САЗРЕВАЊЕ ПОД БУДНИМ ОКОМ ПРАВОГ ВОДИЧА

(Љубица Жикић, Дневник једног одрастања, Институт за дечју књижевност,Београд, 2024.)

Мр Милица Јефтимијевић ЛИлић 

Управо сам схватио да сам се навукао на писање. Ове ретке тренутке слободног времена користио сам да понешто запишем. Хвала богу што ме није спопала свраб да пишем песме. Ту би се растопио као санта леда на Гренланду. Записујем само оно што је остало у сећању неколико дана као доживљај који има продужено дејство. То значи да је вредно  да се сачува од заборав, за нека будућа времена.(Љубиица Жикић)

Свет одраслих и деце ма како били различити прожимају се и доносе драгоцена међусобна искуства. Млади учећи од њих напредују, а старији се подмлађују уз њихову живост, радозналост и пркос. Одрастање и младалачко доба је врло инспиративно за романескно сликање, нарочито сада када је време донело толико промена у свим аспектима  живота, те се јаз међу генерацима још више продубио и поприлично обесмислило оно што је некада словило као знањe, добри манири, звање, породични углед... У младима је увек присутна клица побуне и потребе да донесу нешто своје, да превaзиђу претходне генерације и да одбаце много тога као анахроно. И сами у сталном превирању унутар своје трепераве  недефинисаности,  често се муче како да се снађу, којим путем да крену и који модел понашања да усвоје и да што мање личе на ближње.

Некада је то било прилично јасно јер  су узори свуда истицани и били подстицај и орјентир. Данас су на сцени антихероји и млади се лако поведу за њима. Стога је на старијим генерацијама да се потруде и да их дискретно усмеравају, не гушећи их наметањем својих погеда и циљева, као што је то на најлепши начин предочено у књизи која је пред нама. Улога праве литературе у том смислу може бити од велике помоћи јер се живот слика у свој пуноћи појава и значења, али и осећања која покреће вредно литерарно дело.

Роман за младе Љубице Жикић,  Дневник једног одрастања, раскошно је и питко штиво које осветљава живот из више углова.У првом плану су породични односи, посебно однос унука Петра који сазрева и баке која професорски помно прати тај развој и дискретно га каналише. Процес је, међутим,  реверзибилан, те  бака успешно хвата корак са технологијом уз помоћ унука и то постаје један од мостова за њихово заједништво.

 Радња романа почиње у време промењених  животних услова, почетком треће деценије двадест првог века, када се због познате  ситуације у здравству настава једно време одвијала онлајн. Дискретна иронија садржана је већ на почетку дела када се главни протагониста дела, дечко који је пред крај средње школе, пита да ли је могуће да се дешавају и ствари које се ни у сну не би могле остварити, да се у школу „иде“ тако што се у кревету лежи и на рачунару прати настава. И ту долази моменат буђења, осећаја за нормално живљење, јер почиње да недостаје школа са свим манама и добрим особинама, контакти са друштвом и професорима, чиме се потенцира важна тема, социјализација. Сведоци смо да се на свим нивоима друштва уводи атомизација, раслојавање, раздвајање и разједињавање људи, што води ка самоћи као великом проблему савременог света, јер млади без интеракције са другима тешко могу остварити себе и  своје животне циљеве.

Кућа је, такође, једно важно упориште у овом делу као културни амбијент са књигама, посебно ред у њој, обавезани недељни ручак са свим ђаконијама и баком која све то аранжира и на крају сређена седа за сто, дајући том чину достојанство и посебну арому заједништва као агапе, породичне гозбе љубави. Суочeни смо с тим да је  наметнути животни темпо и ту озбиљно умешао прсте. Породица се у току дана ретко сусретне, а о ручку у исто време готово да нема ни говора, нити о размени утисака о догађајима у којима учествују.

 Писан у првом лицу, роман даје непосредност испричаном, интелектуални дијалози држе пажњу,  а својеврстан хумор као одлика главних ликова, баке и унука, (уз остале чланове породице) овом стилски беспрекорном рукопису даје посебну атмосферу. Идејни аспекти  романа су бројни и подстичу на хуманост, креативност, развијање слободног мишљења и осећање патриотизма, што сматрамо изузетно важним, будући да се то све мање негује у школама, а у јавном простору се чак и ниподаштава:

 – Срамота је да поред нас живе људи који немају. Морамо помагати, бити милосрдни. Није ми се свиђао тај бакин застарели израз, све до оног дана када сам се у Ђачком парламенту определио за министарство које је имало социјални програм. Ето, то је утицај породице; сви смо од ње научили да делимо, дајемо, да подржавамо хуманитарне акције, да имамо осећање за људе око себе. Није то данас вредност која се цени, али, мени, брате, стварно одговара хуманитарни рад и баш ме испуњава.

Књига Љубице Жикић Дневник једног одрастања подсећа на другачији ток живота када је заједништво у сваком смислу било оно што се подразумева, што је увећавало осећај сигурности и присности. Централно  место у овом, слободно бисмо могли рећи билдунгс роману, који у подтексту има знање (животно и литерарно, културно -историјско,  акценат је на образовању, историји, памћењу прошлости, и оне трагичне),  посебно место имају врцави дијалози унука и баке, где се нужно уочавају међугенерацијске разлике, судари мишљења, ауторитета и младог бића које има своје ставове, бунт, нестрпљење, али и рационални резон да се  ипак јасно уочава шта је шта. Несумњиви ауторитет који бака има и знањем и личним примером дискретно обавља своју мисију и током развоја сижеа прати се та промена становишта унука, нарочито преко литературе  где  је ауторка, мајсторски показала нови и потпуно утилитарни поглед  на свет нових генерација, те стога и на јунаке из књижевних дела. Кад  је инсистирала на разумевању трагичног положаја Софке и роману Борисава Станковића Нечиста крв, одговор је за њу, која то дубоко сагледава као последицу социјалног слома једног слоја друштва што доноси појединчне трагедије попут Софкине, да би млађахни јуноша Петар, рекао слугa Тонe, који заправо поткрада хаџијску породицу продајући и присвајајући  њихово имање, назвао менаџером (читај сналажљивим) и позитивним ликом.

Ипак, бакини назори  добро дођу и како се сазрева све је тешња веза између њих: Закључујем на основу скромног знања из психологије да је бака чисти колерик: јаке емоције, брзо се измењују и зато брзо прођу њене љутње; позитивна је, непоправљиви оптимиста, али „са покрићем”. По томе видим да смо бака и ја слични. Не иде ивер далеко од дрвета.

Књига Дневник једног одрастања, у неким својим слојевима обухвата деценије прошлости, (стрељање ђака у Крагујевцу, последњи ратови, деда Крајишник), садашњу раван, школовање, заљубљивање, екскурзија, дипломирање, одлазак у иностранство, али се дају и одређене назнаке будућности у којој  млади све више нагињу практичном животу, те стога и своју будућност везују за места која им нуде сигурност.

Ипак, темељ успостављен у мирним породичним околностима остаје сигуран водич, а узори с љубављу однеговани дају онај тако потребан осећај снаге која се несвесно носи и штити од погрешних корака. Стога исказ о томе да се млади Петар, већ успешан човек, „навукао на писање“ подсећа на Андрићев исказ о сличном искутву које открива мисаону и креативну природу. Бакин труд није био узалудан:

Кад мислим уназад, ја видим да сам одувек желео да пишем и осећао потребу за тим. Та жеља и та потреба постојале су у мени пре него што сам честито умео да пишем и знао о чему бих могао писати; оне су хватале свако моје расположење и сваку моју мисао, и покушавале да од њих начине четири стиха или парче прозе, некад са мање а некад са више успеха, понајчешће без успеха и без резултата уопште. Оне су ме довеле овде где сам. (Иво Андрић)

Књигу Дневник једног одрастања, пуну ведрине, мудрих поука како одрастати без много траума, и примера како превазићи тренутне неспоразуме и проблеме у комуникацији између младих и старијих, препоручујемо као добру допуну постојећој  књижевности за младе, убеђени да ће је прихватити с радошћу, какву смо и ми доживели док смо је читали.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: