Јелена Јабланов Максимовић: Лик и дело Св. краљице Јелене Анжујске је неисцрпна инспирација

Јелена Јабланов Максимовић никада није знала да каже одакле је, пошто ју је у животу окупало и прожело неколико река: Пек, Тиса, Морава, Дунав и Сава. Све су се утисле у њено биће, свака ју је обележила посебним белегом. Пек је, тако, оставио златасти прах у машти да може увек да сања и пише. Док је Морава љутито дизала муљ у дубинама њеног бића, Тиса га је спуштала и тако су је стално брусиле. Сава и Дунав здружено су је водили ка другим пространствима и повезали са другим људима. Део срца тренутно јој живи у Хоргошу, а остатак на Медитерану. Мама је близнакиња Василисе и Кире, супруга Петра који пасионирано воли бродове, тетка двеју дивних душа, које у срцу и молитви чува.

Након много година сталног посла „од-до“ дала је на једвите јаде отказ, отишла на Малту, пратећи супруга и његову пасију, и посветила се породици, подучавању немачког језика и писању. Међутим, тај „предах“ потрајао је до 2021. године, када на молбу малтешког пароха, Риста Горанчића, преузима послушање да организује наставу српског језика на Малти, која је од једногодишњег пројекта прерасла у званичну 13. Српску допунску школу под покровитељством Министарства просвете Републике Србије. У поменутој школи Јелена је предавала српски језик до краја школске 2024. године. Како би се поменути пројекат реализовао, уз подршку супруга и дугогодишње пријатељице Оливере Васић-Брчеревић, 2021. године основала је Српски образовно-културни центар „Св. Јелена Анжујска“, чија је председница. У оквиру ове организације ангажовала се у области образовања и културе, како би допринела обогаћивању културног живота српске заједнице на Малти. У само три године СОКЦ „Св. Јелена Анжујска“ реализовао је бројна гостовања еминентних личности из Србије и других делова српске дијаспоре, бројне едукативне радионице за децу српске заједнице на Малти, повезивању са осталим организацијама српске заједнице у свету. Године 2023. покренула је организовану наставу српског језика за малишане српског порекла, старости од 3 до 5 година, који нису обухваћени Српском допунском школом, под називом „Предшколица српског језика на Малти“. Циљ овог пројекта је, осим да најмлађи чланови српске заједнице на Малти негују свој језик, и то да се скрене пажња на неопходност организоване и од Матице подржане наставе српског језика и за децу предшколског узраста у дијаспори.

Још увек има неостварених жеља, иако је неколико великих већ остварила. Воли Бога, жуту боју, сунцокрете и дуње.

Јелена Јабланов Максимовић

Књижевна радионица "КОРДУН"
Неда Гаврић, Бања Лука - Малта, 25.06.2024

Недавно је одржан Први форум књижевника српске дијаспоре на Малти, где сте били један од учесника, али и домаћина. Тим поводом спроведено је низ активности, потписан је и протокол о даљој сарадњи. Како је све протекло, какви су Ваши утисци?

Наша организација постоји тек три године, али је за то време спровела један завидан број активности, који би неким нормалним темпом одговарао временском периоду од пет година. Поред тога, није у питању само број активности, већ и њихов квалитет. „Форум књижевне дијаспоре“ спада у сам врх наших квалитетних пројеката, јер је слојевит и сврсисходан. Веома смо радосни да нам се указала прилика да са Миодрагом Јакшићем и „Матицом исељеника“ сарађујемо на овакав начин. У овом пројекту је акценат на промовисању једва познатих историјских веза Србије и Малте кроз писану реч, а истовремено и промовисање савремене српске књижевности. Сматрамо да је ово најбољи начин да заинтересујемо и наше људе за ове односе, али и Малтежане, јер ће радови учесника бити објављени на српском и енглеском у заједничкој збирци. Потписани протокол је више од симболичног геста. За нас је пре свега охрабрење да наставимо са спровођењем идеје да се Форум одржава сваке године у мају, да окупља наше књижевнике из матице и дијаспоре на Малти, али да се бави историјском везом Србије и Малте. Овог маја смо само започели ту тему и коцентрисали смо се на тему потопљеног брода „Полинезија“, међутим, ту има још занимљивих историјских додирних тачака, које ће бити теме у наредним годинама.

Постоји огромна жеља и интересовање да се овај Форум традиционално одржава сваке године крајем маја месеца. Колико би то допринело јачању веза између Срба где год они живели?

Тако је, определили смо зе за континуитет и квалитет, а време ће показати своје. Уколико се сваког маја на Малти окупљају књижевници српске дијаспоре и упознају најпре међусобно, а онда и са не тако познатим историјским везама између Србије и Малте, и објављивале збирке текстова са садржајем инспирисаним овим сусретима, може се постићи неколико циљева, а најбитнији је онај који се односи на ширење српске писане речи, промоције наше савремене књижевности, као и представљање наше заједнице на један посебан начин.

Колико су Срби на Малти интегрисани у друштво?

Мој утисак је: врло мало, јер малтешко друштво нема интересовања, а можда ни интереса, да било коју заједницу интегрише у своје друштво. Ово није критика, већ мој утисак о стању ствари. Наши људи овде живе сами или са породицама, раде у фирмама/хотелима/на градилиштима, економски су углавном стабилни, помажу своје у Матици, деца им похађају малтешке школе, говоре малтешки, енглески и ко зна још који језик. Поред економског момента ту је и прелепо море, које је већину нас намамило овамо. Неки планирају да се врате у Матицу у неком периоду, а други би да остану, нарочито ако су у мешовитом браку. Српска заједница је по неким проценама трећа по броју припадника, са великом тенденцијом да расте, јер се годишње роди око стотинак деце. Треба нагласити да је наша дијаспора на Малти прилично млада. Кад овако сагледамо ситуацију, оно шта је нашој заједници потребно, то су чврсте везе са Матицом преко културно-образовних садржаја, јер је духовна страна постојањем наше цркве на Малти, задовољена.

Дуго већ сте ван своје земље. Колико је било тешко прилагодити се великим променама које са собом носи пресељење у друго говорно подручје, различите обичаје и традицију?

Прилагођавам се и даље, и увек изнова тражим начин да осмислим сваки дан. Без патетике ово кажем, јер је код мене управо тако. Мој супруг, на пример, много воли да живи овде и са лакоћом пролази кроз свакодневницу, која је другачија од оне коју смо имали пре десетак година у Србији... Сви ми, који из било ког разлога одемо из Матице вечито смо у неком међупростору који је „и овде и тамо, ни овде ни тамо“, и мислим да нема човека који није окрњен том сеобом, чак и да му је све потаман у новој насеобини. Увек нешто недостаје, увек нешто болуцка... Мени конкретно недостаје једно двориште са најзвезданијим комадом неба на северу Бачке и физички загрљаји са онима које сматрам својима. Ту и тамо понеки мирис и укус, али без потоњег се да преживети. Без поменутих звезда и загрљаја је, помало, опор укус живота... Но, имам и срећу што је Малта на само деведесет минута лета од Србије, па могу и за викенд да „скокнем“ и надишем се мириса земље и траве. Откако је сеоба, патња за оним шта је човек оставио неизлечива је, а то се неће променити никада по мом скромном осећању; то је и моје убеђење и слагање са Црњанским.

Вредно сте радили на одржавању веза са Матицом, као и на повезивању наших људи који живе на Малти. Основали сте Српски образовно-културни центар Св. Јелена Анжујска на Малти с пролећа 2021. године. Ко су чланови и какве активности спроводи ово Удружење?

Оно шта нам је недостајало на Малти хтели смо сами да организујемо и имали смо заиста Божју помоћ и благослов нашег свештеника. Послови, којима смо се бавили у „претходном животу“, доста су нас оснажили да се и у туђини дочекамо на ноге и предузмемо нешто. Нас у СОКЦу нема пуно, али имамо и потребу и свест за друштвеним ангажовањем. Лепо смо се распоредили и свако ради свој део посла уз међусобно консултовање, подршке, критике, и то из оне најчистије намере да нешто буде још боље, као и сијасет идеја које се само умножавају. Наша генерална секретарка је Оливера Васић-Брчеревић, која се бави пословним женама у српској заједници, али и маркетингом; затим, Марина Горанчић, попадија, која је задужена за креативне радионице са децом и дечји хор „Радост“; Петар Максимовић, благајник и координатор пројекта „Полинезија“ и моја маленкост, задужена за образовање и културу, контакте, руковођење Центром. Свако од нас ради оно шта воли, слободан је да се искаже у својој области и зна да има подршку осталих. Делимо исте вредности и исте визије када је СОКЦ у питању. Циљ нам је да нашој заједници помогнемо да обогати свој друштвени живот и дајемо све од себе да угостимо разне профиле сјајних личности на Острву. Колико је ко у заједници спреман да узраста кроз све те садржаје је друго питање, али зато су нам деца искрено захвална за оно шта организујемо за њих и нека сваки организовани догађај пробуди љубав према српској култури, књижевности или уметности у макар једној дечјој душици, наша мисија је испуњена. Једна дечја душа шира је од света који познајемо.

Први ваш пројекат настао је у сарадњи са парохијом Св. Апостола Петра и Павла на Малти, уз благослов пароха Ристе Горанчића, а односи се на часове матерњег језика за школску децу српског порекла на Малти и острву Гозо. На који начин је реализован пројекат, да ли сте имали помоћ институција?

Без јаке црквене заједнице, окупљене око свештеника коме ништа није тешко да уради, немогуће је градити било шта. То је моје искутво још из студентских дана које сам спорадично проводила у Немачкој. Тамо сам видела како се гради заједница, и колико је притом потребно радити и ослањати се на Бога, упркос другачијим мишљењима, па и злонамерним коментарима. Овде је ситуација слична. Од 2019. године имамо сталног свештеника, нашег дивног оца Риста, а самим тим и редовну Литургију и остала богослужења. Ко ово разуме, јасно му је шта су последице. Отац Ристо је од самог доласка на Малту помињао да се покрену часови српског за децу, као и часови веронауке, али услови су се стекли тек 2021. године. Поверио нам је са тај задатак и ми смо најпре осмислили пројекат, а онда и конкурисали за средства код Управе за дијаспору Министарства Просвете Републике Србије. Прве године пројекат се одвијао под називом „Школа српског језика на Малти“ а већ од наредне школске године прихваћени смо под окриље Министарства просвете као 13. по реду Српска допунска школа у дијаспори. Сада смо део програма образовања у иностранству Министарства просвете и имамо шансу да трајемо. Тужно је што нису сви родитељи мишљења да њиховој деци треба оваква настава, чак и ако говоре српски језик. На часовим се доста говори и о књижевности, историји, географији, музици, спорту, култури и традицији Србије. Сигурна сам да родитељи немају времена да о свему овоме плански говоре својој деци. Преко наше школе могуће је да деца бораве у Матици преко лета у камповима са осталим вршњацима српског порекла који живе по целом свету и са наставницима који знају свој посао. Но, одзив је слаб. Или не разумеју поенту или су незаинтересоивани. Новац сигурно није проблем. Понекад ми се чини да већина наших људи чим се осети мало оснаженијим у економском смислу, гледају да то покажу улажући у ствари на себи, а да их нека едукација или улагање у вештине своје деце не занима много. Можда нису ни свесни тога, Бог ће га знати. Децу треба подржати и у смислу грађења личног идентитета од најранијих дана, а то се ради од тема корена па надаље. Поред знања матерњег језика деца треба да познају историју своје домовине, да знају ко су и одакле су. Наши људи се или лако разроде и одрекну свега одакле су дошли и прихвате туђе, или се пак толико затворе, да постају, помало, сумњичави према свему шта је туђе, да не употребим теже речи. Не ваља, међутим, ни једно ни друго, него наћи ону, вазда тешко достижну, златну средину. Ово је млада дијаспора, друга генерација исељеника тек стасава и за њу се треба залагати, треба је усмеравати, повезивати са заједницом, јер ту припадају.

Ми се свакако трудимо да понудимо разне садржаје како би најпре наши малишани имали могућност да уче свој језик од најмањих ногу и кроз институцију и плански. Тако смо прошле јесени покренули „Предшколицу српског језика“ која окупља око 60 малишана српског порекла узраста од 3 до 5 година. У четири групе, једном седмично у трајању од два сата, они уче српски језик кроз игру, песму, креативне радионице. Овде је најбитнији моменат дружења јер исти ствара осећај припадности, а када дете осећа да негде припада, његов идентитет се гради у исправном смеру, његови корени иду дубље, гранају се и оно стасава стабилно. И кроз програм предшколског и школског образовања трудимо се да децу научимо да схвате богатсво културе из које долазе, али да истовремено остану отворена за упознавање нових кутура, а пре свега малтешке. Често слушам од своје деце како је неки малтешки јунак постао славан у некој бици са Османлијама и одмах се надовежем причом о Св. Цару Лазару, којој прва прича није ни „до колена“ у духовном смислу, шта не говорим наравно, јер није поента да упоређујемо, него да знамо да смо итекако део света, део европске баштине и да итекако имамо шта да понудимо и чиме да се поносимо. Јежим се од призора када млади, без обзира да ли су у Матици или расејању, показују три прста на сваком кораку, а немају појма шта та три прста представљају. Исто је и са темом Косово. Ако нам деца знају да је пун назив „Косово и Метохија“, ако разумеју шта Пећка Патријаршија, Дечани или Грачаница представљају за нашу духовност и културну историју, онда смо постигли да схвате дубину и важност једног историјског тренутка који је вазда актуелан. На настави ђацима често говоримо о светој лози Немањића и желимо да схвате какве су величине те личности биле, уз све људске мане које су засигурно имали. Св. Сава нама треба да буде неприкосновени узор, када је реч о опхођењу према школству, држави, односима са другима и другачијима. Имамо и шта и од кога да учимо, не треба ићи даље од сопствене историје. Сами лик и дело Св. краљице Јелене Анжујске може бити неисцрпна инспирација не само за наше девојчице и девојке, него за све нас у заједници. Нашу организацију смо управо из тог разлога назвали по њој, јер смо схватили како је она просвећивала народ: оснаживала је најпре најугроженије, а онда ишла и даље.

Један од циљева Удружења је јачање националног идентитета српског становништва на Малти. Какву и колику улогу имају наши људи у културном, научном и привредном животу на Малти?

Што се тиче културног живота на Малти, странци су ту углавном у запећку, осим спорадичних културних „излета“ ко што је недавно завршени Биенале, понеки концерт класичне музике, фестивали фолклора и сл. У привреди је другачија ситуација, јер привреда доноси новац, то је јасно. Доста наших људи успешно послује и то одговара свима. Наша организација се труди да надомести оно шта сматрамо да српској заједници може бити од користи: образовно-културни и духовни садржаји за одрасле чланове, али и за децу. Сваке недеље се одржавају креативне радионице за ђаке Српске допунске школе и предшколце, а за одрасле чланове имамо барем једном месечно неко занимљиво гостовње из Матице.

Какви су вам планови за наредни период, што се тиче нових пројеката СОКЦ-а?

План је да наставимо са започетим и да повремено додајемо нове теме. Велика жеља нам је да редовно с јесени и с пролећа омогућимо нашој заједници барем по једну позоришну представу, а за Св. Саву пригодан концерт. До сада то нисмо успели из разних разлога, али је време пред нама и вредно радимо на томе. Понекад човек мора да сачека да се баш све коцкице сложе, упркос бујици идеја и јакој жељи да нешто уради. Томе се учимо из дана у дан. Није лако, али је вредно рада. Пројекат, на којем активно радимо је постављање спомен-обележја поменутом потопљеном броду „Полинезија“ из 1918. године, на којем су били српски кадети након опоравка у Бизерти, а међу њима и Милунка Савић. Брод је потопљен недалеко од обале Малте на пловидби из Бизерте за Солун, где и данас лежи олупина на 65м дубине и представља ронилачку атракцију. Желимо да се зна откуд тај брод ту, ко га је потопио, ко је био на њему и како повезује Србе и Малтежане.

Пишете и поезију, спремате ли нешто ново везано за књижевно стваралаштво?

Хвала Вам на овом питању, јер ме таква увек подсете да сам дошавши за супругом на Малту имала идеју да гајим своје ћерке близнакиње и пишем. Но, у последње три године најмање пишем, а доста тога је на пола корака до објављивања, само што ми, некако фали, баш та половина. Писање тражи целог човека, а не његове делове, тако да се морам поново „саставити“. За сада сам препустила Господу да ми удеси време за писање и спокојно радим друге ствари, које ми је Он и омогућио да радим.

На који начин се наши читаоци могу више информисати о вашем Удружењу?

Преко нашег сајта, који се трудимо да редовно ажурирамо, преко нашег јутјуб канала, као и преко наше фејсбук стране, преко које објављујемо све шта радимо.

https://seccmalta.org/

www.youtube.com/@user-gi9iw6sz6v

https://www.facebook.com/profile.php?id=100081650046117

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: