детаљ слике: КРК Арт дизајн

Свиње, пацови, вране, црви

(Владан Матијевић, Пакрац, Лагуна, Београд, 2023)

Мср Ивана Танасијевић

            „Решио сам, Пепи, неког да убијем.“ (7)

            Ако иницијална реченица најновијег романа Владана Матијевића под називом Пакрац своју позицију гради на драматичном откривању тескобе из које прича проистиче, јасно је већ на самом почетку да роман своје приповедање позиционира из перспективе једног антијунака, бирајући питање зла за своју основну тему. Проговарајући о трауми грађанског рата на просторима бивше Југославије, и то из угла џелата, роман Владана Матијевића, овенчан престижном наградом „Београдски победник“, и већ сада одлично прихваћен од стране читалачке публике, донеће у српску књижевност јединствени фиктивни свет. Осветливши питања ратних злочина са плана психопатологије појединца, роман ће анализирати широку плејаду могућих узрока, осликавајући генетске, породичне и социјалне услове из којих је личност као таква проистекла. Одлазећи корак даље, Пакрац ће, просторним и временским оквирима своје приче, изградити слику савременог Београда у целовитости политичког, економског и друштвеног живота. Повезујући два временска и просторна оквира, ратни Пакрац и савремени Београд, Матијевићев роман изнедриће визију крајње дехуманизованог друштва, које своје постојање остварује кроз форму пролонгираног обрасца ратних дешавања, који, без прекида, траје до данас.

            Основна приповедна линија романа Пакрац донеће слику данашњице у Београду, будући да главни јунак своје дане проводи на Булевару краља Александра, око пијаце Ђерам. Постављајући у центар свог приповедања судбине маргиналних друштвених слојева, Матијевићев роман ће изградити приче обичних, малих људи велеграда, па ће животи пијачних продаваца, просјака, наркомана, полицијских доушника и анархиста чинити окосницу на којој ће се видети сва тескоба савременог живота. Осликавајући Београд, који је „постао чудовиште“ (11), роман ће изградити паралеле ратних дешавања из деведесетих година прошлога века и садашњег тренутка, апострофирајући идентични образац по коме друштво и данас постоји. Будући да су „обичаји из западне Славоније одавно пресељени у Београд“ (283), а да је маскирна униформа „постала наша народна ношња“ (168) роман ће проговорити о свеопштој несигурности појединца, као и свакодневици у којој су извештаји из црне хронике постали саставни део живота. Насиље на београдским улицама, пљачке, убиства, самоубиства, силовања, проговориће о општој клими у друштву, али и о рату као непрекинутој нити, о злу које је само попримио друго рухо, задржавши притом свој основни облик.

            Имајући за платформу из које проговара мотив рата као непрекинутог обрасца друштвеног постојања, Матијевићев роман ће свој главни семантички слој изградити на преплитању ратних дешавања прошлости и актуелног тренутка, преламајући догађаје кроз психопатолошку личност главног јунака. Изграђујући свог протагонисту као појединца који егзистира кроз три одвојена плана сопства, Пакрац неће проговорити само о индивидуалној психопатолошкој основи из којих произилазе злочиначки подухвати у ратним условима. Препознајући као корене девијантног понашања код свог јунака различите биолошке, породичне и социолошке факторе, Матијевићев роман ће свестраним приступом проблему разлучити и питање патологије у којој живи целокупно друштво.

            Антијунак романа Пакрац, у првом делу, своју онтологију темељиће на односу са Пепијем, деструктивном страном своје личности, нихилистичним ја, оним који је на почетку рата поверовао ратнохушкачкој реторици, поставши „човек-звер“ (17). Главни јунак Матијевићевог романа мрачну страну своје личности перципираће као ментално и физички измештену, будући да су сви злочини које је починио приповедани са спољашње стране: „Драги Пепи, руке ми јесу биле крваве, али ја никог нисам убио. Поново си ти све преузео на себе.“ (35) На тај начин, јунак лако успева да изузме себе из ратних злочина које је починио на пакрачком ратишу, остављајући своје деструктивно ја у удаљеном временском и географском простору. Међутим, будући да општа клима актуелног тренутка намеће убиство као најзначајнији чин друштвеног прилагођавања, будући да „такав је био тренд“ (17), јунак одлучује да и он сам одабере жртву. Две и по деценије након рата, у јунаку рађа се жеља да и онај део сопства који је из пакрачког ратишта изашао „неокрвављених руку“, сада изврши злочин.

           Бирајући своју будућу жртву, јунак у роману отвара бројна питања. Осим питања добра и зла, које се као централни мотив провлачи кроз читав роман, будући да расположење јунака осцилира између одлуке да убије и сажаљења према жртвама, поставља се и питање свеопштег осипања хуманитета. Човечанство се осликава у тону деградације сваке вредности, па није свако ни вредан да постане жртва, будући да „на многе не вреди трошити ни време ни снагу“. (11) Имајући за идеју да убије некога кога воли, како би осетио тугу, а не страх, јунак Матијевићевог романа бива осветљен из посебног угла. Прижељкујући да осети нешто што ће му помоћи да „емотивно оживи“ (21), јунак намеће и питање универзалне људске потребе за повезаношћу. Егзистенција кроз Другог, и у односу на Другог, као и повезаност са заједницом, осветлиће универзални модус људских потреба. Како су остали начини потврђивања кроз Другог у савременом друштву осујећени, злочин над другим јавља се као једина тачка ослонца код девијантног појединца, али и на ширем плану патолошки устројеног друштва, јер „јача веза од оне која се успоставља између убице и жртве не постоји.“ (51)

            Семантичка слојевитост додатно усложњава питање злочина као таквог, будући да порив за убиством роман поставља и у контекст жеље за проналаском аутентичног живота. У оквирима савременог друштва, живећи „симулацију културе, образовања, информисања, правде, здравствене заштите, демократије, смеха, плача...“ (180), као једини траг истинског живота човеку остаје бол. Ако је, дакле, бол, који „када буде нестао, ничег стварног неће бити“ (180), једина константа постојања живота као таквог, Матијевићев роман гради нимало оптимистичну визију савременог света. Пажљиво одабраним поступцима, осветливши злочинца и џелата као биће које тежи сигурности и повезаности са Другим, али и животом у свом изворном облику, Матијевићев роман је врло вешто изнео један захтеван и несвакидашњи сегмент приче.

            Трагајући, дакле, за жртвом која ће „оживети“ тај „неукаљани“ део личности, антијунак Матијевићевог романа на београдске улице преноси атмосферу Пакраца, дозвољавајући Пепију да задовољи своје нагоне. Низање убистава у јунаку будиће противуречна осећања, па ће се расположење кретати на скали од захвалности, преко поноса, до жаљења жртава и страха за сопствену безбедност. Видећи себе као наредну жртву, јунак романа, одлучан да настави да живи „као да није постојао Пакрац“ (272), креће у одлучни обрачун са својим деструктивним ја, који резултира самоубиством на Булевару краља Александра. Самоспознаја у последњем часу апострофира основни значењски слој романа, огледан у злу као иманентном делу човековог бића.

            Други део сопства, у односу на који је изграђена личност главнога јунака, представља у роману суптилније развијени сегмент. Ана Марија Штреберка са Медвешчака, као женски принцип окренут књизи, науци и уметности, једина нада „да је могуће избрисати Пакрац“ (81), на композиционом и семантичком плану романа остаје ипак на нивоу покушаја. Такав књижевни поступак, сведочећи у прилог песимистичној тези романа да је зло снажније од добра, које је „малокрвно и бледо, неспособно да се прикаже у правом светлу“ (131), аутору је омогућио да и структурним обликовањем додатно апострофира своју основну замисао.

            Слика савременог Београда обезбедиће роману сегмент који омогућује читалачку присност са самим текстом, а бациће посебно светло на свеопшту слику друштва о коме проговара. Указујући на партијску припадност, као императив за позиционирање индивидуе у оквирима друштвеног система, приповедач ће закључити како „затрованост политиком овде поприма неслућене размере“. (75) Дистинкција између партијског и ванпартијског пренеће се на све планове живота, а појединац и његов интимни свет преместиће се из домова у пажљиво прикупљане и чуване партијске архиве.

               Свакодневни живот, с друге стране, постојаће у несразмери према медијски изграђеној слици света. Роман ће своје критичко промишљење друштва градити на међупростору између живота људи на Булевару краља Александра и медијски креиране стварности у којој је „непријатно колико нам је лепо“. (226) С друге стране, стварајући слику живота у коду опште несигурности, где је човек суочен са загађењем, беспарицом, остављен на милост банкарском систему, грађевинским инвеститорима, деградираном систему образовања, док децу лечи СМС порукама, у установама где пацијенти умиру током рутинских прегледа, Матијевићев роман отвара питање улоге институција. Државно уређење које, на другој страни, изграђује читаву мрежу надзорних камера, зарад свеопште и свеприсутне контроле, градећи паноптичку слику савременог друштва, отвара питање и контроле коју појединац има над сопственим животом.

            Изграђујући наратив у коме савремени Београд постаје Пакрац, а ПАКрАц постоји као ПАКАо, Владан Матијевић пише роман о злу као цикличном обрасцу који се никада не завршава. Опште осипање хуманитета, манифестовано кроз стапање ратиште и савременог стања, где људи постају, бивају и владају се као „свиње, пацови, вране, црви“, (211) не изражава веру у бољитак човечанства. Пакрац стога покреће нимало пријатну тему, а Матијевићев роман неће оставити у читаоцу оптимистичну визију, нити наду да ће доћи боље сутра. Како задатак књижевности није да буде пријатна, нити да забави, већ да отвори важна питања човековог постојања и укаже на проблеме, као прошлости тако и садашњости, Пакрац несумњиво јесте штиво вредно читалачке пажње. Дело Владана Матијевића је управо кроз смело отварање важних питања, али и универзалну тему, изнедрило један од најбољих савремених српских романа, који ће, верујемо, издржати и испит времена.

Напомена: Текст је први пут објављен у Књижевном магазину бр. 241-242.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: