|
|
| Валентина Новковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Сиринга
Нема нас у нама;то је само шкргут јантарних лептира чију сунеопрезност дубинеокристалиле. Тек дебломравима, поверење у трајност изгубљено.Удисај обољеног који се двоуми, да ли да преживисва незнања даровнихпредкорака?Смицај смо шина откинутогреда вожње за скре(т)нуте мислипогнутог возовође.Ако се и пронађемо, сиринга ће нам путеозвучити.
Наклон
Како бих нас насликала у временукоје кроз прсте богоугоника запиње?Сувим се бојаманедостајање слика, сувим, тешким наносимабесмисла у ходницима са чијих је зидовамалтер отпао.Каквом бих нас светлошћу обасјала под зенама чије је последње сећање прасакостављања?Жаруљом над главама деце босе којасу топлину у сузи прећутници пронашла, за свагда.Легало нам сачинила не бих.Ми смо на тумарање осуђени, са зембиљем осушеног тимијана и зрнцима клеке да смисаопод хтења не затуримо.Да се тек проходалом наклонимо, погледомка небу земљу љубећи.
РаЗапињање
Самоћа је огрев за зимеу тропским пределима,белешке које никаднећеш довршити, гутљајостинули, заборав времену подлегао.У њој чекају Жолнај шоље зачај који се обично у окрњеномслужио, своји смо.И непар рукавица да се рукеједна на другу ослоне, онакокако то саветују губитници уигри додира.Једном је предсказање умрлоу сну званом Разапињање.Од тада призивам што болнијаотрежњења, гробља посећујем.Добра сам прилика за удовцесаосећања, играче без потколеница.Невеста гласницима упокојенихверовања.
Пупчаник
Долазила сам крадомицеод сопствених препрека.Надилазиле ме сумње чији јеводостај превазишаосве брзлоплето постављенебране (за случај поклекнућа).Чекао си ме са кључем уочима, а ја сам се с мукомпровлачила на задња вратада доскочим доконимпосматрачима живота.Негде су лајала недостајања,негде су заливали неизниклодок је вода превирала прекосливника, а јутра су снежилабудућим одласцима једномкад сам пресекла пупчаникагоније којом смо се хранили.Данас те кроз приченепостојећег хранимзалогајима подсећањада се могла саградитикула од угарака и костију.
|