детаљ слике: КРК Арт дизајн

Гордана Малетић: КЊИЖЕВНОСТ КАО ТРАЈАЊЕ У ВРЕМЕНУ

Гордана Малетић рођена је у Београду 1952. године. Дипломирала је југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету, објављује од 1982. године кратке приче, приповетке, романе, есеје, поезију, путописе, приредила је више антологија прозе и поезије за децу, а као уредник у издавачким кућама потписала је велики број књига за децу и младе. Објавила је преко тридесет књига, у жанровима кратке приче, приповетке и романа. Објављује и поезију, путописе и разговоре с писцима, биографије.

Разговарала Слађана МИЛЕНКОВИЋ - 05/12/2023

Фотографије Слободан НИКШИЋ и приватна архива књижевнице

ПРЕУЗЕТО: SIRMIUMINFO.RS

Добили сте скоро све награде код нас за стваралачки допринос књижевности за децу. Какав је значај награда за писца?

О наградама се увек може говорити на више начина – о срећи која нас обузима због признања што смо их добили али и о њиховим вредностима, о времену у коме су стигле, о њиховим сличностима и разликама, о заслугама, и слично. Ми, писци, често између себе говоримо о овој теми. Ако смо их добили, величамо их, ако нисмо, потцењујемо. Мени су награде долазиле споро. Та спорост ми се чинила правична и давала ми је подстрека да радим. Веровала сам да ће моје књиге завредети да буду награђене и да треба да пишем још боље да би се то остварило. Стога мислим да је тачно да младом писцу треба дати крила, али он некад може добити и погрешан утисак о себи и мање се трудити него што треба. Зато не верујем у скоковите успехе већ у оне који се остварују корак по корак. Они су темељнији и сигурнији. Постепено се открива вредност једног писца.

Издвојите неке посебно драге.

Писац, у принципу, зна какав је однос читалаца према његовом делу и, ако је он добар, онда су награде само још једна потврда томе. Мене су награде увек радовале. Рецимо, више пута сам добила награду „Доситејево перо” жирија који сачињавају деца. Сматрала сам да је то можда најважније од свега јер су јасно потврђивале да се допадају мојим читаоцима. Ипак, и неколико награда које сам добила за свеукупан рад на пољу књижевности значе ми много јер показују да се моје истрајавање у раду показало као добро и корисно. Једна од њих је и признање „Дама-витез српске књижевности” коју сам недавно добила.

Међу њима је награда„Сунчани сат”Центра за културу „Сирмијумарт”, за 2022. годину у оквиру Међународног фестивала поезије младих песника „Машта и снови”. Какве утиске носите из Сремске Митровице?

Награда „Сунчани сат” веома ми је драга. Моји утисци са свечаности приређене у инспиративном амбијенту царског града били су озарујући. Све што се тог дана дешавало имало је, за мене, а верујем и за друге,велику вредност. Трајање у времену, спајање старог и новог, талентована деца и млади који су узели учешћа у програму и освојили награде, поред нас одраслих,јасна концепција и труд организатора говорили су да је изабран ненаметљив, а више него оригиналан и вредан начин да се обави један посао од значаја. Зато ме је учешће у овом програму учинило поносном и срећном. Иначе сам велики љубитељи, поклоник рада на пољу историје и археологије па имам утисак да је и то неко осетио. Скулптуру „Сунчани сат” чувам на видном месту у својој радној соби. Посматрам дело људских руку из давних времена, здружену са радом наших, данашњих, сваког дана.

Ваша награђена књига „Катарке Београда”, својеврстан времеплов, у лектири је за 7. разред основне школе. Представите је укратко.

„Катарке Београда” замислила сам управо тако како сте рекли. Ја сам Београд, као један од вечитих градова, доживела као брод који плови кроз време. Тако сам добила идеју да замислим и опишем секвенце из његове прошлости онакве какве су се могле догодити и за које верујем да су се и догодиле. Јер, у њему је увек било мирних и турбулентних времена, ужурбаних људи,срећних и несрећних, брижних и веселих. Увек је било посвећеника свом послу, деце која расту. Описана су и њихова веровања, настојања да се нешто постигне у животу, жеље, велике и мале. У току прошлости овог града живели су у њему припадници разних народа и остављали своје печате у његовим зиданицама, размишљању, веровањима његових становника.

Шта мислите због чега се она допада деци?

Људи, па и главари овог града, страховали су од неизвесности. У тешким временима, било је умора и клонулости. Нико није био поштеђен бриге и изложености пошастима, али су зналида се радују лепоти свакодневних тренутака у обичном животу. Људи су превазилазили проблеме. Било је увек вредних посленика који су вешто радили и веровали у своје знање и умеће. Такве сам описивала. Да бих могла боље да их разазнам кроз таму векова, много сам читала о Београду и људима који с уту живели. У већини случајева везивала сам се за стварне прилике, занате, делатности, људе које сам тражила у пописима становништва, народности које су делиле овај град. Настојала сам да прице звуче што аутентичније. То је описивање оне прошлост која, ако није стварна, а оно је вероватна, као што је писцима препоручивао Аристотел. Надам се да у њима има живости, веселости и топлине, веродостојних описа живота, амбијената, односа међу људима, као и ликова. Ако то млади осећају док читају “Катарке Београда”, онда им се књига може допасти и заинтересовати их.

Књиге „Спасоносна одлука” и „Крађа винчанске фигурице” носе ознаку Wхите Међународне омладинске библиотеке из Минхена, што их је уврстило у 250 најбољих књига за децу у свету у 1998. и 2004. години.Осврните се данас на ове успехе.

Ти успеси били су потпуно ненаметљиви. Практично сам само ја знала за њих док их нисам убележила у своју биографију. Али доживела сам љубазност и уважавање на Сајму књига у Болоњи где су књиге биле представљене, као и ми писци. Била сам истински срећна што сам се нашла у тој групи, али се о томе код нас није нигде говорило. У то време ово признање није било у жижи нашег интесеровања. Данас јесте. Штета је што код нас писци који освоје таква признања немају начина да спроведу у дело оно што им се нуди. Ту би морао да се уложи озбиљан труд како би се такве књиге пропагирале у иностранству и нудиле за штампу. Ми, некако, увек више верујемо страним ствараоцима него сопственим снагама.

Бавите се превођењем, Ваше приче за децу и приређена издања народне књижевности преведени су на више европских језика. „Антологија српске басне”, коју сте приредили, преведена је на италијански језик 2008. Колико су битни контакти с другим књижевностима?

Мислим да је веома добро бити у контакту са другим књижевностима.То значи пратити домете, упознавати се са нечим другачијим, поредити различите књижевности, тражити своје место. Изнад свега, ту је пријатност читања. Одушеве нас понекад нове, свеже теме. Други пут нам се, пак, чини да су наше интересантније. У свакомм случају, ако хоћемо да будемо део европске књижевности, онда је добро да је пратимо. Због тога је превођење, по мом мишљењу, од суштинског значаја. Понекад нас изненаде и књиге које можда не заслужују да буду преведене. Онда схватимо да је често издавачима лакше да купе јефтине лиценце за нека дела него да сами стварају књигу од почетка. То увек изискује веће трошкове. Али та логика не помаже читаоцу нити нашој књижевности која је, иако вероватно најјача у региону, скрајнута. Мало је наших преведених књига и потребно је разумевање да се улагање у дела културе исплати.

Колики је значај „Данице за младе” Вукове задужбине у Београду чији сте Ви уредник?

Сматрам да је значај „Данице” и „Данице за младе” велики. Највише стога што одржавају додир са традицијом, у најбољем смислу те речи. По концепцији МИодрага Матицког, првог уредника оба алманаха, која негује и прати вуковску суштину и изглед првобитног часописа, у њима се, ненаметљиво, објављивањем вредних прилога, афирмише једна књижевност. Постоји увид у дела из народне као и уметничке књижевности.Сва она су пажљиво одабрана. Ту су и разни историографски списи и коментари, радови о култури и уметности уопште. Сви заједно, они презентују и људе и дела који служе на част српској књижевности. Слично је и са „Даницом за младе”. У њој објављују наши еминентни писци за децу, као и они који почињу да се афирмишу као такви. Рубрике су занимљиве и разноврсне, понекад сасвим специфичне и оригиналне. И, наравно, ту су и награђени радови млађих и старијих ученика који јасно показују колико деца и млади могу бити талентовани. Тако су вредно и забавно добро уклопљени и позивају на читање. Изглед књиге који има „Даница за младе” омогућује читаоцу да је чешће прочитава и да се враћа мудрим и смешним текстовима у њој.

Као уредник издања и часописа пратите књижевну сцену за децу. Каква је она данас на нашем простору?

Наша књижевна сцена за децу је богата и разноврсна. Она је у успону већ дуже времена. Постоји велики број издања. Околности дозвољавају и старијим и млађим писцима да се искажу. У складу с тим, постоје и реазлике у остварењима. Чини ми се да старији писци посежу за квалитетом стила и исказа као својим главним оружјем, док млађи писци, разумљиво, више експериментишу, не увек са особитим успехом. Тако да постоје разлике међу њима, што је добро. Ипак, иако пишање књига за децу не спаде у уносан посао, постоје амбициозни млади писци који се боре за своје место и настоје да стварају оригинална дела. Битно је, међутим, да и једни и други прате домаћу и страну књижевност – старији да би били у складу са временом, а млађи како не би помислили да све почиње са данашњим даном.

Како подстицати литерарно стваралаштво младих?

Мислим да се оно подстиче. Пре свега, у школи. Данас готово све оне имају своја гласила, електронска, или у форми часописа, у којима се штампају и похваљују ђачки радови. Мислим да је то велики подстрек. Такође, и други часописи то чине. Ипак, мислим да је најважније створити услове да деца и млади читају. То се постиже личним примером у породици па када пребацујемо младима да не читају довољно, треба да размислимо о себи. Такође, ђачке библиотеке требало би да располажу одговарајућим бројем лепих, нових издања, које је пријатно узети у руке, набављених смислено и са разумевањем, која афирмишу домаћу књижевност, пре свега. Уопште узев, улога библиотека и библиотекара у свему томе од пресудног је значаја. Мислим да се то не схвата довољно озбиљно.

Пишете и за младе, а Ваш роман „Легенда о неосвојивом граду“ је епска фантастика може бити и за одрасле. Изузетно је лепо дочекан код публике и критичара. Реците нешто више о њему.

И роман „Легенда о неосвојивом граду” део је мог занимања за градове као највећа дела људских руку. Чини ми се да су они неисцрпна тема, по свему – по ономе што су данас, али и по ономе што су били у прошлости. Зато сам у овој књизи кренула од митских почетака какви се везују за оне који су вечити. Много је необичног и мало познатог везано управо за тајне великих градова. Митска Богдана, један је од јунака књиге. Она је била је не само симбол лепоте и доброг живљења већ и непобедивости. Ипак, град чине људи и они суту да га унапреде, али и да га кваре. У некој тачки историје, освајач је пожелео да се домогне Богдане. Као и други силници, он чини све да је назове својом како би је најпре разрушио, а онда кренуо да гради испочетка. Овакве људске тежње увек су ми се чинила невероватним и неразумљивим. Нажалост, оне опстајавају. У роману постоји мноштво детаља који описују живот у старо време и доприносе живости радње. И две љубавне приче део су заплета, али се показује да жеђ за знањем и трагање за самоостварењем младих такође играју важну улогу у њиховим животима. Описују се забаве, игре и спортови, веровања, обичаји, начини исхране. Приказују се радови ачлхемичара, астролога и звоноливаца, ал и смицалице шпијуна и лопова. Свакодневни живот преплиће се са духовним вредностима чија је афирмација идеја водиља књиге. У борби између магије и науке, побеђује ова друга, док симболика златног овна означава тежњу ка духовном просветљењу. Роман је намењен љубитељима фантастике а писан је тако да га могу читати и млади и одрасли.

Зашто је деци неопходно од малена читати?

Књижевност је исувише лепа да би се требало лишавати ње. Она, као и друге уметности, помаже личности да схвати значај лепог, да проширује видике и да се расцвета. Дилеме о добру и злу, лепом и ружном, радозналости насупрот досади ту се контрастирају и сами говоре за себе. Лепа је атмосфера необичних књижевних дела, а размишљања, која следе после читања, помажу младом бићу да тражи у животу праве вредности, те да се још у детињству и младости окружује добрим и лепим.

Само мали део пребогатог књижевног опуса Гордане Малетић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: