|
|
|
 | Слађана Миленковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МЕСТА ДРУГОСТИ(Валентина Новковић, „Два сата од збиље“, 2020, Београд, УКС)
Проф. др Слађана Миленковић Валентина Новковић, књижевни преводилац, песник и прозни писацу збирци кратких прича „Два сата од збиље“ бави се универзалним темама, сликајући галерију ликова у најразличитијим ситуацијама. Како већ и сам назив књиге даје назнаке, ово нису у потпуности реалне приче, углавном је оквир реалан, почетна и завршна ситуација су у реалном, могућем свету, док је ток радње померен у надреални свет. Приче су препознате као сатиричне гротеске, потом као љубавне приче са несрећним завршетком и приче о малим, обичним људима, њиховом животу. Понегде се Валентина Новковићкритички постави, те су неки пасажи приповести социјална критика и начин како да се превазиђу ограничења филистарског друштва, ако читамо приче из психоаналитичког угла, оне су протофројдовске поставке о пробијању потиснутог које его избацује из равнотеже. Неки њени јунаци су архетипски, насликани исконским најстаријим и најопштијим облицима представљањачовечанства, према класификаџији архетипова Карла Густава Јунга.Он архетипове посматра као наталожено, стално понављано искуство човечанства и наглашава људску спремност да се увек репродукују исте или сличне митске представе. У овој Валентининој књизи дате су неке архетипске структуре, универзалне симболичке слике.Ауторка укрштај могућег и немогућег заснива на концепту персоне и перформанса. Ликови, персоне су њен начин разумевања односа са светом, већ у првој причи Обриси и Изоштрени указују на поларитет, супротне концепте постојања, који ипак представљају варијацију на исту тему. Моменат враћања у реалност јунака често је буђење из сна, отварање очију и сл, у причи „Иза“:«Осећам вртоглавицу, питам се шта ли је у чају који ми је старица великодушно понудила. Мрак… Отварам очи.Лежим на паркету, прекривач је преко мене, полако разазнајем где сам. Ослушкујем, ТВ је остао укључен, нека емисија о птицама…» (Иза)Слична ситуација је и у причи «У измаглици»: «Отворила је очи. Покушавала је да се сети где се налази.»Преокрет се дешава када се помешају јава и сан или нешто што наликује сну. Узимајући у обзир теорију о хетеротопијама Мишела Фукоа у овим приповестима могу да се одреде места која су прекиди у уобичајеном простору, односно места другости, „она која су и исто време и присутна и одсутна, а која могу симултано бити и физичка, односно материјална, али и постојати као ментални концепт“. У причи „Живи!“ после шетње улицом, простор амфитеатра, и онога што се у њему одиграва откривамо сукцесивно, пратећи јунакињино кретање. Описи простора, овде амфитеатра, у другим причама, продавнице, собе, воза итд фиксирани су путем који јунаци физички пролазе, од улице до продавнице. Конструисање приказаног простора дословно је одређено перспективом главне јунакиње, односно оним што она види и крај чега пролази. Места пресецења, места другости су слика коју купује у једној радњи, аутобуско стајалиште и слично. Ликови доживљавају развој, понекад је то позитиван развој као знак духовног прогреса, некад је то кварење и самоуништење. Помоћу ликова који се нађу у надреалним ситуацијама и доживе неку врсту епифаније, бивају промењени под утицајем некакве хаотичне силе, ауторка омогућава појединцу да се помири са судбином, да прихвати нову реалност, да напредује у личном развоју.Приповедачки манир је разнолик, разноврсне су и приповедачке ситуације, најређе је приповедање у првом лицу, а чешће је приповедач свезнајући, што даје веродостојност, уверљивост и снагу књижевном изразу.
|
