детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАБЛУДА

Не замерам ти...

Ниси ти сломила ништа што већ није било сломљено;

па, састављено и залепљено,

оспособљено да полети довољно високо

да може да доживи још један пад

и тресак од тло,

праћен оним језивим звуком ломњаве крила.

Пад поред отвореног гроба;

суза која као презрена жена милује земљу

у жељи да искука још једну шансу,

док јој иза леђа негде својим путем измиче вољено небо.

Не замерам ти...

Рећи ћу ти још и хвала.

Хвала за све илузије и заблуде,

за непреспаване ноћи,

и трагом зоре, кришом,

у неком кутку између пркоса и нагона дочекана јутра.

Једном када све прође,

само ћемо заблуде и памтити.

На њих ћемо се враћати;

Само ће оне нама деловати мило и драго,

јер су само заблуде подстакнуте вером да је нешто могће,

и да вреди.

Ко се за веру венча, од заблуде се разведе,

и чим дође себи ако имало срца има

са новом вером пред олтар оде.

То је једини доказ да си жив,

и да си човек.

А ти? Где год да си, буди добро...

Ходај дуго;

ходај неуспела револуцијо давно заборављених снова.

Мајко нерођене среће!

Мајко празне утробе

и пуног кофера

разних летова и падова

нада и разочарања,

чипкастог доњег веша

и свих оних плишаних меда отргнутих од детињства

и угураних у свет одраслих и свирепих људи.

Ходај дуго;

сакриј очи иза тамних наочара и не мисли на мене.

Ја једно знам...

Тог дана када сам се освестио после пада

и уздигао над локвом сопствене крви,

придржавајући се за сломљена крила;

први снагу у себи искористио сам да се гласно смејем.

Смејао сам се као луд;

смејао и захваљивао Богу на паду...

Рекао сам: Боже хвала ти! Пао сам!

То значи да сам летео.

Осећај, необјашњив људима који гмижу.

ЊОЈ

А коме ако не теби?

Којој јели да будем бор?

Пред којом иконом да црн клекнем?

Којем створу да будем створ?

За чију част да грешан страдам?

И уз сунце младо за кога да зрим?

Којем Богу да се пред нечастивим надам?

Као река без ушћа

и изгубљени песник,

за кога мирно да течем,

коме да пишем стих?

А коме ако не теби?!

Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем -

па се сетим да још могу да полетим

и од грдног лудила још грђем дођем себи

па, свет курвиних ћери и синова питам:

А коме ако не теби?!

Срећо моја...

Васкрсла надо у бесмртном безнађу;

жељо прежељена.

Коме?

Зар мутна вода у длан да ми спава?

И ја жедан тебе с њом да спим?

Зар са кујом неком колевку да стварам?

Зар пред колевком празном анђеле да бдим?

Реци ми...

Док ме још има,

и док све што имам узалудно тоне.

Док ме рђавог

рђавији ломе,

реци ми мило моје: Коме?

Коме сјајна звездо свих мрклих неба?!

Слободо од неслободних сакривена...

Ти мирна луко,

мојим бурама брањена.

ПЕСМА НА ГРОБУ ПАЛОГ ДРУГА

Опрости, али заборавићу те.

Прогнаћу те из својих мисли,

из своје душе;

Истиснућу те као трн

који се погано увукао под кожу,

и који где код да кренеш боде и боли.

Памтиће те само срце,

тај аутономни и независни орган,

одметнут од здравог разума

са вечито својом политиком,

али и оно, немушто и немо,

скоро па мутаво,

може једино да гута и да трпи,

да те оплакује у тишини свог јада,

док једном и само не препукне као зрела јабука

која пада на тврду земљу.

Опрости, али све ми се чини

да у твом гробу лежи моја колевка;

Шанса за ново рађање

и за нови живот -

и то баш онакав живот

какав смо некад заједно презирали.

Живот одраслих људи,

лупежа и превараната;

Живот људи са хиљаду лица -

једним за децу, другим за супругу,

трећим за љубавницу,

четвртим за подређене, петим за надређене,

и тако редом...

Живот између животарења и преживљавања

са ретким тренуцима иживљавања

уз скупа пића и јефтине жене.

Опрости, али тебе одједном више није било.

Мртав си - а ниси умро!?

Једноставно си изчезао, нестао...

Можда си само уморан склопио очи;

Заспао негде преварен и сапет

у нади да ћеш се пробудити

у свету који си дуго будан сањао,

или да ћете пробудити она коју си сањао.

Друже мој, не смем да те памтим!

И веруј ми неће ми бити лако због тога.

Неће бити лако видети птице како језде небом -

а не сетити се тебе.

Неће бити лако чути гитару -

а не сетити се тебе.

Чути неког новог грлатог клинца

као смело узвикује речи: правда и слобода;

Те речи које као да си ти измислио и донео у речник;

Чути их а не сетити се тебе.

Неће бити лако.

А када бих морао да те памтим,

памтио бих наша маштања,

наша одрана колена,

змајеве од папира,

оловне војнике

и оне насмејане очи;

Насмејане очи бистрих зеница

док су још могле искрено да се смеју...

Памтио бих и оно вече поред реке

када ти пијаном прилази курва -

ти узимаш сав новац који имаш -

још и нас похарачиш - све даш њој,

а на њено питање: шта за ово желиш -

ти одговараш: желим да себи купи једну слободну ноћ

и да уживаш у погледу на реку;

Вечерас тако лепо тече, као да пева...

Само то - рече она.

Само то - рече ти.

Будало једна.

Ти једно копиле;

Копиле храбрости која је залутала на овај свет

и у њему оставила тебе,

да се босоног саплићеш о сваки камичак,

који оним зрелим и одраслим људима,

неприметно остаје заглављен негде у ђоновима ципела.

Знаш: ако једном будем имао децу -

причаћу им о свему - сем о теби!

Ниси ти за људе -

Богови ти више пристају.

Путуј друже мој. Путуј.

Нека ти је лак ветар

који те данас носи;

Чиста веро моја -

желим ти дуг живот у твојој славној смрти.

Друже:

Била је част изгубити младост са тобом.

РАСПРОДАЈА

Распродао бих себе због тебе;

дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах.

Па, кад ми жеља као ласта ка небу крене,

мењам сав свој ваздух,

за један твој дах.

Дајем боре које још немам...

Бирам смрт рану, ако се мора мрет.

Одричем се права да ходам и да сневам;

само за твоје добро,

за твој сигуран лет.

Дилеме немам.

Продаћу речи за минут тишине;

закопаћу у земљу сваку од њих.

Мењам дане за царство тмине;

проклињем себе,

благосиљам твој лик.

Чујете ли ме људи!? Распродајем се!

Даћу се и Оцу и Творцу -

и ђаволу црном, ако није међ ова два;

само да ми врате оних пар минута:

јутро, кафа, осмех, она,

и поред ње ја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: