детаљ слике: КРК Арт дизајн

СаМоРа

Процвјетао багрем у својој невиној бјелини у измаглици прве јутарње росе мамио је мирисом снене пчеле, отимао се зрацима сунца на зеленим пропланцима Вароши. Све је мирисало медно и родно, варошани као у кошницама посијали поља житом. Чини ми се никад сретнији, планина изнад Вароши као да се помирила са судбинама и животима варошана питомо их загрлила па их не испушта из наручја као мајка чедо држи их и никоме их неда.

И ријека се умирила љубећи седре у свом кориту у љуљашци између двије обале. Лежим на великој каменој плочи, то је онај бијели камен са блиједо жутим мрљама који облаже пећине.

Дванаест апостола око мене, једнаке висине, дугих црних брада.

- Вријеме је СаМоРа да кренеш са нама.

Знам, вријеме је да одем без поздрава баш као они разиграни лептири на првим зрацима сунца. Ћутим, слушам док се договарају, нисмо се сретали прије али смо се препознали.

Велика је воља Божија а његова љубав према човјеку још већа. Љепота таме се види онда кад душа пронађе пут ка свјетлости. Тако је и анђео Салатил био више везан за Мидара него за апостоле. Вјеровао је само у љубав у ону једину нераскидиву нит између пролазности и вјечности.

Хладних лица, у дугим црним мантијама хтјели су моју душу без крила. Ставих руке на прса изнад оног истог биљега који ме је пратио цијели живот, да бих лакше прошла кроз узак тунел испод дуге између облака. Тад се појави Мидар, црних очију из којих је сијала љубав, по коси му иње у најљепшим сребрним бојама које су се слијевале као водопад низ власи. Био је обучен у бијело није показивао емоције, глас му је хладан колико и камен на ком лежим.

- СаМоРин гроб остаће празан, рече Мидар, њено мјесто је међу Салатилима. СаМоРу чекају на капији са бијелим одорама, четрдесет дана ће остати на капији, а онда ће се вратити Салатилима да љубављу и молитвом штити људе од њих самих. Љубав према човјеку била је већа од љубави према Богу, али њена вијерност Богу била је већа од љубави према човјеку.

Није човјек још научио да је његова снага у његовој доброти да је његова храна његова љубав и да љубав расте пуно брже од зла.

Пољубих Јефимију у чело њен ред анђела ће је чекати, пожељех још једном да видим плаветнило јоргована испред Рахимове куће да још једном прођем пречицом успомена. Спустих дукате испред иконе, застадох на мјесту гдје су нам се усне дотакле први пут, на оном мјесту гдје су се душе препознале, осјетим мирис тамјана док пролазим кроз таму ка блиједој свјетлости. Мидар ме ухвати за руку, најболнији дио пута је пут до капије. На том путу се виде сви они који су се сретали у животу, лако се човјек може изгубити и уплашити, остати између два свијета, а то је најопасније.

- Анђели носе посебна обиљежја по томе се препознајемо, ти имаш биљег испод лијеве дојке тамнији од ноћи без мјесеца да ли си примјетила да су ми трепавице у лијевом ока бијеле? Увијек смо обиљежени на лијевој страни тијела то је страна срца, а ако се деси као што се десило теби да једно крило дају човјеку онда је то увијек десно крило анђела.

Осјетих топлину, исту ону топлину која ми је клизила кожом кад сам видјела Рахима први пут. Врата капије су била отворена да приме Салатила. Путуј СаМоРа. 

КРАЈ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: