детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први део можете прочитати ОВДЕ

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

II deo

МАЈСТОР БОРА

3.

Ка'те Глишић ишиба две су ствари по среди... Ил'си ти штогод добро засрô ил'је њега његова госпођа Меланија здраво наједила... Оштроконђа, матер јој јебем брезобразну, знаш како је то лепо умела...Улетијо једаред Совра послу-житељ,па не може човек љуцки ни да дивани кол'ко се задикô:

"Молићу лепо,господине,по'итајте софорт... Госпоја здраво јако запомаже у клозету,а не умем вам касти шта је снашло."

Отрчô овај... Поплашијо се човек да је није 'нако дебелу шлог стрефијо, ал' каки шлог... Неће гром у коприве. Заглавила јој се гузица у рупу на даски па не може ни да мрдне. На јед'ите је јаде ови исчупали,а ка'су је ишчупали ко ће бити крив ако нећеСовра:

"Несрећо паорска, три те грома спржила. Јесам ти лепо каз'ла да не правиш тол'ку рупу, провлачили те кроз њу дабогда…"

Било како било, навек сам се ија провлачијо кô шаров кроз тарабу, ал' чим штогод забрљам,ево ти уче у визиту. Уз два-три бокала све се то очас изглади,ал' нешто ти сад мој уча учестô,па мало који дан да ће проћи,а да не сврне.

Да му се вино здраво допало, то стоји, ал' канда да штогод ишкрипи. Шкрипи рачун, он га јебô, баш коонај то-чак на коли'кад остане брез коломасти.

"Ваљало би то с дераном малко прорадити."Каже Глишић.

Све је то у реду,ал' ко ће се на тако штогод усудити кад нико у кући рачуну није вичан.Бáба имати с оно мало што умеду да сабираду иодузимаду могу проћи на пијаци,а школа је школа.Ту ти нема ценкања.Ако два више два нису чет'ри,обрô си бостан…

На пијаци је већ друга ствар. Ако два више два нису пет,ондак су два пута два…

Ал',добро... Нит'је учин рачун Свето писмо, нит'је цело село глупаво…Сетила се мајка неког деда Лазе,пинтера, па са'ће он, кобојаги, узети ствар у своје руке. Није он имôод школе ни два дана у скамији,ал' таки му је занат загуљен бијо,па како ће утрефити да споји буре ако не зна рачун.

Ди ћемо имати час?Ди би другде нег'под орајом. Тудекана су се млоге важне ствари решиле,па,даће Бог,неће се ни ова отети.Мој ти учитељ засео на 'оклицу,а менека посадили на шамлицу. Мала је исниска, згодна матери кад музе краву, ал' пази ти сад ситуације…Он 'нако кракат ибуљав седи на високом,а ја мали на шамлици,па цела ствар још страшнија.

"Ајде,Мито,да ми прво видимо шта ти знаш. Да се не вртимо у круг кô гуске у магли.Кажи ти менека, кол'ко је трипут седам?"

"Осамнајст."

"Добро…. А кол'ко је трипут шест?"

"Два'ес'и три."

"Аха,добро…Па ви'ш,чедо,да знаш. Шта 'оће тај Гли-шић који очин?"

Знам ја кол'ко знам…Од онол'ке таблице само сам оно упамтијо: двапут чет'ри осам, 'ај'погоди ко сам.

"Отрчи ти, благо менека, и откини ону грану на дуду,да ми то још малко утвдимо."

Он га јебôидуд… Биће да га је још покојни деда Милан тудекана засадијо,а натрћијо га загула насред авлије. Знаш кол'ко пути тако седим у бирцузу,а Цигани засвираду оно:

                    Пева пето на дуду јаловцу

                         Допала се девојка удовцу

Јасе о'ма'сетим мог дуда икол'ко су му само грана на менека покидали.Сад ето и овај матори кеша. Две три про-зборијо,па о'ма'за дуд.

Полагано кида лишће, прави прут…Дркће прут, дркћем ја. Чекам само ка'ће ме ошинути,ал' нешто му се баш ине жури. Види човек да сам се здраво поплашијо,па рачуна:за почетак ито је нешто.

"Слушај,деране, ја сад имам неког посла па се морам врнути кући. Ево теби ова тека па ти малко утврди. Ка'се вратим,видићемо шта си урадијо."

Ка'се човек вратијо, наћулијо оне клемпаве уши,па кô да не верује у оно што чује. Везем ја кô сингерица. Ако баш дигодаипогрешим,сам се исправљам. Крсте се мајка имати,а крстијо се иГлишић у школи. Не зна човек како,ал' наједаред кумрија постô јаки математичар.

4.

Ка'сам доспô до заната,нисам се пуно ни премишљô шта би заправо воло да будем,ал' једног дана чујем ја моју Даницу како се фали на шору:

"Ми ћемо нашег Миту дати на шнајдерај. Шта'ш лепше од тога?"

Јебô шнајдерај…Да је каз'ла за колара,ил'ћурчију, ни по речи неби казô, ал' молићу лепо…Није се попадија уда-ла за попу да буде црквењак!

" Кажи ти мени, сестро слатка, шта фали мајстор Бори? Навек и у чистом иу топлом,а новаца кô плеве…Да се Лепа за каког доктора удала,не би тол'ка госпоја била."

Полако чедо…Са'ш чути ико је мајстор Бора ико је госпоја Лепа.

Мајстор Бора ти је бијо чувени румски шнајдер.За све је, да кажеш, на добром гласу бијо,а за мушка одела обашка. Кол'ко је удавача по Срему у њима испрошено икол'ко је они', боже ме прости, што су у њима отпутовали, то нико не зна…

Умô је некако свима да угоди.И младом свету ионим старијим кицошима што су погубили крштенице,па да видиш ионим мученицима штои' јеГоспод по 'чемуускра-тијо.

Бијо ти је код наске у селу неки Тривун,кривошијан…Једно му раме оскочило,а друго спуштено па му врат  накривљен кô да ваздан штогод завирује.По души је он мученик здраво добар бијо,ал' шта то вреди кад удаваче слабо за душу маре. Неће га так'ог ни једна,а његови решили да га ожене, пошто-пото.

Добро су они стајали,па очас доброг проводаџију нађуал' није ни то, да кажеш, нека сигурација…Неће он место Тривуна на виђење ићи,а загуљена фалинка, не мо'ш је сакрити.

Оно што могу, то ће и урадити. Лепо ће га дотерати да види млада да нису они макар ко.

"Газда Стеване,ја држим да би нашем Тривуну обашка лепо пристали пунији рукави. То се сад иу Београду носи, знаш кол'ко…."

"Иди,мајстор Боро,с милим Богом,ити итвоји рукави"…Мисли се овај…"Да њему штогод пристаје,не би ја сад за проводаџију најбољег брава из обора истерô."

Нека,газда Стеване…Чекај само да видиш…Бора у оно спуштено раме натрпô фате,па ка'су Трифуна обукли, син га материн, кô да му се ишија малко исправила. Ко га не зна,казо би:момак и по…

И менека је он лепо одело за сватове сашијо, од они'инглиски'штофова. Ако сам добро упамтијо, продô је бáба за њега два метера жита, седам метери куруза иније све ни дотекло.

'Ај'сад, нек иде у очин и Бора и његова одела! Кол'ко сам ти га нафалијо, да је жив, о'шô би ти код њега да ти узме меру.

Поменута госпоја Лепа је Бори друга жена била…Дал'је с оном првом двоје ил'троје деце имô, не умем ти право касти. Бијо сам дериште па нисам баш сваку ни упамтијо, ал'  кол'ко год да и' јебило, кад је он ову довô,'ајд'да је за коју годину старија од најстаријег му детета.

Данаске је то кô добар дан,ал' у оно доба зло инаопако. Пукла брука по целом Срему….Његови куну њу,а њени њега.Ови прете да ће млади масну соду у очи  бацити исву косу почупати,а њена браћа још поганија:

"Кад уватимо младожењу за дуд ћемо га завезати ишиваткама бости,док душу погану не испусти."

Оћеш, врага…Да су ћутали,паметније би им било. Ка'се стари пањ упали здраво га је тешко угасити,а кад га на-послетку иугасиш,коју ће ти материну такав сагорô….

За ову исто тако: ди си једареда младу воћку засадијо,тудекана мора иостати…

Како су ноћом у бели свет утекли,тако се једне ноћи у Руму ивратили. Ту је Бора лепу кућу озидô, и нови верштет у њојотворијо. Ту му је и Лепа две лепе ћери родила а свет кô свет…Очас заборавијо шта је јуче било.Да питаш кога дал'га више поштиваду кô домаћина ил'кô мајстора, нико ти не умекасти.

Моја мати и Лепа су кућа уз кућу одрасле,па се ваздан кô своје идржале,а знаш и сам како ти је то у животу…Тамо ди су жене блиске,ту је ипријатељство међуфамилијама јако. Не би ти Бора кроз Путинце прошô а да код шогор Милоша не сврне па таман да га сам прецедник Општине у верштету чека.

Кад је моја Даница све на кантар метнула, рачуница проста да простија не може бити…Ди ћеш веће среће нег'да ти дете код доброг мајстора добар занат изучити, ал' боже мој…Как'а би то шпекулација била да и од бољег нема боље…

"Ију,Милоше,бог те убијо…Па није ни Бора мутав. Две 'ћери за удају има,а ди ће наћи боље прилике од нашега Мите."

Елем, било како било, једног јутра ето ти менека ибáбе у Бориној авлији.

"Шогоре мој,не умем ти касти кол'ко си ме обрадовô што си дошô.У,брат га јебо ипосô, 'оћел'бити да се од Ђурђица нисмо вид'ли?"

Насред авлије лепа чардаклија,а испод ње велики астал и оне 'оклице од врбовог прућа.Са'ћемо ми, кобојаги, тудекана и засети,ал' ка'ки…Неће Лепа ни да чује:

"Таман посла,шогоре…Нису вас још 'тице засрале. Извољевајте у гостинску собу,ту је и ладовиније."

Как'е 'тице, как'а ладовина…Знам ја шта је по среди. Чим се кући вратимо,о свему ће нас Даница трипут пропи-тати,а како је код Лепе, обашка….Е,па кад је тако, што се жена не би малко ипофалила.Да има сучим да се фали, има…Соба до собе, не знаш која од које већа и пунија, а ова ди нас је сад увела ако да је штогод мања од фискул-турне сале у соколском дому.

Добри су је мајстори моловали,па утрефили мустру да ти памет стане. Велике зимске руже, когод да сии'овог момента у баштици узбрô и на зид окачијо, а између њи'ситно цвеће…Љубичице илепа ката.

У намештај се, право да ти кажем, нисам пуно ни загледô,ал' упô ми у очи један велики креденац. До вршка је,с које как'им дандрмољама натрпан,а кол'ко реди има,тол'ко је иврстапорцуланцки'тањира…Да је моја Даница само њи'вид'ла, ништа јој више ине треба. Ми смо се у кући још навелико из плекани'тањира 'ранили а они некол'ко порцулански'што је у сватовимадобила чувала је кô очи у глави кад дођеду гости да се не брука.

Реч о овом, реч о оном и бáба полако предје на ствар:

"Шогор Боро,да ја тебека поштено кажем што смо ми заправо дошли…Мита нам је, фала милом Богу, дорастô до заната,па смо ради дати га дигод да шегртује.Ја би волô да иде за колара,ал' неће Даница ни да чује.Ил'за шнајдера,ил'умрети,а знаш ти,брате,как'е су Шашинчанке кад штогод навру. Иди код шогор Боре па иди код шогор Боре…"

Слушô га Бора пажљиво, не могу касти да није, ал' сво време кô да се нешто мршти.Видим ја потом да од нашег посланема ништа,само не знам још шта је по среди.

"Јесил'шогоре,завршијо?"

"Јесам"….Каже бáба. Он је свој део издеклемовô,па му сад грешнику кô нешто илакше.

"Слушај ме,шогоре,шта ћу ти сад касти…То што те моја шогорица убедила да даш малог на шнајдерај,не'ш се кајати…Ја ти гарантујем…С овом мојом сингерицом два сам капитала стекô,а да ме здравље послужи ни трећи ми не би умакô…Јеси разумô шта 'оћу да ти кажем?"

"Јесам,шогоре, како те не би разумô."

"Твог би Миту примијо кô рођено дете, веровô ти менека ил'не веровô, ал' види шта је греда…Тераду ме у пензију… 'Тели су они још пролетос да ме затворе,ал' ја нисам дао. Одем лепо код адвоката Јовановића. Госпон Миле,так'а итак'а ствар, шта да радим?….Ништа мајстор Боро,ради оно што си и досад радијо. Ти си порез за ову годину платијо инико ти ништа не може до Нове године…"

Здраво се Бора наједијо па ка'се тог случаја сети, на-мак му се грло осуши…

"Живијо ти менека,шогоре…"

"И ти менека…"

"Пази сад… Могу ја њега узети па до Нове године што научи-научи,ал' која му је вајда од тога кад му не могу дати ћаге? И сам знаш шта данаске значиду ћаге. Не мо'ш брез њи'ни прднути."

Кад је Бора изнô, то што је изнô, мој ти се бáба отром-бесијо когод оно кисело тесто кад не утрефиш на фришак квасац. Није њему тол'ко до шнајдераја, јебо шнајдерај…Мучи њега како ће сад пред Даницу изићи. Шта год да јој каже,исто му се вата. Он ће бити крив ишто мајстор Бору тераду у пензију ишто сви тражиду ћаге.

Прочитô га мајстор Бора. Жао му шогора, па 'ај'сад, да се малко извади:

"Не једи се,шогоре, своји смо, снаћемо се. Ево сад сам се сетијо мајстор Војкана из Ирига…Јесил'чуо за њега ?"

"Нисам брате ниодког."

"Отскоро је он идошô из Србије…Нисам чуо да га когод куди за шнајдерај,ал' каже свет да је 'вако малко тежи.Намћор, како би ти казô, ал' ништа тине мари.Ка'се ја заузмем, ту ме сеци ако не прими малог."

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: