детаљ слике: илустрација: Seb Agresti

Горан против Атеизма

Горан Иванковић 

Размишљајући о многим религијским мотивима из Библије, у анализи истих, био сам принуђен да им приступим и кроз призму атеизма ради дубљег сагледавања. Такав приступ проучавању Библије довео ме је до одређених закључака и схватања заблуда у које доводи атеизам. Покуша ћу да их предочим, уз Божју помоћ наравно!

Прва и основна заблуда на којој се базира атеизам јесте убеђење да не постоји Бог. Ја не планирам доказивати да Бог постоји јер је то лично убеђење и такве расправе више личе на убеђивања него на стварно и аргументовано доказивање. Напротив, из угла верника који своје убеђење базира на библијским текстовима, покушаћу објаснити зашто атеисти могу бити у праву кад тврде да Бог не постоји.

Сматрам да се мишљење да Бог не постоји уопште не коси са теоријом о стварању Света како га Библија објашњава. Начин на који је Бог стварао првих шест дана може се скраћено приказати у формули „Бог рече и то буде“ да би на крају сваког дана извршио контролу и потврдио свој рад „и виде Бог да је добро“. Дакле, Бог је створио Земљу и на њој раздвојио светло од мрака, воду од копна. Створио је све живо и неживо на Земљи да би на крају створио и човека по лику свом, мушко и женско. Поента целог стварања је у томе да је створено само оно што је Богом изречено, ми не знамо колико је тога остало нестворено и чека своје време да буде створено.

Примећујемо да су сисари међу задњима створени а посебно човек, хомосапиенс. Што желим да укажем? Процес стварања још увек није завршен а кад ће бити, ми не знамо. Можда ће задња креација бити сам Бог? Можда седми дан још није надошао, можда ће у том седмом дану Бог коначно изрећи сам Себе и створити Себе.

Библија је књига која ишчекује Месију али није јасно шта или ко је у ствари Месија. Хришћани су га дочекали у виду Господа Исуса Христоса и искристалисали своју веру у само њима специфичног Бога. Наравно, временом су се и сами међусобно посвађали око природе властитог виђења Бога; Светог Тројединства или Тројства; Оца, Сина и Духа светог.

Различите религије различито тумаче природу Бога тако да уопште не чуди појава филозофске мисли која негира постојање Бога. Узмемо ли у обзир да сам Бог никад Себе створио није а ми не знамо да ли ће то урадити у некој нама људима разумљивој будућности, уопште не чуди појава таквих филозофских ставова.

Да ли је могућа егзистенција нечега што није створено? Ако одговор тражимо здравим разумом материјалног система у којем обитавамо и који се трудимо да разумемо, резултат ће бити у оквирима атеистичког схватања. Наравно, ако анализа стане на овоме месту добит ћемо јасну атеистичку слику и убеђење да Бог не постоји.

Творац свега може да се тумачи на различите недефинисане облике где је атеистима најдражи облик „Случајност“ или „Непознати узрок“ који је узроковао Велики Прасак а после тога Дарвин, од амебе до човека. Супротно „Случају“ ја претпостављам Стваралачку Моћ која је постојала одувек као вољни потенцијал и која је узрок или креатор свега.

Колико је њена природа компликована види се у самој конфузији човека да је опише. Од перцепције монотеистичких религија наспрам паганског многобоштва, општег деизма па све до агностика и атеиста, нико од њих нема комплетну и јасну слику природе Бога. Насупрот томе сви су они сматрају да су само они у праву јер схватају поједине делове као истинске целине.

Хришћанство нам даје одличан примјер тог парадокса. Природа Бога је представљена кроз Свето Тројство (Тројединство) да би на основу различитог тумачења истог тог Тројства дошло до непомирљивог раскола на Источну и Западну Хришћанску Цркву. То нам говори колико ни једна Хришћанска Црква није неоспориво сигурна у природу Бога. Да ли је Исус Христос Бог, Богочовек или само човек? Да ли је Син једнак Оцу и која је хијерархија у Тројству? Да ли је схватање Логоса потенцијал за јерес? Сва та питања не помажу налажењу одговора већ само објашњавају комплексност изворне природе Стваралачке Моћи.

Покушаћу објаснити зашто сматрам да атеисти нису у праву кад сматрају да Бог не постоји и да није Бог узроковао појаву Великог Праска или неког другог начина стварања Универзума. Ако у прапочетку није постојало ништа и неким „Случајем“ или случајним узроком је дошло до појаве Великог Праска, тад би се тај „Случај“ манифестовао и дан данас. Вероватно би се десио опет негде поред нашег Универзума и створио још макар један сличан Универзум.

Ако погледамо како се Случајност испољава данас, схватићемо да је за њено испољавање неопходно имати предуслове. Земљотрес се више не дешава случајно већ знамо шта га узрокује па га је чак могуће и предвидети. Временска прогноза је данас постала предвидива иако је и она представа случајности. Разне непогоде или несреће нису фактор случајности већ сплета околности. Ако дубље анализирамо, налазимо да Случајно не постоји већ само сплет околности које до случаја доводе. Ако неког „случајно“ удари гром то није потврда случајности већ сплета околности. Да особа није дошла на место где ју је ударио гром вероватно не би била ударена громом.

Можемо повући паралелу са Великим Праском и устврдити да је морао постојати сплет околности који би узроковао „Случај“ а он затим почетак процеса стварања. Ако није постојало ништа како се појавио неопходан сплет околности за узроковање „Случаја“. Дакле једино постојање „нествореног и непостојећег Бога“ као Стваралачке Моћи је могло представљати неопходан сплет околности за појаву „Случаја“ неопходног за почетак процеса стварања Универзума.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: