуговима и Живкиној молби да јој тетка-Савка позајми 200 динара на три мјесеца. Живка се при томе жали како је њен муж Сима Поповић неспособан да "зарађује" од политике, чиме је Нушић индиректно указао на могуће фрустрације своје јунакиње, као погодно тло за њено касније искакање са нормалне и равне линије живота. У другом експозиционом мотиву, у којем се појављује школарац Рака, сав поцијепан и изгребан јер је учествовао у демонстрацијама против владе, Нушић непосредно сигнализира путеве каснијег комичног заплета. Из дијалога мајке и несташног сина, у којем му она приговара на слабим оцјенама у школи, због којих ће можда понављати разред, Нушић нас уводи у прошлост и животни пут будућег министра, Симе Поповића. Рака се наиме уопште не осврће на Живкине критике и узраћа како је и отац понављао четврти разред па му то ништа није сметало у животу. Трећи експозициони мотив даље проширује слику породичних односа у будућој министарској породици и сигнализира мотиве за каснију нетрпељивост Живке према зету Чеди. У кућу долазе Живкина кћерка Дара и зет Чеда послије неуспјешне визите код госпође Петровићке, гдје су по препоруци извјесне госпа-Драге жељели да моле за Чедино унапређење. Живка и Чеда се одмах иза тога, пошто је отишла Дара, расправљају због невоља с дуговањима у које је Чеда запао. Живка га при томе цинично подсјећа да му једно унапређење не би било довољно да се ратосиља дугова, а зет приговара ташти да су дуговања посљедица тога што му нису исплатили мираз кад се оженио. Мада је већ Рака наговијестио могући заплет кад је причао о свом учешћу у демонстрацијама против владе, први комедиографски гласник, у лику писара Пере "из административног одељења", појављује се тек у четвртом експозиционом мотиву и сасвим поуздано наговјештава крупне промјене у животу породице Поповић. У петом експозиционом мотиву, Живку већ обузима "повећана температура", те у нервозном и искиданом разговору са зетом Чедом нагађа да би можда Сима могао "аванзовати", ући у "државни савет", постати управник монопола или предсједник општине. О томе да би могао постати министар и не помишља, мада је Сима начелник министарства. У даљем вјештом смјењивању експозиционих мотива, Нушић са много успјеха предочава атмосферу неизвјесности и ишчекивања. Долази момак из министарства и тражи очев цилиндар, који једва проналазе под миндерлуком, што је поуздан знак да би Сима Поповић могао постати министар. Нушић намјерно одлаже дефинитивно сазнање радосне вијести о избору оца за министра како би поступно измјестио главну јунакињу са нормалне линије живота. Живка, на примјер, и прије него је сазнала "радосну вест" почиње да приговара кћерки да није требало да се уда за Чеду: "Нема школу, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје...". Истовремено, комедиографску напетост Нушић подстиче правовременим увођењем упорног гласника, писара Пере "из административног одељења", који саопштава како је видио оца да је отишао у Двор и моли да запамте да је баш он први донио ту радосну вијест. У таквоме стању неизвјесности, Живка већ губи равнотежу, нервозно шета по кући, крши прсте, љути се на зета Чеду што се већ не појављује са радосном вијешћу. (Претходно је њега и Раку отјерала у варош да први сазнају именовање и састав нове владе). Сва усплахирена и разгоропађена казује: "Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: 'Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!' А онај мој шмокљан - место да каже: 'Хвала, Ваше Величанство!' - сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати". Одмах иза тога се, мало примирена, али и даље јетка и цинична, повјерава кћерки да за све друго не мари, али само да јој је макар на двадесетчетири сата да "свуче" госпа-Драгу са државног фијакера: "Прилепила се за фијакер ко таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко! Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру". Након тога критикује госпа-Нату, јер јој је мајка издавала квартире за самце, па узвикује да је тешко земљи у којој је таква жена министарка. Кад је Дара покушава уразумити и кад је опомиње да не говори тако, јер и она може постати министарка, Живка наглашава да се не могу њих двије поредити и несвјесно разоткрива свој социјални педигре. Истина је да је радила њена мајка у шивари, али ју је "лепо васпитала", тако да је свршила три разреда основне школе и да је хтјела могла је још. Распамећена и нервозна Живка, иза тога размеће карте, а кад јој собарица Анка каже да је кројачица послала хаљину на пробу, одлучује да је врати јер не зна какав ће "ауфпуц" да уради: "Ако буде оно, онда је свилени, ако не буде оно, онда само сатенски". Завршни експозициони мотив, у којем зет Чеда напокон доноси радосну вијест, истовремено представља и први мотив комичног заплета, тј. дефинитивног искакања заблудјеле особе са нормалне линије живота. Пошто је зет Чеда већ гласно почео да прави планове за своје унапређење у служби, Живка га славодобитно прекида и пита да ли је питао њу за те своје планове, те по први пут самозадовољно и егзалтирано узвикује: "Ја сам госпођа министарка!!!" и удара у сладак и хистеричан смијех. Након тога стижу и други гласници: Рака који се жали да су га другови већ прозвали "министарско прасе", на што Живка узвраћа пријетњом како ће њихове родитеље послати по казни у унутрашњост, долази и сам "министар" Сима Поповић, а на крају и неизбјежни писар Пера "из административног одељења".            

3.3.Искакање са нормалне линије живота, тј. препознатљиви комични заплет, Нушић обликује кроз приказ заблудјеле јединке (Јеврем Прокић из Народног посланика, Јеротије Пантић из Сумњивог лица, Аћим Кукић из Протекције, Младен Обрадовић из Прве парнице, Живка Поповић из Госпође министарке, Живота Цвијовић из комедије Др) или "хуморног друштва" (Ожалошћена породица, Ујеж, Мистер Долар, Покојник). Основни комедиографски заплет, тј. комично обликовање заблудјеле јединке или друштва, Нушић обично усложњава и тзв. бочним комедиографским заплетом, најчешће интригом, која успорава главни заплет и налази се у тијесној вези с њим. На примјер у комедији Народни посланик функцију бочног или помоћног заплета има љубавна веза између Данице и адвоката Ивковића, у Сумњивом лицу је то љубавна веза између Марице и апотекарског помоћника Ђоке, додатно усложњена амбицијама писара Виће да постане капетанов зет, у Госпођи министарки је то настојање Живке министарке да удату кћер Дару изнова вјери за "почасног конзула Никарагуе", кожарског трговца Ристу Тодоровића и слично. Бочни комедиографски заплет је драгоцјен и зато што најчешће доприноси разрјешењу основног комичног заплета и разобличењу и исмијавању нереалних амбиција заблудјеле особе (посланичких амбиција Јеврема Прокића, жеље Јеротија Пантића да се домогне класе, настојању Младена Обрадовића да школованог сина ожени "из утицајне куће", недораслости Живке Поповић да се носи са улогом министрове жене, амбицији Животе Цвијовића да купи докторску титулу сину Милораду). Захваљујући таквим околностима, Нушићев комични заплет често карактеришу и двије кулминативне тачке. У таквим случајевима, прва кулминативна тачка у структури комичног заплета је фингирана или лажна, уводи нас у вјешту комедиографску перипетију и омогућава добру мотивацију и реализациу стварне кулминације. На примјер у комедији Народни посланик фингирана кулминативна тачка је постигнута кроз комичну ситуацију у којој Јеврем Прокић у забуни чита украдени Ивковићев опозициони говор "против владе" својим тобожњим "политичим присталицама" и изазива њихово опште одушевљење, чиме наноси огромну штету својој политичкој кампањи. У комедији Сумњиво лице фингирана кулминација је приказана у комичној ситуацији хватања сумњивог лица у хотелу Европа, у којој је устрашени Јеротија Пантић вјешто избјегао да учествује. Наведени догађај Нушић не приказује непосредно на сцени, већ нас накнадно преко гласника (писари Милисав и Вића), извјештава о догађају, у којем је собарица "заробила Ђоку". У Госпођи министарки фингирана кулминација је садржана у неуспјешном покушају хватања зета Чеде у брачном невјерству код собарице Анке. Насупрот министаркиној жељи Чеда је стицајем срећних околности, а затим и досјетљивошћу успио да на његовом мјесту затекну директног ривала Ристу Тодоровића. Наведена ситуација је изведена на виртуозан начин. Приликом прве супарникове посјете министаркиној кући, Чеда се представља као ујка-Васа, па му гост повјерава припремљену замку. Стварни зет иза тога лукаво плете интригу тако што Тодоровића смјешта у Анкину собу, Раку користи као гласника, а кад је госпођа министарка са свједоцима провалила доживјела је двоструко изненађење и пораз, умјесто непожељног стварног зета Чеде у сумњивој ситуацији је затекла несуђеног будућег зета и "почасног конзула Никарагуе". У комедији Свиња привидна кулиминација је остварена у сцени наглог Ђорђовог одласка из куће свога пријатеља Николе, уз образложење да је похотљива свиња која је осјетила снажну еротску страст према младој пријатељевој жени Нини. У Покојнику привидну кулминативну тачку проналазимо у Марићевом сусрету, након трогодишњег одсуствовања и проглашења да је покојник, са људима који су запосјели његову закониту имовину (Спасоје Благојевић),  оженили се морално проблематичном женом (Милан Новаковић), све до присвајања рукописа научног рада (Љубомир Протић). Међутим, након тог сусрета и разобличавања варалица, неће услиједити тријумф моралног друштва, већ консолидација "хуморног друштва" и интриге на основу којих ће покојник изнова бити отјеран у егзил.     

3.4.Стварне кулминације у Нушићевим комедијама су најчешће осмишљене као комичне ситуације утемељене на забунама и замјенама јунака, на укрштању напоредних догађаја или неочекиваним преокретима. У комедији Свиња кулминативна тачка је остварена као комична ситуација утемељена на неочекиваном преокрету. Млада и радознала жена посјећује ненајављено пријатеља свога мужа само да би дознала зашто их је неочекивано напустио приликом посјете, а умјесто сумње да јој је муж неискрен и да је можда вара, сазнаје да је Ђорђе осјетио снажну еротску страст према њој и да је то био разлог његовог одласка. Карактеристичан примјер укрштања напоредних догађаја и забуне у личности јунака проналазимо у комедији Народни посланик. Кулминативна тачка у структури комичног заплета истовремено представља финале посланичких избора, а пошто Јеврему пристижу сасвим противурјечни гласови о постигнутим резултатима, потпуно је смућен и изгубљен, тако да заиста вјерује да су Ивковићеви бирачи дошли да поздраве њега, а не стварног побједника. Зато се и дешава да се истовремено са два сусједна прозора, поново истим говором који је и овога пута успаничени Јеврем присвојио од Ивковића, бирачима оглашавају и побједник Ивковић и поражени Јеврем Прокић. Тек послије неколико идентичних реплика изговорених у двогласу, те гласних поклича негодовања публике, Јеврем постаје свјестан да је поражен и да у Београд неће ићи као народни посланик. У Сумњивом лицу основна кулминација је утемељена на комичној ситуацији препуној обрта и неочекиваних сазнања. Сцена саслушања "сумњивог лица", развија се најприје као гротескно магарчење двојице значајних актера, Јеротија Пантића и писара Виће. Остварено је то кроз читање Маричиних љубавних писама, пронађених у Ђокином пртљагу, у којима их она карактерише као старовременске људе, необразоване, наглупе и ограничене чиновнике, а уз то још Вићу назива безочним разбојником од којег је пиштао читав срез. Само разјашњење комичне замјене невиног младића са тобожњим сумњивим лицем, остварено је наглим уласком на сцену капетанове кћерке Марице и одлучним њеним бацањем у младићев загрљај. У Госпођи министарки  стварна кулминативна ситуација се одиграла изван сцене, као велики новински скандал и објављивање вијести о чудним догађајима у Кини, у кући мандарина Си-По-По и покушајима да по други пут и поред законитог зета, јер такав је обичај у тој земљи, удају кћерку. На самој сцени се углавном суочавамо са комичним расплетом и посљедицама тога догађаја. Сви укућани по Живкиној наредби откупљују инкримисане примјерке новина, јер вјерује да ће тиме прикрити или макар умањити бруку, а тек накнадно кроз Ракин и Анкин разговор, те кроз разговор Живке и писара Пере "из административног одељења", који је узгред био најревноснији и откупио је највише примјерака новина, сазнајемо стварни садржај писма. Основна кулминација је упечатљиво умјетнички реализована у комедији Покојник, у форми трагикомичне ситуације утемељене оштрим дијалошким репликама и инвективама. Пошто је Павле Марић, попут драмског резонера, претходно разобличио подвале лажних насљедника, "хуморно друштво" предвођено варалицом Спасојем Благојевићем, додатно се организује и проглашава "покојника" за агента и експонента једне анархистичке организације чији је тобожњи циљ био "рушење државе, рушење друштва и друштвеног поретка". Суочен са добро организованом завјером, суочен са бескупулозним лажним свједоцима, Павле Марић је био присиљен да устукне пред корумпираним друштвом варалица и да између лажне оптужбе и затвора, са једне стране, те лажног идентитета са друге стране, прихвати идентитет Адолфа Шварца и заувијек оде у егзил.      

Након стварне кулминативне тачке, комични расплет у Нушићевим комедијама најчешће је обликован у техници накнадног излагања догађаја, преко јунака који су учествовали у догађају и као гласници га представљају у форми комичног извјештаја. Као гласник који излаже расплет у Сумњивом лицу појављује се писар Жика, у Госпођи министарки расплет је предочен кроз казивање собарице Анке, зета Чеде, те Живкиног сина Раке, а затим и "Никарагвиног" писма у којем извјештава Живку да је аутор инкримисаног новинског дописа био "ујка-Васа", тј. зет Чеда. Други тип комичног расплета непосредно се одвија на сцени, пред очима публике, а комични јунаци сами или намјерно укључени комични резонери послије слома илузија преузимају улогу коментатора и тумача претходног догађаја. У Првој парници је то млади адвокат Драгомир Обрадовић, у Народном посланику је то сам Јеврем Прокић, у Ожалошћеној породици је то Агатон Арсић, у комедији Др је то Живота Цвијовић, у Мистер Долару је то комедиографски резонер Матковић. У комедији Госпођа министарка, након предочавања погубне афере, слиједи преко гласника поступно припремање вијести о оставци министра Симе Поповића, као природној посљедици и неминовном расплету претходних догађаја. У Живкиној кући се наједном појављује бивша министарка госпа-Ната, што је поуздан малограђански знак шта би се могло десити у збиљи, иза тога варалица Нинковић отказује Живки љубавничке услуге. 

3.5.Нушић је често наглашавао да је превасходни умјетнички циљ његових комедија да "изазивајући смех на уснама ублаже суровости живота". То је свакако разлог што писац у расплету својих комедија најчешће не кажњава на груб и суров начин заблудјеле јединке већ их уз подсмијех "хуморног друштва" враћа на нормалну линију живота, тако да "саркастична жаока или шамар сатире" постају "корисни" и "лече оболело место".[10] У Народном посланику Јеврем Прокић се мири са чињеницом да ако неће ићи у Београд као народни посланик, а оно ће бар ићи као таст народног посланика. Мада је претходно исмијан, у Протекцији Аћим Кукић остварује своје жеље захваљујући томе што се је ородио са господином министром. У Путу око света Јованча Мицић се срећно враћа у родну Јагодину и наставља свој мирни паланачки живот, мада је на наградном путовању око свијета доживио безброј комичних ситуација. У комедији Др Живота Цвијовић прихвата "унука" Пепику и вјерује да ће он када одрасте постати доктор наука. Само у ријетким случајевима заблудјеле личности доживљавају тачку замрзавања и немају снаге да се врате на стару животну путању. У Сумњивом лицу Јеротије Пантић без трунке дилеме одлучује да кривицу пребаци на писара Вићу, који је све закувао из љубоморе, и потврђује да комични догађај није допринио његовом моралном прочишћењу. У Госпођи министарки Живка Поповић се послије вербалног обрачуна са зетом Чедом и мужем Симом Поповићем, на крају обраћа публици и поручује јој да добро пази да се не подсмијава њеној тренутној муци и пропасти, јер ће се она поново једог дана домоћи министарског трона. У Ожалошћеној породици Агатон Арсић и сродници не доживљавају поуку ни послије отварања тестамента, већ и даље настоје да се домогну насљеђа које им ни по чему не припада. "Хуморно друштво" тачку замрзавања доживљава и у комедијама Свет и Ујеж, тако да некажњено наставља да води свој изокренути малограђански живот. У Покојнику изопачено друштво у потпуности тријумфује и присиљава инжењера Марића да поново оде у туђину, а да његову својину некажњено присвоји.

3.6.Посебан композициони квалитет у Нушићевим комедијама садржан је у богатим драмским дидаскалијама, те у предговорима који су често на потпун начин исказивали пишчеву поетику и поимање функције комедије и смијеха. Функција Нушићевих прозних дидаскалија је усмјерена на обликовање реалистичног сценског простора и позоришног амбијента. У највећем броју комедиографских текстова, а примјери из комедија Народни посланик, Сумњиво лице, Свет, Пут око света, можда су и најрепрезентативнији, дидаскалије су изразито прецизне и исцрпне, те углавном предочавају затворени простор, гостинску собу, чиновничку канцеларију, који најпотпуније изражавају малограђански укус српског друштва с краја 19. и с почетка 20 вијека, те умјетнички додатно мотивишу поступке и карактер јунака, понашање и нарав колектива, његове преображаје и комичне мијене. Таква мотивацијска функција сценског простора најдосљедије је остварена у комедији Свет у којој се амбијент, тј. намјештај, гардероба и кућански прибор, мијењају напоредо са подлијегањем мирне престоничке породице малограђанском укусу доконог свијета. Зато би симболично одбацивање помодног кућног намјештаја требало да означи и потискивање извјештаченог и лажног начина живота и повратак старим породичним вриједностима. У комедији Обичан човек сценски простор је увелико различит, јер је комично збивање смјештено у оближни београдски љетниковац, тако да је амбијент испуњен природним зеленилом и идиличном атмосфером. Док је у комедији Пут око света сценски простор најразноврснији и у десет аутентичних и колоритних слика предочава различите просторе, људе и појаве са којима се сусрео Јованча Мицић на путу око свијета. У Сумњивом лицу су са успјехом у дидаскалијама предочени и физички портрети јунака (среских чиновника: Виће, Жике, Милисава, Тасе...), затим начин њиховог одијевања, што је у сугласју са њиховом менталном карактеризацијом. У шаљивим комадима потпунију уводну дидаскалију, у функцији обликовања сценског простора и карактеризације јунака, проналазимо у дјелу Светски рат. "Разапете карте светских бојишта" на свим зидовима у стану главног јунака, пензионисаног мајора Арсе Поповића, који воли да расправља о ратовима у којима иначе није био учесник, наговјештавају његову велику страст и мотивишу каснији комични заплет. 

4.0.Најбоље и најпотпуније предговоре за своје комедије, Нушић је написао као коментаре уз издање Сабраних дела, у Београду од 1931. до 1936. године. Поред тога што освјетљавају контекстуалне појединости, што предочавају вријеме, простор и догађаје, у којима су поједини комедиографски текстови настајали или живјели свој сценски живот, Нушићеви комедиографски предговори су драгоцјен поетички извор за разумијевање пишчевог смијеха, за схватање свијести о комедији као жанру, а уз то су и лијеп прилог разумијевању српске културне историје на размеђу два вијека. Најбољи показатељ за такву констатацију су предговори написани уз издање Народног посланика, Протекције и Сумњивог лица, као и већ помињани и коментарисани предговор уз издање Госпође министарке, из 1929. године.

Судбина прве верзије рукописа Народног посланика и трновити пут који је ово дјело прошло до постављања на сцену Народног позоришта у Београду 1896. године, свакако је био добар подстицај за Нушића да опише његову преисторију и то са драгоцјеном дистанцом од читавих четрдесет осам година. Нарочито су инспиративна свједочења о културној атмосфери у Београду у осмој и деветој деценији 19. вијека, о смјењивању романтичне и реалистичне школе, о књижевној боемији у "Дарданелима", те о неформалном а заправо једином престоничком књижевном салону у кући пјесника Јована Илића на београдској Палилули, у чијој башти је први пут и прочитан рукопис Народног посланика, у јесен 1883. године, а Нушић као млади писац охрабрен од првих слушалаца (Војислава и Милутина Илића, Владимира Јовановића и Косте Арсенијевића), да истраје на трновитом комедиографском путу.

Предговор уз издање комедије Протекција Нушић обликује као шаљиву причу о томе како је стекао повластице у пожаревачком затвору и написао рукопис ове комедије, приликом издржавања казне због објављивања пјесме "Пограб два раба" 1887. године у којој је тобоже увриједио краља Милана. Да би "омекшао" ригидног управника затвора Илију Влаха, те да би му дозволили да пише у тамници, Нушић је прогласио тадашњег министра правде Гигу Гершића за ујака и написао му писмо у којем излаже своје затворске невоље и "дуго време". Захваљујући тој досјетки, управник који је иначе уредно читао сву затвореничку преписку, повјерује у ту подвалу и одобрава олакшице младом затворенику.  

Предговор уз издање Сумњивог лица више личи на предложак авантуристичког романа, него на историју једног рукописа, а његов куриозитет је садржан у чињеници да је од прве верзије дјела (написане 1887-88. године), до његове премијере 1923. године, прошло читавих тридесет пет година. Поред тога што нас упућује у блискости раних својих комедија са руским реалистима, Тургењевом и Гогољем прије свих, Сумњиво лице је уосталом у првој верзији имало поднаслов "гогољијада у два дела" указујући на блискости са комедијом Ревизор,[11] Нушић на духовит начин, на крају и у облику комичног дијалога Нушића писца са Нушићем управником позоришта пред огледалом, излаже позоришну историју комада и бојазан управника Народног позоришта (Милорада Поповића Шапчанина, Николе Петровића, а затим од 1900. године и самог Нушића), да дјело поставе на сцену само зато што се у њему два пута помињала ријеч "династија". На крају је дјело добило и накнадну историју, јер је рукопис Сумњивог лица, међу ријетким сачуваним књижевним радовима, Нушић добио натраг од једног Албанца из Приштине послије Првог свјетског рата, након што га је 1915. године, спремајући се за егзодус преко Албаније, писац био заувијек одбацио међу мноштвом непотребних и сувишних ствари.      

Разноврсно и богато осмишљена комедиографска композиција Нушићевих дјела, била је праћена и препознатљивим комичним типовима јунака. На првом мјесту се налази комична маска заблудјеле личности која усљед несклада између жеља и могућности, усљед паланачких предрасуда и илузија, искаче са дотадашње нормалне линије живота и постаје предмет подсмијеха (Јеврем Прокић у Народном посланику, Јеротије Пантићу Сумњивом лицу, Живка Поповићу Госпођи министарки, Живота Цвијовић у комедији Др...). Управо у обликовању њихових комичних маски, Нушић прави најдаљи умјетнички искорак и преображава их у динамичне и слојевите књижевне карактере. У психолошком портрету Јеврема Прокића сусрећу се различите особине, од приглупог а лукавог паланачког трговца са сумњивом репутацијом, до лаковјерног политичког присталице и занесењака који је жудио за друштвеним угледом и почастима, од строгог оца и породичног ауторитета, до примитивног заробљеника политичких амбиција, који је олако дозвољавао да га варалице, попут Срете Нумере и писара Секулића, безобзирно исмијавају и искориштавају. У карактеру среског капетана Јеротија Пантића, сусрећу се чиновничка безобзирност и ауторитарност, лакомост и лукавост, амбиције за напредовањем у служби и потпуна неспособност, али и непросвијећеност и приглупост, а са друге стране кукавичлук и неодлучност, страх од сопствене жене, као и необична, сасвим ирационална страст према читању туђих писама, због које је претходно и био изгубио државну службу. Распон комичних особина у карактеру Живке министарке, сусреће сасвим различите крајности, од брижне домаћице и мајке, с почетка дјела, од морално одане и неискварене супруге, до разгоропађене малограђанке која је потпуно изгубила оријентацију, а слатки изазов моћи и власти је распаметио и измјестио са дотадашње нормалне линије живота и подстакао да погази све животне вриједности и принципе.   

5.0.Присутне су и различите варијације комичне маске заблудјеле личности, а најкарактеристичнији је примјер Јованче Мицића из Пута око света, који не искаче са нормалне линије живота усљед нереалних амбиција или жеља, већ усљед "комике разлика" и суочавања на путу око свијета са људима, догађајима, просторима и појавама, какве у својој Јагодини никада не би могао сусрести. Јованче Мицић је психолошки веома компликован комични карактер, "нека врста народног шаљивца, глупана и домишљана у исто време. (...) Жеља за авантурама, славом, за необичним доживљајем, нешто поетично и сањалачко, пожртвовано и осећајно меша се са његовим ћифтинлуком и припростошћу, незнањем и привидним баксузлуком".[12]

5.1.Често је дјеловање заблудјеле личности подударно са комичним типом строгог оца (senexiratus) препознатљивог у античким и ренесансним комедијама, који омета младе у остварењу њихових брачних или љубавних амбиција (Јеротије Пантић у Сумњивом лицу, трговац Младен Обрадовић у Првој парници, Живка Поповић у Госпођи министарки ...). У другим случајевима заблудјеле личности намјерно нису индивидуализоване, већ се појављују у облику колективног портрета "хуморног друштва". У комедији Ујеж су то престоничке малограђанке, разне госпође Лазићке, Арсићке, Живановићке, Спасићке, Јанковићке, Петровићке, Јелићке и слично, иза чије се тобожње бриге за женска права и модерну еманципацију, скривала лијеност и породична неодговорност, свраб радозналости и потреба за примитивним оговарањем и испразним торокањем. У комедији Мистер Долар кроз слику колективног "хуморног друштва", чији актери не само да намјерно нису индивидуализовани, него нису ни персонализовани већ се ословљавају као "Господин из угледне породице", "Господин који очекује богато наследство", "Господин без скрупула", "Господин са добрим везама", "Госпођа о којој се много шапуће", "Госпођа са сатом на подвезици" и слично, Нушић предочава аморалне престоничке малограђане и прециозе, који су били заробљеници опојне моћи новца и били спремни на свакаква непочинства само да га се домогну.    

5.2.На другоме мјесту је маска комичног јунака варалице који подстрекава заблудјелу личност у њеним илузијама и тако остварује сопствене ситне или крупне интересе. Најчешће су варалице индивидуализоване (Срета Нумера и писар Секулић у Народном посланику, писар Вића у Сумњивом лицу, Нинковић у Госпођи министарки ...), али се оглашавају и као колективна лица (Живкина породица на челу са Ујка Васом и лажним сродником Пером Каленићем у Госпођи министарки, ожалошћена породица на челу са Агатоном Арсићем у Ожалошћеној породици ...).

Приликом обликовања комичних маски варалица, Нушић је био нарочито убједљив у приказу бившег чиновника Срете Нумере и доктора Нинковића, секретара Министарства спољних послова. При томе је показао изразиту разноврсност умјетничких средстава. Кад је ријеч о Срети Нумери, поред амблематичног комичног надимка "Нумера", који је добио према броју судске пресуде на годину дана затвора због дефицита док је радио као практикант, Срета је обиљежен и посебним говорним особинама тако што често користи узречицу "да поставимо сваку ствар на своје место", често је директан и непосредан према саговорницима, говори афектирано и без околишања саопштава непријатне истине у лице. На примјер, за Јеврема Прокића и његове партијске другове из владајуће странке каже да су "глупи и завезани" и да нису погодни да буду кандидати за народног посланика. Подударно са маском комичног варалице, Срета је човјек големих планова и акција, али су га у вароши углавном користили за ситне интересе и подвале: "Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету. И да не рачунамо ситне послове: растурање лицитација, сведочење, честитке влади, допис, телеграм против насиља и ваздан таквих ствари". У понечему је био антипод писару Секулићу, који је своје услуге одмах наплаћивао у готовом новцу или мјеницама, јер је правио планове о крупним државним концесијама и пословима. Зато и предлаже Јеврему Прокићу да пошто постане народни посланик тамо у Београду изради једну концесију, тако да држава откупи Сретину њиву изван града и да започну да зидају болницу, касарну, расадник, казнени завод или било шта друго, а да Срета буде лиферант и предузимач послова. Срета пристаје да помогне Јеврему у изборној агитацији, али има и додатне услове, да му се призна петнаест година практикантског стажа које је имао прије одласка на робију, да се обнови парница и поништи пресуда због које је лежао у затвору и слично. У вријеме изборне агитације Срета показује изразиту активност: пише полемичке дописе и пасквиле по новинама против будућег Јевремовог зета, противкандидата Ивковића, на оригиналан начин објашњава како се "меси јавно мнење", сплеткари и уноси злу крв на све стране, а финале Сретиног занесењаштва и страсти са којом је ушао у политичку борбу, представља комична ситуација у којој охрабрује Јеврема и подучава га како би требало да се понаша у Народној скупштини у Београду кад буде изабран за народног посланика. У тој комичној дијалошкој ситуацији која дословно подсјећа на комедију у комедији, Срета се толико уживи у улогу предсједника скупштине да у заносу, приказујући тобожњу тучу посланика, удара снажан шамар збуњеном Јеврему Прокићу.

Нинковић је са друге стране варалица високог стила, галантни заводник и љубавник, који познаје правила отменог друштва, а његове жртве су лаковјерне и новопечене министарке, преко којих је као противуслугу добијао унапређења у служби. Нушић га карактерише најприје преко тоалете ("испеглан, избријан, напудрован. На ногама беле камашне, на рукама рукавице, у рупи од капута цвет") и углађеног понашања, а затим и преко  отмених фраза изговорених на француском језику, да би одмах иза тога у комичној дијалошкој ситуацији завођења збуњене Живке министарке разоткрио његову бескрупулозну природу варалице. У дијалошкој ситуацији чији је смијех утемељен на комичним алогијама и забунама госпође министарке, Нинковић објашњава да претходна министарка, госпођа Драга, "није хтела ни најобичнији корак да учини" прије него што би се с њим посавјетовала, правио јој је јеловник за вечере, уређивао јој је журеве, бирао тоалете, по његовом укусу је намјестила свој будоар и слично. Као неопходна обиљежја отмености, Нинковић препоручује Живки да одмах научи да игра бриџ, да научи да пуши, те да мора имати љубавника. Мада у први мах збланута госпођа министарка не може да дође себи од запрепашћења, јер је "поштена жена", кад јој Нинковић објасни да је управо то оно што привлачи пажњу отмених кругова ("јер кад непоштена жена има љубавника, то није више интересантно"), а поготово послије сазнања да су бивше министарке, госпа-Ната и госпа-Драга, имале љубавника, Живка Поповић прихвата правила високог друштва и управо Нинковића "уводи у дужност". Нинковић иде у ред оних ријетких варалица у комедији којима је пошло за руком  да се окористе Живкиним "министровањем". Управо је на изразито Живкино наваљивање, једино он брзо испословао ново унапређе у служби, мада се бунио његов министар због тога што је претходну класу добио прије три мјесеца. Одмах по обзнањивању министарске афере, Нинковић међу првима напушта Живку и даје јој "оставку" на љубавнички статус, пошто је он био човјек који се придржавао својих принципа, чим би кабинет или неки министар дали оставку и Нинковић је давао "своју оставку". У том смислу, посљедње Нинковићево обраћање Живки има и битну мотивацијску функцију у комедији, јер поуздано наговјештава скори расплет афере и Живкин суноврат. У комичном смислу је драгоцјено зато што је та оставка приказана у облику дијалошке комичне ситуације у којој бивша министарка, госпа-Ната, која је такође као "лош предзнак" дошла Живки у ненајављену посјету да би ликовала над њеном несрећом, заједно са Живком тумачи Нинковићево писмо у којем јој се захваљује на услугама.           

5.3.Заблудјеле особе и варалице у Нушићевим комедијама најчешће су "људи с репом", тј. људи са сумњивом прошлошћу.[13] Јеротије Пантић из Сумњивог лица бивши је поштар који је био отпуштен из државне службе зато што је отварао и читао туђа писма. Након смјене владе која га је отпустила, нова политичка групација га је одмах вратила натраг у службу и још га унаприједила у среског капетана. Писар Вића је словио за безобзирну и корумпирану личност од које је "пиштао цео срез", други писар Жика је био "преиспољна пијаница". Јеврем Прокић из Народног посланика као трговац је изгубио углед тргујући шпиритусом, његов пријатељ трговац Јовица Јерковић је лиферовао војсци "цркнуто месо", бивши писар Срета "Нумера" је изгубио посао због проневјера и одлежао годину дана затвора, тако да је отада  носио тај необични надимак. У Госпођи министарки готово сви Живкини рођаци су "људи с репом", Христина је избачена из школе зато што је згријешила са другом док је спремала матуру па је остала трудна, Јова је одлежао робију, Пера Каленић је избачен из службе, јер су нестала нека акта и омело се једно извршење тужбе, Соја се развјенчала с мужем, па су њему дозволили да се наново ожени а њој праве проблеме, Јакову ништа у животу није полазило за руком, пробао је да се школује па није ишло, пробао је да се бави трговином па није ишло, пробао је да ради као чиновник па није ишло, тако да је остао некако "на пола", Пантином Милету "бог није дао дара за школу" и слично.      

5.4.Трећи тип комичног јунака представљају резонери који својим дјеловањем доприносе комичном расплету и враћању заблудјеле личности на пређашњу нормалну линију живота или бар њеном исмијавању и кажњавању, ако је доживјела тачку замрзавања и ако више није способна за повратак староме начину живота. У Народном посланику се као резонери оглашавају адвокат Ивковић, а дјелимично и Јевремова кћерка Даница, у Сумњивом лицу је то писар Жика, у Госпођи министарки зет Чеда, у комедији Предговор је то стари нежења и чиновник у пензији Мата Марић, у Мистер Долару је то господин Матковић, у Ожалошћеној породици је то млади неименовани адвокат. Често је резонер принуђен да се служи обманама и преварама, компликованим интригама и подвала само да би заблудјелу личност разобличио и довео ка спознању заблуда, тако да је он повремено близак комичном типу варалице. Карактеристичан је у том смислу положај зета Чеде у Госпођи министарки, нарочито зато што је његова резонерска улога мотивисана осветом усљед Живкиног потпуно сулудог покушаја да га одвоји од Даре, јер у новим околностима више није било примјерено да буде министарски зет. Не само да је Чеда написао новински чланак у којем је разобличио министаркине неподопштине и будалаштине, не само да је лукаво избјегао замку која је њему била припремљена да би га "са два сведока" затекли у тобожњој прељуби, због чега би га Дара сигурно оставила, него је вјешто подвалио супарнику Ристи Тодоровићу да њега затекну на том мјесту. Користећи се комичним алогијама, изокретањем очигледних истина и магарчењем "хуморног друштва", поменутог Ристе Тодоровића, ујка-Васе, а поготово своје таште Живке министарке, Чеда их отворено и дрско исмијава, стављајући им до знања колико су морално изопачени. Нарочито упечатљив примјер исмијавања Живкине амбиције да поново уда већ удату кћерку, проналазимо у комичној дијалошкој ситуацији у којој Чеда, пошто је сазнао да је Нинковић постао Живкин љубавник, долази да је тобоже запроси у његово име. Постиже то техником заобилазног говора и поступног довођења заблудјеле особе до спознаје сопствене бесмислене накане.  

5.5.Напоредо са овим основним типовима комичних јунака у Нушићевим комедијама се оглашава и читава галерија активних и пасивних помагача који својим дјеловањем и наумом, често свјесно и са одређеним циљем, али често и потпуно несвјесно, доприносе усложњавању комичних заплета и сложеном обликовању комичних карактера. Најчешће су то мајке и кћерке, сестре и супруге, браћа и пријатељи, досјетљиве собарице и кућни момци, шегрти и слуге, адвокатски и полицијски писари, срески шпијуни и пандури, џандрљиви брачни парови, брижне тетке и стрине, ујаци и рођаци, вјечите нежење, бесперспективни практиканти и чиновници "гризорепићи" и слично. Вриједна је позиција трговца Јовице Јерковића, Јевремове кћерке Данице и госпа Марине у Народном посланику, кћерке Марице, практиканта Тасе и "среског шпијуна" Алексе Жуњића у Сумњивом лицу, кћерке Даре и собарице Анке, те дјечака Раке у Госпођи министарки, поручника Перишића у Првој парници, собарице Маришке у Мистер Долару, служавке, тетка-Каје, у комедији Свет, ситнога насљедника Анте у Покојнику и слично. При томе је Нушић са доста успјеха обликовао и комичне парове, Спиру и Спириницу у Народном посланику, Сојку и Сојкиног мужа у комедији Др. Спира и Спириница су џандрљиви супружници који се непрестано гложе, надгорњавају, упадају једни другима у ријеч, често мијењају мишљење. Сојка и Сојкин муж су усавршили необично занимање да за добар новац буду "сведоци" на суду у најделикатнијим стварима, поготово у бракоразводним парницама.

6.0.Нушићев комедиографски смијех најчешће се остварује кроз три типа комичних средстава. Поред већ анализираних комичних типова/маски и њиховог преображаја у комичне карактере (заблудјела личност, варалица, резонер, активни и пасивни помагачи), значајна улога припада комичним ситуацијама (моменат изневјереног очекивања, понављање поступака и радњи, прерушавање јунака, замјена јунака, забуна у јунацима, неочекивани преокрети, физичке досјетке и гегови, укрштање напоредних низова догађаја),[14] те нарочито вербалним средствима комичног (узречице и локални говор, језичке забуне и каламбури, алузије, персифлаже, комичне лажи, досјетке, надимци и имена јунака, говорне фразе из страних језика, тумачење непознатих туђица и појмова, заобилазно саопштавање истине, разговор "глувих", говор у страну ...).[15]

6.1.Кад је ријеч о комичним ситуацијама, Нушић је као прави мајстор брзих и укрштених заплета, као баштиник водвиљске природе комичног, најчешће повезивао више комичних техника у оквиру једне комичне ситуације. Најбоље то потврђује приказ кулминативне ситуације у Сумњивом лицу, гдје почетно исљеђивање "сумњивог лица" почива на моменту изневјереног очекивања (јер умјесто антидинастичких списа код Ђоке проналазе апотекарске рецепте "противу затвора", спискове опраног веша и љубавна писма капетанове кћерке Марице), затим слиједи понављање комичних поступака и радњи, са комичним преокретима (кад Јеротије, а затим и Вића, наизмјенично захтијевају да се читање писама прекине, односно настави, у зависности од тога да ли Марица исмијава једног или другог), да би крајња сцена била утемељена на комичном препознавању (кад Марица упада на сцену и пред свима обзнањује да ухапшени младић није никакво "сумњиво лице", већ њен момак који је дошао из Прокупља, апотекарски помоћник Ђорђе).

6.2.Кад је ријеч о вербалној комици, Нушић је нарочито волио да се поиграва са тумачењем непознатих и мало познатих туђица и појмова, предочавајући нам тиме духовни свијет, просвијећеност и интелигенцију комичних јунака. У Народном посланику кћерка Даница чита новине Јеврему Прокићу и објашњава му "замршена места", а Срета "Нумера" му објашњава шта је то "јавно мнење". Јеротије Пантић у Сумњивом лицу пита практиканта Тасу шта је то "сумњиво лице" и покушава да му то разјасни мада то ни сам не зна. У једночинки Аналфабета срески капетан и његови писари не умију да разјасне телеграм из министарства јер не знају шта значи ријеч "аналфабета". У једночинки Два лопова двојица провалника (један је дошао да ороби домаћинову кућу и материјална добра, а други је као љубавник његове жене дошао да ороби домаћинов образ), приликом случајног сусрета расправљају који је од "лоповлука" моралнији. Равноправна с тим је језичка комика проистекла из заобилазног саопштавања истина. Трговац Јовица Јерковић у Народном посланику предочава Јеврему Протићу да је вољан кандидовати се за народног посланика, али то чини заобилазно, тако што га наприје пита за тобожњи "курс наполеона", затим га испитује за неке овчије коже, па га подсјећа "шверцовани шпиритус", тј. на репове због којих би било незгодно да Јеврем буде кандидат за народног посланика, да би му тек послије свега саопштио шта жели. Чеда у Госпођи министарки такву врсту говора користи да би исмијао заблудјеле особе или варалице, Живку, ујка-Васу, Ристу Тодовића, тако што их кроз саопштавање алузија приближава спознању истине, а затим у наглом преокрету их разобличава. Ујка-Васи ставља до знања да ће му "разбити нос", Ристи Тодоровићу да ће му "одсећи уши", Живки да је дошао да је запроси у Нинковићево име и слично. Најефикаснији примјер заобилазног говора и комичног одуговлачења Нушић је дао у комедији Сумњиво лице, у сцени у којој "срески шпијун" Алекса Жуњић саопштава капетану Пантићу "важну" вијест да се у хотелу "Европа" налази млад човјек, који би најприје могао бити "сумњиво лице". У тренутку крајње напетости, када сви очекују да саопшти драгоцјена сазнања, Алекса своје казивање започиње гомилањем бесмислених детаља о томе како се рано пробудио, како му је био покварен сат па није знао колико је сати, како му је "завијао стомак", највјероватније зато што је прије неколико дана јео "спанаћ са овчетином" и сл.

Посебно је неопходно указати на начин одабира имена у Нушићевим комедијама, која имају изразито комична значења. Нарочитоје то пажљиво урађено приликом именовања јунака у Покојнику, а смјехотворну вербалну симболику у овоме дјелу можемо разумјети на сљедећи начин:Анта – име латинског поријекла, долази од римског племенаAntonius у значењу предњи, први (зато што Анта први доноси вијест оповратку Павла Марића); Спасоје – настало од грчке речи soterу значењу „спаситељ“ (зато што је Спасоје је вођа акције „наставка нормалног живота“, тако да онкао интригант спашава комплетно корумпирано „хуморно друштво“ преузимањем иницијативе); Новаковић – у значењу „нов“ (у дјелу је нови Ринин супруг), зато је посебно апострофирано његово презиме, као и код Марића, у значењу онај који „мари за нешто“ (у том погледу је функционална и прича о кнезуМарићу). Пошто се ради о драмском тексту у коме Нушић на креативан начин обједињује комични и трагични доживљај свијета, онда се ова врста именовања може посматрати и као гротескна карактеризација јунака.

Важно је имати у виду да и у другим Нушићевим комедијама долази до изражаја комично именовање јунака, најчешће кроз употребу надимака. У Народном посланику као карактеристичан примјер наводимо надимак бившег писара и галантног варалице Срете „Нумере“, који је добио због затвореничког броја који је насио приликом служења затворске казне јер су му се била „загубила акта“. У Госпођи министарки најупечатљивији примјер комичне употребе надимака проналазимо у именовању кожарског трговца Ристе Тодоровића, који је због обављања почасне функције „конзула Никарагве“ понио подсмјешљиви надимак „Никарагва“ или „Никарагуа“. Нушић приликом комичног именовања јунака користи и смјехотворне парове, попут џандрљивих супружника Спире и Спиринице из Народног посланика, што у одређеној мјери подсјећа на Гогољевог Бобчинског и Добчинског из Ревизора и сл. Сличне примјере Нушићевих комичних парова јунака проналазимо и у другим комедијама, али су у умјетничком смислу ипак неувјерљивији. У комедији Прва парница појављују се Поповић и Поповићка, као и Здравковић и Здравковићка. У комедији Предговор појављују се госпођа Срећковић и Срећковић. У комедији Мистер долар појављују се „господин саветник без репутације“ и „госпођа саветниковица са репутацијом“. У комедији Београд некад и сад појављују се „госпођа Поповић“ и „господин Поповић“. Често се као комични надимак који је срастао са именом јунака појављује и употреба ознака за сродничке односе, а као најупечатљивији примјер наводимо „ујка-Васу“ из Госпође министарке, али се у тој комедији појављују и други јунаци са сродничким надимцима: „тетка Савка“, „тетка Даца“, „теча Панта“, „теча Јаков“, што је у складу са приказивањем Живкине породице као групног јунака или карактеристичне слике једног „хуморног друштва“. У комедији Др појављује се „ујка Благоје“. Понекад су сродничка именовања прерасла у једино име јунака, попут „Тетке“ у Ожалошћеној породици. Понекад је комично именовање јунака дато у функцији намјерног индивидуалног „обезличавања“, а посебно је то упечатљиво у комедији Ујеж, гдје се појављују различите „госпође Арсићке, Живановићке, Спасићке, Јанковићке, Петровићке, Јелићке, Сушићке, Коваљевске“ и сл. 

7.0.Нушићев комедиографски смијех обједињује претежно ведро и хумористичко сагледавање стварности са ненаметљивим и непретенциозним подсмјешљивим и критичко-сатиричким разобличавањем друштвених аномалија, политичких амбиција, паланачких страсти и морала, људских глупости и себичности. И онда када разобличава и исмијава Нушић опрашта, када кажњава чини то благо и са увјерењем да је у људској природи много више врлине и добрих намјера, него непоправљивих мана и лоших страсти. Отуда је Нушићев смијех алтруистички заразан и релаксирајући, а његова публика разнородна и одана. Насљеђујући од Држића комедиографску ведрину и мајсторство комичних заплета, наслањајући се на Стеријину комичну слику друштва, на комичне нарави и карактере, на богатство комичног у језику, уважавајући Трифковићеву динамичну интригу и вјештину обликовања комичних ситуација, слиједећи Глишићева искуства фолклорне комике и локалних карактера и обичаја, употпуњујући све то традицијом руске реалистичке литературе, Тургењева, Гогоља и Чехова, Бранислав Нушић је створио оригиналну комедију и неспутани смијех, а затим у завршним комадима, нарочито у Покојнику, најавио гротескну и трагикомичну слику свијета и човјека, која ће постати умјетнички актуелна у каснијој савременој српској комедији, у дјелима Александра Поповића и Душана Ковачевића. Захваљујући свему томе, Нушићево дјело и Нушића као писца, бројне генерације српске књижевне и позоришне публике, доживљавају као вршњака и савременика, а његов ведри смијех као најљепшу похвалу снажном животном витализму и слободи људског духа.           

---

[1]Др Хуго Клајн, "О Нушићевој озбиљној комици", Бранислав Нушић 1864-1964, Зборник, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 11-17.

[2]Интересантно компаративно разматрање комедиографске обраде проблема парламентаризма у комедијама српских и бугарских аутора проналазимо у раду Др Младена Младенова, "Балкански парламентаризам у комедијама три мајстора смеха: Карађале, Нушић и Костов", Бранислав Нушић 1864-1964, Зборник, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 37-56.

[3]Појам је преузет у значењу које му одређује Владимир Јаковлевич Проп у студији Проблеми комике и смеха, превео Богдан Косановић, Књижевна заједница Новог Сада-Дневник, Нови Сад, 1984, стр. 54-59.

[4]Опширно о Нушићевим "малим сценама" пише Јован Љуштановић, "Нушићеве 'мале сцене'између комедије 'за одрасле' и позоришта за децу", Комедија у српској књижевности, Зборник радова, Универзитет у Приштини-Филолошки факултет, Приштина, 1997, стр. 143-154.

[5]Northrop Frye, Anatomija kritike, prevod: Giga Gračan, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 186.

[6]Опширно о томе у раду: Др Радослав Јосимовић, "Нушићеве 'Некорегиране' мисли", Бранислав Нушић (1864-1964), Зборник, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 57-87.

[7]Бранислав Нушић, "Предговор Госпођи министарки", Сабрана дела Бранислава Нушића, књига II, избор и редакција: Љубиша Манојловић, Јеж, Београд, 1966, стр. 7-10.

[8]Слична каснија запажања о комедиографској композицији проналазимо у наведеној књизи Нортропа Фраја: "Totalni mythoskomedije kojega je obično pokazan tek djelić, redovito je oblikom ono što je glazbi trodjelna pjesma (ABA). Tako imamo stabilan i skladan poredak, narušen glupošću, opsesijom, zaboravljivošću, ’ponosom i predrasudom’, ili dogadjajima što ih ni sami likovi ne razumiju, i zatim ponovo uspostavljen" (str. 195).

[9]Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, приредио: Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 122.

[10]Др Радослав Јосимовић, нав. дјело, стр. 70.

[11]Опширно о томе у раду Витомира Вулетића, "Гогољев Ревизор и Нушићево Сумњиво лице", Драма у српској књижевности, Међународни научни састанак слависта у Вукове дане, 25/1, Београд, 1996, стр. 413-424.

[12]Нада Милошевић, "Бранислав Нушић и народна традиција", Бранислав Нушић 1864-1964, Зборник, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 125.

[13]Опширно о томе пише Јосип Лешић у двјема књигама: Нушићев смијех, Нолит, Београд, 1979. и Бранислав Нушић – живот и дјело, Стеријино позорје-Матица српска, Нови Сад, 1989. 

[14]Појмови су дати у значењу које им одређује француски теоретичар комичног Анри Бергсон у студији О смеху, есеј о значењу смешнога,  превео Срећко Џамоња, Издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1920.  

[15]Потпуније о томе пише Др Бранивој Ђорђевић, "Функционалност дијалекатског нијансирања у Нушићевим комедијама", Бранислав Нушић 1864-1964, Зборник, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 88-105.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: