детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАЛЕНА

Све године твоје ја двапут у себе могу да ставим,

и да остану још које,

оне - што се пред Богом крију,

а пред ђаволом не броје.

Све страхове твоје ја давно сам умро,

и васкрсо пре твог првог дана...

Мој крст је давно свој гроб видô,

много пре твог првог надања, првих жеља и првог срама.

Ех, малена, речи су као мач;

што их више из корица, односно из уста вадиш,

све су жељније крви.

Све више о осећањима говоре,

а све мање осећања имају.

Постају проклета рутина;

порција унапред исплаканих суза

које по потреби подгрејаваш за сваку новопридошлу бол,

плачући за њом, а мислећи о некој која је стварно болела.

Ма-ле-на...

А све снове твоје

још откад је проклела моја јава;

пробудиле грешне зоре -

прекрио мирис тамјана,

мирис сена и пожутелих јесењих трава.

И на месту детињих рана на коленима твојим

код мене читав век ожиљци стоје;

као подсетник шта се заборавити мора,

да би се упркос свему могло ходати -

понекад у друштву сам,

понекад сам у двоје.

Малена, малена, ма-ле-на...

Песме су само узалуд потрошене приче,

бунар патњи и исповест погрешним ушима.

Дубина која се неким плићаком воде завршава.

Живети ван стихова, значи живети срећно.

КРВИ

Крви моја улудо проливена,

чијим си смехом данас заливена?

Јаднице и мученице корака смелих,

манитог срца и жеља белих;

пуста ти слава вазда била,

ко те натера да течеш из вена и жила?

Милостињо, проклетињо;

Божја правдо и ђаволова аветињо!

Усуде мој и моја светињо!

Док си дугу старост сањала,

грешна те је младост по јави гањала.

Крви моја погано ти семе,

шта учини то грешнице од мене?

Зар си морала и овако врела, још да вриш?

Над огњиштем свију ти сама да бдиш?

И где год је неправда кренула слободу да дира,

тамо теби није било мира.

Крви црвена: од надања, од падања, од лошег владања,

од вера и невера, југа и севера.

Црвена од: жара, од свог дара, од хиљаду људских зала,

од мирне воде и љутих вала...

Крви! Нико да ти каже хвала.

Ни каптуђе тражила,

а литре себе дала.

ОБИЧНА ДЕВОЈКА

Ти ни по чему ниси посебна.

Тебе неће памтити ни историја ни повјест.

Живећеш мирно,

тихо,

махом лажно,

уз по неки хир и по неку обест;

Икад одеш, заборавиће те;

Као да те никад није ни било.

Ти ни по чему ниси посебна,

и зато посебне не разумеш;

И све да хоћеш

и да се трудиш,

опет, не можеш,

не умеш,

да схватиш:

Зашто жмурим кад најдаље гледим;

Зашто себе дајем, зашто друге не дам?

Зашто плачем кад ми је срцу највише мило -

и колико се светских мора у мојим сузама слило.

Све што ти имаш односе дани.

Највећу сласт,

заменићејош већа јед,

биће пелен,

где беше мед;

Ватру и жар,

прекрићепрах,

прекриће лед...

И сви џукци што за тобом лају,

почеће да реже,

да се склањају

и да од тебе беже;

Чим ти хаљине постану тесне,

кад старост дође, кад смрти побесне;

Чимти године постану бреме;

Јер све што ти имаш, односи, гута, време.

А ја?

Ја сам створен да летим.

Да понекад паднем,

да понекад слетим.

Створен сам дасе звезде за ме боре,

да ме не дају, да ме вуку горе;

Да с њима у колу лудим,

да се луд лудом месецу смејем,

уз сунце будим.

Ја сам као птица;

Кости су ми шупље;

Осећам како ветар кроз њих свира;

Ја нема рат, али немам ни мира!

Ја имам песму!

Ја имам крила!

И у само један њихов замах,

сви твоји путеви могу да стану.

Ти такве погледом пратиш,

пожелиш ме јако

па се себи вратиш.

Страх свој разумом правдаш;

Грешна се молиш,

бестидна се надаш.

Све нежно и лепо убијаш у себи,

па, нађеш првог ко је налик теби;

С таквим гладних очију лежеш,

уз таквог ситог тела седиш,

то једино можеш,

за толико вредиш.

Ти ни по чему ниси посебна.

Обична девојко -

просте душе и просте ћуди;

Ти не разумешда постоје људи:

Који су дошли да оду,

да се боре,

да васкрсну у сваком гробу;

Да издрже и потоп и буру!

Да преживе и злогврага

и јошгору курву!

Да!

Дошли су да оду!

Али, нисурођени да умру.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: