детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Баба Ната

     Од постања света, људске пакости и рата, војска ко свака војска, увек је са собом носила болести.

     Кад су Швабе, 1915-те, упале у Мачву и Србију, услед  немогућности да одрже минимум здравствене хигијене, са собом су с наших привремено запоседнутих простора, однеле и непланирани ратни плен. Тај плен је имао више својих имена и израза али онај најопаснији, који леди крв у жилама, како домаћем становништву тако и окупатору, звао се – пегави тифус.

     Много је нашега народа, а боме и стране солдатеске, пострадало тих ратних година од ове опаке болешчине. Пословично предузимљив и прецизан, нама вековни непријатељ, журно је наредио увођење различитих противепидемијских мера, међу којима је била и она да локално становништво, одмах, под претњом најоштрије казне за њихово неспровођење, у оквиру својих економских дворишта, ископа рупу одређене величине коју ће користити за своје физиолошке потребе.

     Како сила бога не моли, ова, нашем уху чудна наредба – која се јако косила са оном познатом, традиционално српском, „широко ти поље“ – ипак се морала извршити. Учинише то беспоговорно или с нешто немуштог гунђања и мумлања, при ископу,како сви Мачвани,тако и Журавчани. Сви... осим старе баба Нате, која, од како јој у српско-турском рату пострада сва мушка чељад из куће, живљаше сама на искрају овог омаленог села.

     Неће се никада сазнати да л’ је баба Ната, од почетка и с намером терала инат Швабама, или самој себи и своме животу, тако сличном истоименој, давно несталој, тихој равничарској речици Журави, у чијој близини је одрасла. Никада нећемо сазнати, ни да ли у животу који само патњу памти и за патњу зна, уопште и може постојати разлог за неку журбу и слепо извршавање наредби непријатеља, или је баба Ната, напросто пречула ово саопштење новоуспостављених аустроугарских власти. Но, кад јој двојица до зуба наоружаних солдата, који од куће до куће кренуше у контролу да ли се и како наредба спроводи у дело, бануше у двориште – од којих један – на једва препознатљивом српском, својим меким изговором гласа р, изусти гласно реч – рупа, баба Ната ништа не одговори! Ррррупа, ррррупа... баба... где је рррупа!? – бесно понови Шваба, скидајући карабин с рамена.

     У та времена, све удате жене у Мачви, носиле су бошче и црне живописно извезене прегаче, богато украшене златовезом, срмом, шљокицама и концем складних боја, цветних мотива и снежно беле скуте, испод којих нису облачиле никакву другу одећу. Да ли више збуњено, уплашено или срдито, тек... баба Ната, наглим покретом дограби и задиже своје скуте с прегачом и бошчом, високо изнад главе, на силно изненађење како овог тако и других војника који пристигоше из суседних дворишта, чувши да се ту нешто догађа...Nicht dieses Loch...! Неее та рррупа, не та рррупа... баба... дрруга, друга рррупа...! У један глас, злурадо, сваки на свом језику, повикаше присутни војници. А баба Ната, онако благоослоњенана стару шљиву испред куће, упорно скривајући знаке старачке слабости,сада већ пркосно окрете задњицу свом непријатељу, погну се у струкупонављајући исти, малочас већ учињени поступак, па лупивши се шаком слично врхунски обученом војнику који салутира старешини, узвикну – је л’ ова!?

     Бес поробљивача, помешан са доживљеним понижењем и општим смехом који наста, учини да баба Ната, не буде том приликом најстроже кажњена, како је то у правилу чинила окупаторска војска. Би јој само наређено да до недеље, без ичије помоћи, ископа рупу сопствене висине.

     Баш у недељу, на беле покладе, последњег дана пред почетак великог Васкршњег поста, готово пре зоре, док се припремала за одлазак у цркву, тумарнуше у авлију нека друга два војника, захтевајући да им покаже шта је по издатом наређењу урађено. И... баба Ната их поведе у башчу, кажипрстом показујући на рупу ископану у најлошијој мачванској пескуши, дубоку једва пар пуних ашова. Ко ће га знати, да ли стишавајући или свесно распаљујући њихов бес, одведе их она и до друге, треће... четврте... враг ће га знати које по реду рупе, исте или приближне величине. Пљуснуше ударци ашова по старичиним леђима... немоћна колена задрхташе... за тренутак клекну... само тихи јаук чу се изазван новим изненадним ударцем по плећима... паде на лице... па се све утиша... Готово у исто време, ненадано, ниоткуда, преко башче, један тупи клепет клатна звона јави се

с глоговачке цркве... И опет, све утихну.

     Никада се није дознало да ли је баба Ната, из ината поступила тако како је поступила или је онако слабашна увек наново одустајала, ударајући при копању на тврду, непробојну плочевину старог корита Жураве, на којој јој кућерак беше подигнут.

     Време тихо... лагано... заборавом затрпава небројене племенитости и подвиге ослободилаца Србије, а да неће скрити храброст или инат једне старице. Једино, понека брижна мајка, у Журави и Глоговцу, у жељи да похвали своје мезимче за неки несташлук који јој се допадне а није за озбиљну грдњу нити прекор, и данас, не слутећи како је ова изрека настала, има обичај да каже: „Баба Ната, из ината“!

     Догодило се – не поновило се! Тек, сигурно је само једно – не вели народ заџаба: „Тврд је орах воћка чудновата“!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: