детаљ слике: КРК Арт дизајн

Грех једне младости

Те ноћи је стигао у Београд из Франкфурта. На пут га је нагнала неумољива носталгија. Желео је да поново види родни град.

Више ништа није било исто-људи, паркови, зграде...Шетао је дуго улицама главног града. Нешто му је страшно недостајало. Дошао је до улице Краља Петра. Зграда у којој је живела његова прва љубав, губљење цвета младости, све га је подсећало на њу.

Ушао је полако у зграду, позвонио на врата где је писало Станисављевић. Отворила му је времешна старица.

- Добар дан, ја сам Слободан Ристовић. Да ли је ту Биљана?''

Старица се изнанадила када је чула то име.

- Госпођо Петра, па то сте ви. Много времена је прошло. Дуго нисам био у Србији. Могу ли знати где је Биљана?'

- Уђи раскомоти се. Хоћеш ли кафу?

- Хоћу, рече Слободан.

Сео је за сто, госпођа Петра му је донела кафу и киселу воду.вЛагано испијајући гутљаје кафе и киселе, Петра му рече.

- То што се десило са њом је дуга и тешка прича. Пала је у велику депресију када си ти отишао у Немачку. Данима се опијала, није могла да те заборави. Неизменично је плакала и хистерично се смејала. Све смо покушали, ни душевна болница није могла да јој помогне. Једног дана у априлу 1987-е, поломила је стакло на огледалу и себи пререзала врат. Звали смо хитну помоћ, било је касно. Искрварила је пре него што су стигли из хитне помоћи.

Слободану је застао дах. Осетио је грижу савести. Није могао реч да изусти. Сузе су му кренуле...

- Зар је морало тако?

- Госпођо Петра, сузе су му кренуле на очи.

- Ја сам за све крив.

- Ниси ти крив, ти си отишао својим путем. Скамењен од бола питао је где је сахрањена.

- Сахрањена је на Новом гробљу.

- Хвала вам.

Изашао је полако из зграде, зауставио први такси.

- Куда ћемо? Упита га таксиста.

- На Ново гробље.

- Шта је ово, када идете на гробље?

-Не питајте ме ништа.

- У реду, рече таксиста.

Слободан себи ниј,е могао да опрости грех из младости. Зашто је отишао у Немачку? Зар је све морало тако да се деси? Напољу је небо било сиво, спремала се киша. Кишне капи нису могле да сперу грех његовог срца. Стигавши на Ново гробље, платио је таксисти вожњу... зауставио сеиспред цвећаре да купи свећу и  цвеће ...

Питао је дежурног портира где је сахрањена Биљна Станисављевић умрла 1987-е.

- Идите горе лево, парцела број 1.

Стигавши до гроба, запалио је свећу за покој душе и спустио цвеће на њен гроб.

Двадесет седам година није био у Србији. Шта је све пропустио Бог свети ће знати. Дуго је стајао поред гроба, плачући и молећи да му буде опроштено.

Сада је знао шта га је вукло у Београд.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: