детаљ слике: КРК Арт дизајн

Вредност човека

Александра Ђорђевић

Да ставимо на тас човека, а изузмемо звање, имање, постигнућа и таленте, шта остаје?

Долазимо на овај свет голи, са унутарњом вредношћу која се не мења, која је апсолутна и, у иделном свету, неотуђива – живот. Ако је живот сам по себи достојан љубави, да ли је и сваки човек?

Ако се осврнемо, колико нас је волело човека по самој његовој унутарњој вредности? Колико је односа трпело, пројеката пропало, пријатељстава страдало, љубавника остављено, бракова разрешено, само зато што није превасходно вредност човека оно што диктира наше мисли, речи и дела?

У младалачким лутањима прихватали смо и одбијали људе, некада речју – директно – некада без речи. Узимали смо и остављали верујући у своје разлоге, али кад смо били остављани, да ли је постојао разлог који би оправдао избор који не укључује мене? Чак и данас, већина нас реконструише прошлост како би се осећала добро у вези са собом. Јер у стварном свету наша вредност ипак није довољна да веже за себе свако биће, без услова. Заправо, често оно што је стечено: моћ, образац, илузија, превагне над животом, а то зна свако ко је икада патио, био остављен, пао. С друге стране, недопустиво је да нас не бира предмет наше жеље, којој, уосталом, придајемо највећу вредност.

Други је, дакле, мерило вредности човека, а истовремено и предмет, тј. објекат његове пажње. Да бисмо створили реалистичну слику о себи, за разлику од идеалне, креиране гласовима васпитача, потребно је ставити на један тас оно што о себи знамо, на други оно што други о нама знају. Између те две реалности налази се ја са врлинама и манама, талентима и слабостима, ја вредно љубави. Међутим, кога питати за процену кад се двоумимо  између људи које волимо, а којима не верујемо, и оних које не волимо, а верујемо да нас не би штедели? Ко је у стању да се у тој мери одвоји од свих својих слабости, кривице и рана и прихвати суд онога ко нам није наклоњен?

Слушамо често о безусловној љубави, читамо да чак ни родитељска љубав према детету није безусловна. И кад га преплави најмоћнији од свих страхова – губитак – тешко да и један родитељ може да замисли своје дете у улози џелата. А ако којим случајем управо тај сценарио заживи, да ли волимо дете које је опоганило, оскрнавило, убило? Шта се дешава са „непроменљивом“ вредношћу таквог живота? Мајке, љутите се на своје синове јер жена која се љути је моћна жена која држи узде у својим рукама. Она која плаче је немоћна и рађа човека који ће бити осуђен да се осећа одговорним за срећу своје мајке, супруге, ћерке. Очеви, разговарајте са својим ћеркама, не показујте их и не управљавајте њима јер само аутономна бића рађају аутономна бића.

Ми смо скуп мисли, осећања и умећа, јединствене комбинације постојећих, већ виђених елемената. Ако бих сутра остала непокретна, ако бих ослепела, и не бих више могла да сликам, пишем, плешем, ко бих онда била? Ми смо скуп искустава и начин на који волимо, трпимо и осећамо јесте начин на који се манифестује наша вредност. И верујем да може за време једног живота да порасте, као што може и да опадне, та вредност човека, која је за мене изнад вредности живота.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: