детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВАЛЕНТИНА БЕРИЋ: КЊИЗИ СЕ НИКАД НЕ СУДИ ПО КОРИЦАМА

Кад би ране могле да говоре моје би се умориле од причања.

- Валентина Берић

ВАЛЕНТИНА БЕРИЋ, рођена 1985. године у Книну, у Хрватској. Дио основе школе завршила у Ђеврскама покрај Книна, а остали дио у Ваљеву гдје је завршила средњу медицинску школу. Студирала је на Пољопривредном факултету у Земуну; 2012. године је дипломирала и стекла звање дипломирани инжењер пољопривреде за сточарство након чега јој је признат и мастер. Таленат за писање је открила у школским данима када је почела да пише поезију и прозу. 

Објављује прозу и поезију у Књижевној радионици ,,Кордун" и у часопису за књижевност и културу „Дискурс. Прича од шест ријечи „Поклањам живот, непроживљен, са истрошеним корацима” објављена у часопису „Енхедуана” и награђена сертификатом. Многе њене приче објављене су у збиркама кратких прича и зборницима. Радила је као лектор и колектор на завичајној књизи пјесама „У срцима гори пламен”, у књизи кратких прича и анегдота „У вршају сјећања“ у којима је присутна и као аутор. Учествовала је на међународној конференцији „ИНАКУ“ института посвећеној кратким књижевним формама гдје је њена прича награђена сертификтом. 

Ради као физиотерапеут, као и са животињама на приватном газдинству. Воли фотографију и бави се њом. 

Књижевна радионица "Кордун"

Неда Гаврић, Бања Лука, 08.03.2024

Када сте почели озбиљније да се посвећујете писању? Шта Вам је највећа инспирација у свакодневном животу?

Још као дијете вољела сам да читам и пишем. Све обавезне лектире прочитала бих на распусту па онда опет испочетка када би нека дошла на ред. Прво сам кренула да пишем поезију и то након рата 1995. када смо остали без свега. Сав онај немир, страх, љутњу и немогућност да као дијете промјеним насталу ситуацију остављала сам на папир међу мојим школским задаћама и књигама. То је био својеврсни начин да побјегнем натраг међу свој свијет из којег су ме насилно истјерали.

Прије четири године сам осјетила потребу да оно што пишем објавим. Да покажем нанесену неправду, да кажем истину онакву каква јесте, да покушам ставити до знања колико је битно бити човијек пред собом и другима. Прво сам наишла на одбијање јер су рекли да сам превише архаична, озбиљна и да мој стил писања не може проћи у данашњем свијету. Упорна каква јесам, никад и у ничему нисам одустала. Онда су се врата једноставно отворила када сам наишла на „Књижевну радионицу Кордун“ која не само да ми је раширила руке и почела да објављује моје радове, већ кроз сарадњу са њом учим, добијам добронамјерне критике и сугестије. Када мислите да је све бесмисао укаже се свијетло на крају тунела. Управо зато велику захвалност дугујем „Књижевној радионици Кордун“ и њеној несебичној жељи и вољи да афирмише таленте и њихов рад.

Највећу инспирацију за писање проналазим у свакодневном животу, у раду са животињама као једном од највећих благодети јер тај смирај је један од лијепших, али и прошлости и прекинутом дијетињству. На тој граници између оног што је било и што је могло бити остаје провалија оног што се догађа.

Какву улогу игра породица у ономе што пишете? Коју тематику највише обрађујете?

Породица је темељ свега, основна база и уточиште коме се увијек враћате. Све оно што  постајете, све оно што научите носите из та четири зида. Први корак, смјех, суза, срећа, туга сваки осјећај подјелит ћете са њом. Кроз сваки мој написани рад, било прозни или поетски породица је коријен који ме држи док растем и ширим гране.

Међуљудски односи, правда и неправда, част и нечаст живота, вјера и невјера, проживљени и доживљени тренутци, превише болни, премало сретни главна су тема мојих ријечи и реченица преточених у прозу или поезију. Цитират ћу сама себе: „ Кад би ране могле да говоре моје би се умориле од причања.“

Шта за Вас, као младо биће, значи вера у љубав?

Љубав је једина вриједност која нема цијену, али само ако је искрена. Нажалост, живимо у времену гдје је љубав најзадња ставка на љествици живота. Систем вриједности је опао далеко испод моралног, часног, праведног гдје се млади људи уче погрешним стварима и као такви живе у увјерењу да је безобразлук врлина, а не велики недостатак и мана. У данашњем свијету љубави је све мање, а користи све више.

Како се носите са притисцима и очекивањима породице, непосредне околине и друштва уопште?

Као хомо сапиенс свјесна сам да не можете и никада нећете моћи удовољити свима. Најбитније је да сами са собом измирите рачуне, имате чисту и мирну савјест. Сасвим је нормално и природно, својствено сваком живом бићу да неког симпатишете више, неког мање, али то никако није разлог да било коме желите лоше. Књизи се никада не суди по корицама, јер док је не прочитате нисте мјеродавни да је коментаришете и извлачите било какаве закључке. Док год не очекујете не можете бити разочарани.  Прихваћање људи, окружења, живота главни је точак за покретање било чега.

На који начин доживљавате нагле промене и како се прилагођавате новим ситуацијама?

У зависности од насталих промјена  прилагођавам психо-физичку способност да са истима изађем на крај најбезболније колико је могуће. Понекад буде тешко, али увијек се водим мишљу да није свако зло за зло. Неповратне губитке носим као отворене ране на души које не зацјељују.

Какво је Ваше мишљење о савременом образовању и његовом утицају на младе људе?

Мишљења сам да је стари систем образовања изњедрио далеко већи број стручних особа у свом домену звања и знања. Живимо у свијету гдје се брзо живи, брзо умире, гдје се акцентују неке друге вриједности као приоритети и гдје образовање помало бива неважно. А битно је јер вас надограђује, учи, од вас прави човјека.

Да ли вјерујете у вештачку интелигенцију и како мислите да ће утицати на књижевност?

Не вјерујем, јер оног тренутка када вјештачка интелигенција замјени људску, а створио је човијек са одређеним циљем, можемо се слободно поздравити са благостањем нормалног живљења.

Како ми, као појединци, можемо допринети унапређењу међусобног разумевања и сарадње међу људима, без обзира на различитости?

Главни кључ ка успијеху је у прихваћању различитости. Када људе не дијелите по никаквој основи већ их гледате очима човјечности можете само умножавати пријатељства. Најбољи примјери су у анималном свијету гдје животиње прихватају једни друге без икаквих предрасуда и погрешних увијерења и убјеђења. Управо зато животиње немају гријеха.

Сматрате ли да постоји нада за боље сутра и шта мислите да је потребно да се остваре позитивне промене?

Нада? Нада је варка за коју се чврсто држимо јер нам даје одређену дозу снаге и вјере да ће сутра бити боље. А боље ће бити оног тренутка када сваки човијек буде вредновао и поштовао оног другог. Дакле, без те симбиозе нада је само неиспуњена жеља. Двосмјерна улица једино има смисла за постизање било какве промјене.

Које сте циљеве себи зацртали за текућу годину?

Један од главних циљева је да у овој или сљедећој години заједно у сарадњи са “Књижевном радионицом Кордун” изађе моја књига, било прозних радова, поезије, прича и поезије на дијалекту јер свој језик и своје обичаје не дам забораву јер чине оно што јесте, или роман који стрпљиво чека да угледа свијетлост дана.

Срећан Осми март међународни дан жена! Валентина Берић и Књижевна радионица Кордун

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: