детаљ слике: КРК Арт дизајн

Посланица пријатељу

Милени Станојевић

Без тебе сам безнадежно усамљена,

сићушна пред великим очима у непрегледном опијајућем.

Моје мисли вибрирају у ритму твог херца,

ти хваташбледи трзај бића

и у својој слици називаш га својим.

Ти си одјек моје несачуване целине,

залутало слово из недостижних маглина;

ходочасно путујеш до ивица мојих кривина

и боравиш на местима у којима сам себе изгубила.

Крепиш ме, вољена, трагом непрепливаних ширина

и утискујеш у мене дароверетких птица.

Калим се на твојим раменима;

прећуткујеш што је веће од мене

благоречива у стрпљењу, мудра у познању.

Ми смо најјаче међу најтежима,

кад горимо, ми рађамо

синове и кћери постања,

непребринуте,

тонемо у шапат,

хладне плачемо.

Благодарим на временима

у којима си ме носила лако

и на онима кад си ми праштајући пркосила.

Гладну си ме челичила мрвама

и из мене извлачила гордост.

Без тебе  не бих умела да повучем

линију око својих обриса,

разликујем себе од себе

и не бих сањала да се земља пода мном смањује.

Са тобом сам космична,

варијација на путањи звезда,

чак и отисак у камену,

твоја сам амајлија.

Осушена, оживљена,

у речима које си дотакла сузом

проживљена.

А кад заћутим,

испустиш ме понекад

да схватим да није твоје небо

истим облацима облепљено.

Забодеш се као трн

и пушташ мастило у срце

док не пусти први плач,

док не почне киша.

У данима те овим пишем, рођена,

да ме не заборавиш

изван белина,

у измаглици, сумраку

где путујем као твоја двојница

пресечена српом,

засењена величином сунца

у орбити твога лика.

Без тебе сам безнадежно усамљена,

сићушна пред великим очима у непрегледном опијајућем.

Александра Ђорђевић 

———— *** ———--

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: