детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОЛОВНИ ВОЈНИЦИ

Реке речи;

тачније плиме неке,

у мени ко оловни војници стоје.

Једна по једна се броје и роје.

А ти си ту... Чекаш.

Отопи олово своје!

Нека се они у једно зброје.

У једну мисао и реч.

И твоја и моја онда је.

Љубав да је.

Док се са оловним војницима бориш,

од тежине оклопа

душа се затвара.

Збаци окове тешке!

Оголи!

У истину претвори.

Роди их поново у души слободе

која је рођена срећна,

занавек да је!

Река речи, мисли; тачније плима

у мени нека, док чека да изађе из

мене, једна по једна...

Зна да их тамо негде чекаш.

И роје се и броје,

Олово скупљају своје.

И знају... Постаћеш ти сунце моје,

на стази мога живота

где се сви оловни војници топе.

Хвала, што сам их родила поново

ко од мајке рођене, а моје.

Удобност у срцу моме.

Остани ту, као и новорођене мисли у мени,

На тој новој адреси.

Адреси мога срца.

КАРМА

Дани и ноћи биће ти исти,

као што су и мени били.

Схватићеш да мрак је

све што такнеш.

Знаћеш.

Питаћеш се: да ли је и њој

било тако.

Да, било је; било.

Било је, прошло и више

се не осећам исто.

Корачам.

И не пратим како ћу и

да ли старим.

Пуштам ветру да пољупце ниже

неке нове моје.

У плаветнилу.

У зеленилу.

Кроз снове.

Доћи ће зима.

Замирисаће у чају мај.

Чекаћу пролеће своје

да ми гране.

Ти ћеш бити потпуно сам.

У мраку свом тражићеш познато лице,

као што сам то некад тражила ја.

Тражићеш топлину познате руке.

Ал можда оне сад неког

другог грле.

Рећи ти могу само једно:

оне пролећу новом хрле.

Карма је курва, рекао је неко

Своју сам с тобом исправила ја.

Кренула напред,

Пошла у бескрај,

остављајући иза себе мрак.

НОВЕ БОРЕ СМЕЈАЛИЦЕ

Стара сећања љубави наше

више не боле.

Ни струне виолине не

дирају више.

Ново је пролеће сад,

нову сонату љубави пише.

Осмехом загрљена,

босонога на зеленом

тепиху од траве,

виолинској струни

даје нов акорд и такт.

Рађа се.

Родила се, једна нова у

низу написаних.

Вечни стих.

Заробило ме писање.

Цртам нове сутоне,

исцртавам звезде сањалице,

Додајем, на постојеће,

нове боре смејалице.

Поклонићу душу своју.

Нови акорд и такт, само да

засвира нова песма.

Привилегија је бити магија и

остати у мојим песмама.

ЗАХВАЛНОСТ БОГУ

Руке пружам небу, и не

тражим ништа да ми даш,

Само, желим Ти рећи Хвала

За додирнут бескрај.

У души радост, у срцу мир.

Шта човеку више од овог сад треба?

Кад кораци степеницама

Иду високо,

Кад додирују бескрај.

Пружам руке небу,

Кроз мене река захвалности тече.

За досањане снове и жеље неке,

За додирнуте бескраје далеке.

УМНОЖЕНА

Дете сам – жена.

Жена сам – жена.

Пријатељ - жена.

И мајка- жена.

Љубавница – жена.

Песма – жена.

Јер пишем пером

Љубав сам.

Магија сам.

Шта ти више од овога треба?

У мени имаш све, од оних што би да те

површно воле. Јер су једнина само.

А ја сам делећи себе љубави правој

Умножила све ове у мени самој.

Има ме много у самој мени

у мени једној

у мени жени.

Увек лепе речи и пажње жељној.

Све могу из мене ове једне дати.

И заувек бити твоја и теби припасти.

Па размисли само,

да ли магија може бити свако?

А ја то јесам.

И поносна сам, јер привилегија је бити

У мени ова жена,

умножена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: