детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ЗВЕЗДА СРПСКE NAUKE - 

Проф. Др ПАВЛЕ САВИЋ

Др СИМО ЈЕЛАЧА

Павле Савић (1909-1994) српски научник светског гласа, чија је звезда засијала у Паризу, а затим трајно сијала над српским небом. Српски физички хемичар, научно се доказао радећи у Паризу са Иреном Жолио-Кири (Irene Joliot-Curie), кћерком Марије Кири (Marie Curie).

Рођен је у Солуну, Грчка, где су му се родитељи, мајка Ана и отац Петар, затекли док је отац радио у Грчкој као ветеринар. Отац Петар му је студирао у Паризу, где је завршио ветерину. Павлова мајка Ана била је веома јака личност и пожртвована као мајка. Одгајила је петоро деце, Павле им је био најстарији, и имао два брата и две сестре. И Анин брат, Павлов ујак, Коста Стојановић, завршио је Филозофски факултет, Велике школе у Београду, заједно са Миком Алас и написао веома обиман рукопис ‘’О важности математике у васпитању’’. Као одличан студент постао је асистент на катедри за физику и публиковао рад ‘’Атомистика - један део из филозофије Руђера Бошковића’’, у коме су први пут на српском језику објављени одломци из Бошковићевог дела ‘’Теорија природне филозофије’’. Ето, Павле Савић је још у својој најранијој младости имао прилику да чита научне радове и од свога ујака наследио је корене за физичку хемију и нуклеарне науке, што ће му постати професија, коју је завршио и којом се бавио и прославио.

Због врсте служби Павловог оца, породица се често селила, па су тако током Балканских ратова и Првог светског рата живели у Свилајнцу, где је Павле започео основну школу. По завршетку рата прешли су у Београд, где је Павле наставио и завршио основну школу и уписао Другу београдску гимназију. Предавали су му чувени српски великани Михајло Петровић-Алас и Милутин Миланковић. Велику матуру положио је у Пожаревцу. Током гимназије истакао се великом заитересованошћу за математику, физику и хемију. Студирао је физичку хемију на Филозофском факултету у Београду и дипломирао 1932 године. У његовим генерацијама веома мало студената студирало је физичку хемију, један или чак ни један годишње.

По отслужењу војног рока радио је на катедри за физику Филозофског факултета, код професора Стојиљковића, са којим је дошао у сукоб, и затим прешао на Медицински факултет, на катедру за физику, код професора Драгољуба Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Павле Савић није докторирао, у његово време то није било ни неопходно, нити необично за професоре универзитета. Београдски Универзитет доделио је Павлу Савићу диплому почасног доктората 1957 године. Са професором Јовановићем објавио је свој први научни рад ‘’О колориметријском мерењу апсорпције гама зрачења радијума’’.

Професор Јовановић предложио је Павла Савића за стипендију француске владе, коју је он добио, у трајању од шест месеци 1935 године, код Ирене Жолио-Кири, а како се убрзо доказао веома способним, француска влада му је стипендију продужића на пет година, до 1939 године, када је морао напустити Француску због почетка Другог светског рата. И Ирена Жолио је Павлу предлагала да настави испитивања својих открића гасовитих производа Фисије, и да их допуни у виду дисертације, али за то више није било времена због рата.

Павле Савић је са Иреном Жолио-Кири открио изотопе елемената из атома уранијума, бомбардовањем са спорим неутронима баријума. Тиме су први у свету остварили процес фисије (цепања атома). Паралелно, са њима, Лиза Мајтнер (Lise Meitner) и њен сестрић Ото Роберт Фриш (Otto Robert Frisch) дошли су до истог открића, које су, на жалост, доставили Оту Хану (Otto Hahn), на увид.

Радећи заједно, Павле Савић и Ирена Жолио-Кири, открили су елементе за које су рачунали да су по Мендљејевом систему елемената бројеви 93 и 94, слични радијуму и осмијуму. Међутим понашање тих елемената било је сличније актинијуму (атомски број 89). Током Јануара 1939 године, док су Ирена и Фредерик били на одмору, Павле је радио сам у институту и експериментално доказао да се распадом атома урана поред елемента број 56 (бариум) добија и племенити гас криптон (атомски број 36), са временом полураспадања од 20 минута. То је потпуно одговарало процесу Фисије. Павле је те године учествовао и у мерењима неутронског пресека фисије, што је касније постало основа за прорачуне ланчаних реакција у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју. Французи и дан, данас, сматрају да су Ирена Жолио-Кири и Павле Савић откривачи процеса Фисије.

Павле Савић је са Иреном Жолио-Кири предложен за Нобелову награду 1939 године, али награда тада није додељивана због почетка рата, а у поступак доделе Нобелове награде умешао се Ото Хан, који је Ирени Жолио-Кири и њеном мужу Фредерику Жолио (Frederic Joliot), предлагао да демантују своје налазе, као погрешне, јер ће он, супротно, бити приморан да их оповргне, а то би му било веома непријатно. Како се само правио добронамерним, а у суштини био је покварен до сржи у костима. Наравно, Павле то није прихватио и касније је и сам Ото признао своју грешку. Ото Хан је рад Лизе Мајтнер, чим га је добио од ње, публиковао као искључиво свој, без да је Лизу уопште и споменуо у том раду. Тако је Ото Хан 1945 године добио Нобелову награду сам, а Павле Савић и Ирена Жолио-Кири изгубили су је за само један, једини глас. Ни пред Нобеловим комитетом Ото Хан Лизу Мајтнер, Павла Савића и Ирену Жолио-Кири није ни споменуо. Ето, то су чињенице какав је он човек био. Чињеница је, вероватно, да и у Нобеловом комитету одлучују економски и политички јаче земље, па је објашњење комитета да је Ирена, иначе, већ била добитник једне Нобеове награде. А за Павле Савића, истинског творца поступка Фисије, они нису марили, јер он је био Србин.

По повратку из Париза, Павле Савић се одмах укључио у покрет народног ослобођења, а по Титовом налогу, један од првих задатака био му је да инсталира радио станицу за везу са Москвом. Током рата, са својом супругом Бранком, радио је на шифровању за Врховни штаб и НОВ. Био је потпредседник АВНОЈ-а и члан војне мисије НОВ у Москви. Године 1944 учествовао је на Антифасстичкој скупштини народног ослобођења Србије и биран за члана Председништва, а касније постао и Председник привредног савета Србије. На трећем заседању АВНОЈ-а 1945 године изабран је за члана Законодавног одбора и члана Уставотворне скупштине. Био је члан Савета федерације, Носилац је Партизанске споменице 1941 године, и још низ других одликовања, међу којима Орден јунака социјалистичког рада и Орден народног ослобођења.

Каријера Павла Савића на Београдском Универзитету, после рата, била је: Професор и дугогодишњи руководилац катедре Физичке хемије на Филозофском факултету (Природно-математички факултет), а затим Проректор београдског Универзитета и дописни, па затим редовни Академик у Српској академији наука и уметности (САНУ) и њен председник.

Боравио је на студијском раду у Москви и радио у Институту Физичких проблема са руским Нобеловцем Пјотром Леонидовичем Капицом, Лавом Ландоном и Александром Шаљниковим. Истраживали су ултра ниске температуре, блиске апсолутној нули (-273,16 степени С). На тим температурама све супстанце прелазе у чврсто стање осим хелијума, који на тим температурама остаје течан. И у том пољу Павле Савић је решио проблем пузања течног хелијума, што је до тада било нерешиво у свету.

Од 1946 године Павле Савић прихватио се задатка изградње Нуклеарног института у Винчи, чији је директор постао након изградње и опремања института. У Винчи је Павле Савић форсирао фундаментална истраживања, уместо увоза страних технологија. Био је члан свих југословенских Академија наука, члан Академије наука СССР.а (1958), Њујоршке академије наука (1960), Мађарске Академије наука (1970) и Атинске Академије наука (1975). За дописног члана Акаденије наука биран је 1946 године, а за редовног члана две године касније. Предсдник Српске академије наука и уметности САНУ, биран три пута узастопно, (од 1971 до 1981). Од 1981 године Председник САНУ био је Душан Каназир.

Публиковао је књиге: ‘’Од атома до небеских тела’’ (1978) и ‘’Наука и друштво’’ (1978). Публиковао је многобројне научне радове у земљи и свету, на основу којих је стекао бројна признања истакнутих светских експерата.

У Винчи је Павле Савић успео раздвојити водоник, што је кључна реакција у стварању ‘’Тешке воде’’, а то је једна од елементарних честица за стварање атомске бомбе. Тај резултат научно је саопштен 1955 године у Женеви на Међународној конференцији о мирољубивим применама атомске енергије. Тешка вода има значајну улогу у модулатору неутрона у нуклеарним фисионим реакцијама. Са сарадником Академиком Радивојем Кашанином (1892-1989) урадио је четури обимне студије ‘’Понашање материјала под високим притисцима’’, који су преведени на енглески и руски језик и штампани као јединствена књига.

Од бројних признања добио је: Орден јунака социјалистичког рада (1979); Два пута је добио француски Орден официра Легије части (1065 и 1976); Медаљу Радерфорд (1979); Златну медаљу Ломоносова (1982); Медаљу Курникова (1981); Сребрну медаљу Мендељејева (1984); Сребрну медаљу града Париза (1984); Медаљу ‘’40 година победе у Великом отаџбинском рату 1041-1945’’ (1985) и друге. Носилац је Седмојулске награде Србије (1950) и награде АВНОЈ-а (1966).

31 Јануара 2024 године Француска Амбасада у Београду и Министарства науке и технологије Француске и Србије прославили су 20-годишњицу Француско-српске научне сарадње под именом ‘’Павле Савић’’. Током тих 20 година успешне сарадње финансирано је 173 заједничка научна пројекта.

Легендарни глумац Предраг Мики Манојловић у филму ‘’Чувари формуле’’ Драгана Бјелогрлића оживео је лик Академика Павла Савића, који је створио Винчу. Павле Савић награђен је највишим југословенским и међународним признањима, медаљом Лиге части, Ломоносовом Златном медаљом и Чашћу Универзитета Београда. Павле Савић је научно споијо Србију и Француску.

Поводом 100-годишњице рођења Павла Савића (1909-1994), Пошта Србоје издала је специјалну поштанску марку у његову част са његовим ликом.

Павле Савић је био научник и револуционар, цепао је атоме урана и шетао научним стазама којима други нису прошли пре њега.

Научна зврзда Павла Савића засијала је над српским небом, сија и сијаће још дуго, што га је учинило чврстим великаном, који је досегао до глобалних висина.

Павле Савић је преминуо 30 Маја 1994 године у Београду.

Аутор овом приликом изражава своју искрену захвалност Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду за дате му податке, до којих није другачије могао доћи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: