О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


СРБИЈО

Дејан Крсман Николић
детаљ слике: Турист-Београд


Србија


Ком претесни беху српски златни скути,
У заласку сунца ко препозна зору,
Зар сметаше неком небески нам пути,
Док челичне птице палише нам гору?

Сетимо л’ се некад прохујалих векâ,
Пуних патње, бола, туге и беспућа,
Обасја ли светлост, та небеска река,
Нешто што се зове на сред друма кућа?

Нећемо их клети, то нам вера не да!
Плакати не смемо, премда суза клизи.
За такве је срце тврђе, и од леда,
Јер Бог на нас мисли, Бог на Србе гледа.

А, кад те, Србијо, можда и не буде било,
Душмани те зли растргну ко вуци,
Ил’ буде те само кол’ко испод шљиве,
Твоја деца, твој понос, земљо, мајко, вило,
Знај, барјак слободе, уздигнута чела,
И тада ће носити у руци!




Као вино у ноћи


Хајде... хајде да утамничимо речи!
Очи нека говоре, неразуму суде...
Нек очи љубав беру ил’ жању уместо нас!
Сањајмо наша најлепша винска јутра,
Иако никада више, булбула, плавих ноћи,
Не зачујемо опојни глас.
Срно моја крхка! Хајде допустимо да нас преплави љубав...
Као младо вино што преплави и обузме душу
А озарено срце у усхићењу препозна рај.
Нека венама поново зажуборе потоци страсти,
С антоцијанима оживи неког давног плеса
Заборављени корак и сјај,
Нека нас још једном додирне она божанска радост
Којој се не назире и не зажели никада крај.
Хајде...! Хајде лепа винарице, да нам се језици
Више не саплићу од пијанства,
Од суза, мучних прошлости слика,
Нека се преплићу од песме, од пољубаца, уздаха, љубави...
Звука виолина и доброга вина.
Витице моја, ластавице чедна...
Хајде... хајде да будемо виноград...! Ти буди лоза, ја бићу грозд.
Нека нас позобају птице виноградарице,
Ил’ неки стари распевани дрозд,
Ако икада свету упутимо ружну ил’ погану реч,
Нека нас у сласт деца поједу с хлебом
Ако им кажемо да неко може волети
Сунце и игру, више од њих... и више од нас.
Сунце, мило моје... како те је дивно волети...!
Сети се... сети... заискри... Заискри погледом као вино у ноћи...
Свемиром твојим нека се зачује меких чаша пој,
С првим лахором твога ока, на вино ме позови...
Ја ћу ти, заувек... заувек доћи!




Семе зла


Oj, Србијо, зар си ослепела?
Са ким си се у коло ухватила?
Што не требиш жито од кукоља,
поскоци ти код зденца дремају,
извор старци немоћни чувају?!
Ој, Србијо, јеси л’ оглувела?
Деца твоја тмином тумарају,
немуштим језиком тебе призивају,
над празним колевкама мајке
млеко измузају... А, ти?! Не видиш?!
Не чујеш?! Своја чеда не иштеш?!
Ој, Србијо, мајко онемела!
Jезик ти одсекоше,
oчне ти јабучице орлушине црне
висовима развлаче,
док жетву чекаш, небо не гледаш,
на угарама твојим, семе зла проникло!
Ој, Србијо, јадом отупела,
крајинама и војводинама твојим
туђа стада напасају,
на црквама звона занемела,
у поганим шакама крвава срца играју,
Косовом – пољем, обесни солдати
лобању ти котрљају!

Ој, Србијо земљо, од бола утрнула,

на крст разапета, до пепела згажена,
леденим бичем шиба те Бранковића накот.
А, ти...?! Васкрсаваш Србијо!




17. март је


17. март је...! Од силине мржње крст на храму слама!
У сумраку света, блеје посматрачи!
Из чељусти гладних, отровне аждаје,
палацају језици модри, порађа се тама.
И у болу неми, без очињег вида,
апостоли свети, посрћу и копне,
спржени се руше с манастирског зида!

17. март је...! Шешир каубоја, и на њему звезда, полумесец!
Док цокула швапска, врата храма руши... и фијучу меци,
с манастирских двери, прекланих вратова,
у зенице право, гледају их свеци.

17. март је...! Све поново пламти! Србу никад мира!

Некрста док јара, плодна поља шиша,
на згаришту дома, распуштене косе,
старица са штапом, угарке пребира.
И, гле, чуда Божјег...! Земља јоште дрхти...
разлеже се свуда лелек и запевка: срушен димњак пуши,

венчаница с куће на огњиште легла,
и последња греда с крова догорева;
али испод свега, не на сузе, већ на радост слутећ,
још увек се бели, огарена само,
лебарнику слична, дечија колевка.
О, зна стара добро, то се не догађа:
у крлетки грлица, никад гнездо није свила,
и безљусак крхки, нов живот не рађа;
ал’ држи је љубав... и вера... и нада:
за њезиног века, седамнаест тића,
на огњишту овом, добило је крила!

17. март је...! У уху ми још одзвања, са планине Шаре

самоуки свирач у двојнице дира...
17. март је...! Данас... и довека!
Сумрак овај памтићемо све до судњег дана...
Ој, Косово, Србије колевко…
Ој, Србијо, грлице у гори...
Ој, колевко, српска материце...
Мајко наша, рађај победнике...!







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"