детаљ слике: Турист-Београд

Србија

Ком претесни беху српски златни скути,

У заласку сунца ко препозна зору,

Зар сметаше неком небески нам пути,

Док челичне птице палише нам гору?

Сетимо л’ се некад прохујалих векâ,

Пуних патње, бола, туге и беспућа,

Обасја ли светлост, та небеска река,

Нешто што се зове на сред друма кућа?

Нећемо их клети, то нам вера не да!

Плакати не смемо, премда суза клизи.

За такве је срце тврђе, и од леда,

Јер Бог на нас мисли, Бог на Србе гледа.

А, кад те, Србијо, можда и не буде било,

Душмани те зли растргну ко вуци,

Ил’ буде те само кол’ко испод шљиве,

Твоја деца, твој понос, земљо, мајко, вило,

Знај, барјак слободе, уздигнута чела,

И тада ће носити у руци!

Као вино у ноћи

Хајде... хајде да утамничимо речи!

Очи нека говоре, неразуму суде...

Нек очи љубав беру ил’ жању уместо нас!

Сањајмо наша најлепша винска јутра,

Иако никада више, булбула, плавих ноћи,

Не зачујемо опојни глас.

Срно моја крхка! Хајде допустимо да нас преплави љубав...

Као младо вино што преплави и обузме душу

А озарено срце у усхићењу препозна рај.

Нека венама поново зажуборе потоци страсти,

С антоцијанима оживи неког давног плеса

Заборављени корак и сјај,

Нека нас још једном додирне она божанска радост

Којој се не назире и не зажели никада крај.

Хајде...! Хајде лепа винарице, да нам се језици

Више не саплићу од пијанства,

Од суза, мучних прошлости слика,

Нека се преплићу од песме, од пољубаца, уздаха, љубави...

Звука виолина и доброга вина.

Витице моја, ластавице чедна...

Хајде... хајде да будемо виноград...! Ти буди лоза, ја бићу грозд.

Нека нас позобају птице виноградарице,

Ил’ неки стари распевани дрозд,

Ако икада свету упутимо ружну ил’ погану реч,

Нека нас у сласт деца поједу с хлебом

Ако им кажемо да неко може волети

Сунце и игру, више од њих... и више од нас.

Сунце, мило моје... како те је дивно волети...!

Сети се... сети... заискри... Заискри погледом као вино у ноћи...

Свемиром твојим нека се зачује меких чаша пој,

С првим лахором твога ока, на вино ме позови...

Ја ћу ти, заувек... заувек доћи!

Семе зла

Oj, Србијо, зар си ослепела?

Са ким си се у коло ухватила?

Што не требиш жито од кукоља,

поскоци ти код зденца дремају,

извор старци немоћни чувају?!

Ој, Србијо, јеси л’ оглувела?

Деца твоја тмином тумарају,

немуштим језиком тебе призивају,

над празним колевкама мајке

млеко измузају... А, ти?! Не видиш?!

Не чујеш?! Своја чеда не иштеш?!

Ој, Србијо, мајко онемела!

Jезик ти одсекоше,

oчне ти јабучице орлушине црне

висовима развлаче,

док жетву чекаш, небо не гледаш,

на угарама твојим, семе зла проникло!

Ој, Србијо, јадом отупела,

крајинама и војводинама твојим

туђа стада напасају,

на црквама звона занемела,

у поганим шакама крвава срца играју,

Косовом – пољем, обесни солдати

лобању ти котрљају!

Ој, Србијо земљо, од бола утрнула,

на крст разапета, до пепела згажена,

леденим бичем шиба те Бранковића накот.

А, ти...?! Васкрсаваш Србијо!

17. март је

17. март је...! Од силине мржње крст на храму слама!

У сумраку света, блеје посматрачи!

Из чељусти гладних, отровне аждаје,

палацају језици модри, порађа се тама.

И у болу неми, без очињег вида,

апостоли свети, посрћу и копне,

спржени се руше с манастирског зида!

17. март је...! Шешир каубоја, и на њему звезда, полумесец!

Док цокула швапска, врата храма руши... и фијучу меци,

с манастирских двери, прекланих вратова,

у зенице право, гледају их свеци.

17. март је...! Све поново пламти! Србу никад мира!

Некрста док јара, плодна поља шиша,

на згаришту дома, распуштене косе,

старица са штапом, угарке пребира.

И, гле, чуда Божјег...! Земља јоште дрхти...

разлеже се свуда лелек и запевка: срушен димњак пуши,

венчаница с куће на огњиште легла,

и последња греда с крова догорева;

али испод свега, не на сузе, већ на радост слутећ,

још увек се бели, огарена само,

лебарнику слична, дечија колевка.

О, зна стара добро, то се не догађа:

у крлетки грлица, никад гнездо није свила,

и безљусак крхки, нов живот не рађа;

ал’ држи је љубав... и вера... и нада:

за њезиног века, седамнаест тића,

на огњишту овом, добило је крила!

17. март је...! У уху ми још одзвања, са планине Шаре

самоуки свирач у двојнице дира...

17. март је...! Данас... и довека!

Сумрак овај памтићемо све до судњег дана...

Ој, Косово, Србије колевко…

Ој, Србијо, грлице у гори...

Ој, колевко, српска материце...

Мајко наша, рађај победнике...!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: