детаљ слике: КРК Арт дизајн

осми део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

IХ deo

СВЕ ЧЕКАЈ САМО РАТ НЕ МОРАШ ЧЕКАТИ

17.

На други дан Божића, четр'ес'прве, окупила се моја фамилија око вуруне,кô пилићи око квочке…Баба идеда Марко залегли на отоман па се љуцки патиду ко ће кога истерати,а ја се изврнô на сламу…Рад сам бијо с коњаницима по селу шпартати, ал' не дâ бáба ни случајно…Тако сам се првог дана ождерô да сам једва икапију потре-фијо.

У један пар, кô да неко виче на капиџику:

"Милоше, Милоше…"

Казô би по гласу да је чика Никола, бáбин пајташ, ал' не смем сигурати.

"Мито,чедо, јел'бáба код куће?"

"Јесте,чика Никола, 'ајд' у кућу…"

Премишљам се нешто успут…Не слути ми ово на на добро. Здраво је он фино чељаде бијо а пази ти сад…Ни "Христо се роди" ни "помоз'бог" нег'о'ма': "јел'бáба код куће"

Није овом право што га будимо. Док је дочекивô коњанике,добро се заруменијо, ал 'ајд'сад…

"Опрости,Милоше брате, није ред да ти на овај свети дан у кућу долазим, ал' морô сам… 'Оћу да ти кажем шта сам ноћаске начуо."

Шта год да је начуо не мо'ш то тако наједареда. С неба па у ребра!

"Знаш ти мог синовца Перицу?"

"Знам"… каже бáба…"Како не би знао… Од твог Јове старији син".

"Е, да….Дошô ноћаске из Београда,па не уме дете све ни опричати кол'ки је тамо русвај. Војска, каже, све редом мобилише,па знаш,брате,кол'ко има сати кад ионе шту-денте из школа изводиду…"

Намак се бáба расанијо…Није рад пуно о тим ствари-ма пред женскадијом диванити,ал'…

"У,бог и'убијо,Никола, са'ће гарант иове наше поку-пити."

Чика Никола истрина Јулка су имали сина Симу…Бог да му душу прости, когод да су за њега спевали онај бећарац…

             "Да сам бећар, кô што сам јединац

               све би жене потрпô у свињац…."

Јел'се навече сиграмо жмуре, мати трчи за њим по шору да му огрне рекљу…Јел'дубок снег нападô, иде пред њим до школе да се дете не окваси…Ка'се замомчијо, још боље… Враћамо се са сигранке,а чика Никола га чека на шору.Боји се човек да га не би когод сачекô у капиџику,па сучим одаламијо.

Од свега су га мученици сачували,ал' од судбе нису могли. На Сремском је фронту остô, дал'се једаред ил'дваред у свом веку обријô.

Ка'су моји чули, шта су већ чули, у соби тајац…Да се ћуран у рерни не крчка,мо'ш комотно слушати како фитиљ на кандилу догорева…Није мртва тишина ни за спавање добра,па ће ти сад моја мајка да нас из зла избави :

"Окан'те се,децо,так'и дивана, далекои'било…Па откад свет макаршта дивани,а ето…Фала богу…У миру и  за пуним асталом Божић славимо…"

Е,моја мајка, да ти је лака црна земља…Србија је то…Уђеш у дућан да купиш зејтина, стани у ред ичекај…Одеш у општину да извадиш крштеницу, чекај да се отвори шалтер.Предаш задруги жито… чекај, нема држава новаца…

Све чекај, само рат не мораш чекати. Кад му се најмање надаш,ето њега наједаред!

Да се исад нешто кува, кува се…Имали смо ми летоске нешто бостана. Здраво лепо се одметô,ал' навадили се зецови ивране, појешћеду га. Направијо бáба мало колибе,па са'ћемо га нас двојица на смену чувати…Он дањом,а ја ноћом.

Летњо доба…Не знаш дал'је више комараца у пољу ил'звезда на небу,ал' канда да неће њи'зора отерати.У неко доба,зацрвенило се небо од Фрушке горе, боже ме прости, когод да си 'иљаду ампера крви по њему просô.

Кажем ја бáби зајутра шта сам ноћаске видијо,а он врти главом…

"Неће то,сине,на добро изићи…Биће рата, пази шта сам ти казô."

Дал'ће га бити ил'неће, од нас млого и не зависи, ал' ако до тог идође неће нас наша држава заборавити.На појутарје Светог Василија, ил',што сад кажеду,на Српску нову годину, ето ти Иштвана добошара. Стоји на капиџику,па кô да га штогод стра' да уђе у авлију…

"Милоше…Ево ја донô депешу за кумрију,ал' молићу лепо,да он својом руком парафира."

"Марш тамо,несрећо…Ако те ја парафирам,не'ш бити кадар ни добош у рукама држати! Дивани шта је по среди.''

"Не знам,Милоше, среће ми. Ди смем да отварам војну депешу."

Еј, не зна он шта стоји у депеши…Лаже јебо га отац пијании. Отворијо би тај,па да је на самог краља атре-сирана…

Зове,чедо,менека моја отаџбина да јој се, у име његовог краљевског височанства, одужим…

Кадгодасе то добро знало: дика ипонос за српску кућу да јој мушко чељаде до војске дорасте, ал' сад,јебеш га…. Ситуација так'а, как'а је…Здраво загуљена, па се ником нормалном дете у војску не шиље.Баш оно што певаду бећари :

                "Радо иде Србин у војнике,

                 два га вуку,а тројица туку…"

Да цела та ствар с мојим војевањем неће ићи како Бог заповеда,брзо ми се нешто указало.Зајутра ћу, ако Бог дâисрећа јуначка, путовати у Митровицу на регрутацију,ал' како ћу путовати,кад ме ципеле здраво жуљаду. Одавно нисам имôприлике даи'назувам,па се скупиле кô сироче на даћи…Тера мати бáбу даи'кол'ко разгази по авлији,ал' се овај нешто снебива:

"Окани ме се,жено, јебале те ципеле! Не умем ти ја у том чуду ни 'одати."

Друге су ту ствари по среди…Ако назује ципеле,мора ондак иноге опрати,а кад опере ноге,расаниће се па неће заспати до први'петлова.

Да је штогод друго по среди,ни пô јада,ал' с војском се није сиграти…Јебои'отац иципеле, назуће њи'мој дејка,па куд пукло да пукло! Није мученик љуцки ни до бунара дошô,три га зноја облила. Да му је бар једну с ногу скинути,намак би му свануло,ал' неда мајка:

"Ју, срам те било,дртино матора. Тешко ти се по авлији шпацирати,а мо'ш мислити кол'ко ће ми се дете до Митровице напатити."

И,добро сад, било како је било…Нису ме ове, да кажеш, до станице пуно ни напатиле,а у ајзибану, боже мој…Изују се иони што немаду карту…

Ту негди через краљевачке вактернице ево ти инеке Циганштуре….

"Ајде,господине, Бог ти дао издравља исреће, да ти тетка каже шта те у животу чека…"

"Мани ме,жено божја, није ми до враџбина."

"Нема,сине,ту никак'и враџбина, све ти је то живот…Пружи руку да ти кажем ка'ћеш се женити икол'ко ћеш дечице имати."

Нећу ја ни да чујем,ал' навалила ова па не попушта…

"О'ш да ти гледим у карте?"

"Беж' тамо, немој ме више једити…Са'ћу те избацити кроз пенџер, џумле с тим картама."

"Добро,сине, ако нећеш… опет лепо.Само ово тетка да ти каже: далек пут тебе чека иупутићеш се ти на њега,ал' не'ш свршити посô због ког си на тол'ки пут пошô…"

У,бог те јебô…Ка'сам то чуо, окренô ми се онај вагон наопачке. Да ме когод приупитô:

"Ди,браћала,иде овај ајзибан?"

Бог ме убијо ако би знао…Пази ти…Нисам јој поменô ни ди сам кренô, ни через чега сам кренô, а чуј шта каже…

"Далек те пут чека…"

'Ај'сад за пут…Нек иде у материну. Нико у селу није близо службовô па не'ш ни ти,Мито,Руму добити,ал' ово друго се менека здраво не допада…

"Не'ш ти свршити посô…"

О,мајку ти јебем ипослу, што га не би свршијо ако не'шдигода бацити кашику…Све се, кобојаги, отимам да се пуно не премишљам, ал' 'оћеш очин…Мало, мало,па ми моја грешна мати на очи надодје…

"Јој,Мито, зеницо моја…Ми те,сине,у војску послали,а злотвори те у сандуку враћаду…"

У,мати, наопако, далеко било излотвора исандука. Да сам се за голу жицу на гајтану уватијо,не би ме тол'ка грозница прошла. Сва срећа,па ето ти сад и бáбе….

"Матер ти јебем глупаву, 'о'ш' ти једаред упамтити шта сам ти ја диванијо. Да те само мрва једна од оног што ти мати помислила стрефило, одавно би ме тебека оплакали…Стрпи се…Ко ће га знати…Може бити да си штогод марод па не'ш војску ни служити."

Има бáба право, баш зацело…Да је,недôБог,до сандука дошло, каз'ла би калаштура брез увијања…Шта је се тиче…Сад ме видла,па више никад.

И ово са болештином није далеко од памети…Тол'ки ме доктори на комисију чекаду па, јебеш им матер…Ако штогод не пронађеду,коју су материну тол'ке школе учили.

Ал' да ви'ш сад чуда…Да се чељаде умело сучим задовољити,не би њега Господ из раја истерô…Окрени-обрни, па на послетку, баш ми се нешто ни ово с комисијом не допада….

Ево ти опет бáбе,ал' други је сад диван по среди…

"Ми ти,пријатељу,за нашега Миту не иштемо мираза, ал' кол'ко под нокат стане.Боже мој…Ако си вољан, у реду…Кажи сам кол'ко би могô дати."

"Пријатељ Милоше, да ти поштено кажем…За овог твог килавог што није служијо војску, могô би дати буџу Марјанову."

Брука велика! Бог те јебô, цели ће се Срем са нама спрдати…

18.

Такав сам никакав ипред комисију изишô. Да ме когод од мушког света само гадно погледô, слатко би га по лабрњи одаламијо, ал' ка'ти се недâ не мо'ш се кô чељаде ни потући. Очепила ме нека шмизла од болничарке.Мати је њена брезобразна, нит'имаш шта видити нит'под руком опипати, а три би адвоката надлајала.

"Шта си забленô,несрећо, држи ову флашицу."

"Који ће ми очин?"

"Еј, момак…Немој да ме зајебаваш. Прави се ти бле-сав тамо ди треба, можда ти иупали."

Смеједу се они около,ал' један ваљда сватијо да није оно што мислиду па пришô човек да ми љуцки објасни:

"Иди,пријатељу,у клозет ииспишај се. Не мораш је напунити до вршка, довољно је само до пола."

Озбиљно је чељаде па држим да ме не зајебава, ал' ди да пишам у флашицу, јебалаи'флашица!

"Ова флашица иде у лабораторију на анализу. Ако од нечег болујеш,у мокраћи мора бити неког трага."

У,богати сад менека надошло…Док сам деран бијо, није моја мајка забадава диванила:

"Само се ти,чедо,добро ишорај на рану, 'ома'ће те проћи."

Е,дао Бог па прошла иова комендија са флашицом. Испишали се сви, испишô се икумрија, а они нек гледе шта ће.

Нисам никад волô зубаре, нисам се пуно с њима ни петљô, ал' сад нека зубарка, боже саклони…Биће да је здраво велика госпођа кад све на "ч" дивани,ал' нек да господ да је коју годину од Светог писма млађа…

"Ију,несречо, јесил'ти кадгода био код зубара?"

Иди,баба,у материну…Кад би ти казô ди сам бијо икод кога сам бијо, не би ми веровала.

Ономад ме заболô кутњак, ал' што кажеду -баш 'нако наздраво.Трпијо ипатијо се, док се трпити дало, па на-послетку почô да арлаучем по авлији когод оно кере кад осете да ће когод у кући умрети.

Гледи ме мати, и она се јадница здраво насекирала, па каже:

"Немој се,рано моја,више патити. Фуртом нађи Бушпахера дати то зло из усти извади."

Добро мати, право икажеш…Бушпахер ти је бијо наш овдашњи брица,а ди је и од кога је научијо да вади зубе, то ти не умем касти.Имô је Шваба лаку руку ако ти да Господ среће да га трезног затекнеш.

Ја ти так'е среће нисам бијо. Како ћу ибити ка'сам га у бирцузу затекô. За једним асталом седи он…Седи неки мајстор Пера сикирица, Јовица црквењак имој теча Сава.Теча Сава је менека млого волô и здраво је то добро чељаде било,ал' пргав у мајчину…Јел'је коју попијо, још горе…Намак пошандрца.

Мало се загула по селу могло пофалити даи'овај бар једаред није љуцки истукô а кол'ко је новаца на адвокате дао, три куће је могô сазидати.

"У,Мито чедо, тебе канда боле зуб."

"Та не да ме боле,теча Саво,нег'не знам више ни ди ми је глава."

"Седи овде ине бој се…Са'ће Шваба тебека излечи-ти."

Трчи Мића келнер иноси два фраклића. Поручијо теча Сава, један да о'ма'истресем место инекције, а онај други за рану.

Бушпахер ништа и не пита. Извадијо кљешта из џепа паи'брише с чаршафом.Није то Мићи право, ономад га човек опрô, ал' ди сме од теча Саве штогод зуцнути..

"Но,Мита…Каши ти која суб јете говна."

Која једе да једе, менека више свеједно.Усрô се, да простиш, па не знам више ни за име своје. Рад је теча Сава штогод ме иохрабрити,па извадијо бритву.Мом доктору право на гркљан.

"Слушај,Швабо…То је моје лозе чокот, пази доброшта радиш. Буде ли ми дете јаукнуло, кољем те ко пиле."

Побелијо шваба когод онај креч фрушкогорски.Није се са загулом сиграти,а бритва она калемарска кô жилет оштра.

Дуго нешто нишани…Боји се ваљда да 'нако ождеран не омаши, ал' кад га је потрефијо, когод да се небо на страшном суду отворило. Дрмај лево,дрмај десно, бадава…Не помера се кутњак ни макац. 'Ај'сад још једаред…Трећи пут ињега зној љуцки пробијо,а ја већ гола вода. Когод да си ме у корито умочијо. Дерô би се на сав свет, ваљда би ми штогод илакше било, ал' не смем…Теча Сава држи бритву ичека.

У један пар пуца нешто,ал' не смем још да гарантујем шта је пукло: Дал'кутњак под Швабиним кљештима ил'она 'оклица пода мном.Канда да неко време баш инисам бијо свој а ка'сам се повратијо имам шта ида видим: Шваба млати кљештима на све стране, а публика тапше…

Задовољан је итеча Сава:

"Алал ти вера,Швабо, 'ај'сад попи једну.Заслужијо си."

Ди сам оно стао?…А, да,имаш право…Код госпоџе зубарке.

Кад је жена скопчала с ким има посла,најурила ме наглавачке.Нисам рад да се с лудом настављам,па питам ја после неког господина у чекаоници:

"Молићу лепо,господине, јел'могу ја служити војску с 'вак'им зубима?"

"Можеш,сине, како не би могô. Да је краљ Пера бирô војску по зубима,још би се Швабе по Србији гузиле."

Од врата до врата, од једне загуле до друге, па никад краја.

"Јел'чујеш нешто?"

"Чујем гос'н докторе, цврчи…"

"Цврчак цврчи, бог те убијо, а апарат пишти"

Добро брате…Цврчало ил'пиштало, јебеш га…Важно је да сам га чуо.

"Јесил'кадгод носио цвикере?"

Боже сачувај! Не носим и'ја, чедо, ни данаске, а отоич сам целе новине прочитô, не устô с ове оклице ако те лажем.Не видим додуше она малешна слова, ал' шта мари.Чим су она тако малешна,нису здраво ни важна.

Не читам ни оне читуље, јебои'онај кои'тура у нови-не.

Све сам ја то некако истрпијо док ме нису натерали да се скинем.Пуна соба света а, наврага, и нека се женска навадила па сваки час доноси неке 'артије. Жив ме стид спопô па само млатарам рукама.Не знам лепо шта би пре покријо, дал'дупе дал', да простиш, ону ствар.

Так'ог су ме голуждравог и код главног доктора увели. Фини неки господин. Канда да је пуковник по чину па је његова, кажеду, и последња. Што ти он каже,то се у буквицу уписује.

"Седи,момче,да видимо шта ћемо с тобом."

Бог те јебô, тек ме сад неки стра'спопô. Нешто ми је млого званичан когод патрија'к кад рукоположи владику.

"Филиповићу…Ти си,деране, здрав кô дрен. Способан си за војску и спремај се да се одужиш краљу и отаџбини."

Фалим, Боже, име твоје, велики си ми терет са срца скинô. Зафалим се човеку, па 'тедо'у један пар и самом краљу да се зафалим што ме у војску позива,ал' наједаред когод да ми сам Господ на уво шанô:

"Буди миран, кумрија, не чачкај мечку ди не треба. Није згодно да тако голишав краљево име спомињеш, ко зна како овај то може протолмачити…"

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: