детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОСЛОБАЂАЊЕ (ПОЕЗИЈЕ)ОД ВРИСКА ДО ТИШИНЕ

(Сњежана Ђоковић, Отисци нити, поезија, АС Оглас - Зворник, Интелект - Ваљево, 2023)

Александра Шаренац 

Историја уметности нам приповеда да се уметничка дела прво рађају у уметниковој души, у његовој имагинацији, па тек онда оно што је душа искрилила на небу имагинације, његове руке пренесу на папир у виду слова, нота или цртежа.

Кажу да је један од тих уметника, чувени Микеланђело, данима знао седети на брду, изнад Рима, и стварати у глави Мојсија, Давида и остали свој пород, па тек онда приступати њиховом ослобађању из камена. Ти анђели заспали у мермеру, ослобађају се под уметниковим длетом и као дете када излази из мајчине утробе, тако и они излазе из камена и почињу свој вечни живот у уметности.

А како се ослобађа поезија и одакле она долази? Тај говор Богова, шапат муза на уши одабраних, да ли песник само излије на папир као бесмртно мастило или и она захтева неко клесање и зарезивање тим птичијим пером душе? Да би се добило једно врхунско дело, неопходно је направити ваљано корито за ту реку надахнућа која је подарена од Бесмртног шапата. Направити јој ток, усмерити је ка мору Вечних креација уметности.

Нећу тврдити да је збирка Сњежане Ђоковић „Отисак душе“ једно такво ремек дело, али за први циклус песама у овој збирци, који носи назив Игуман, то одговорно тврдим и каним то и доказати. Из тог разлога, нека ми ауторка опрости, али три остала циклуса, који носе називе: Отисак, Нити и Сан и који, дакако, имају своју књижевну вредност, биће донекле скрајнути и о њима ћу мање писати, него о овом циклусу, који ми је заокупио пажњу и који тражи од мене да му се посветим.

Ушетајмо заједно у ову поему саткану од 24 песме, која је настајала исто толико година, и покушајмо одговорити на питање ко је Игуман и какве нам то дарове доноси. Је ли то човек, сама песникиња, пола душе у потрази за целином, духовник, анђео, божији посланик, или све ово? Макрокосмос оличен у микрокосмосу. Игуман.

Игуман је поетска мајсторија која се клесала деценијама, сазревала и висила ко плод танталске воћке изнад песникиње, чекала своје време у бурету ко вино, да нас опије, обузме и понесе са собом у лет у духовне висине.

...Шкрипе врата,

Да у сусрет свјетлу пођу

Све сијенке

Што спавају дању,

И утваре што буде се ноћу...

 Лет

Прва песма је настала пре 24 године када је душа препознала душу. Пола душе у потрази за целином, родило је Игумана. Поново је оживео oрфички мит.  Једној души припао је један анђео чувар, другој други. Два анђела чувара за сваку душу или половине једне. Четири као број за поредак универзалне анђеоске енергије уз ове две душе дају нам симболички божански круг или циклус од 24 песме. Даље, ако те две душе помножимо са овом четворком, добићемо број осам као осам Арханђела, који као заштитници лебде изнад овог дела.

Они воде Игумана путем праведника, помажу му да се суочи са својим гресима и искушењима и да душу своју узвиси ка Богу. Он прво мора да победи противника у себи (Михаило), да се охрабри Гавриловим гласовима, да опрости себи грехе (Рафаил) како би пронашао божанску светлост (Урил) молитвом (Селатил) и као Варахилов поклоник славио Господа (Јегудил) кроз своје мисли и песме. Осми арханђел Јеремил, не појављује се само једном и на крају, већ као пробудитељ мисли и осећања, која човека уздижу ка Богу, прати Игумана од почетка до краја његовог пута.

Из овога што је речено да се наслутити да је Игуман вишеслојна поема која се развија у двема димензијама, земаљској и небеској, а циљ јој је Вечност. Вечност као станиште слободне душе и Вечност као краљевство поезије. Игуман је човек који је у потрази за слободом духа и, иако, духовник, светлом окупан, са сталном тежњом да се успне Јаковљевим лествама, он је, ипак, само човек који пада и страда под својим жељама и гресима. Његов грех, који га спотиче, рана која боли испод мантије, његов узлет у слободу или тиховање које му кријепи душу, све су то версе које голуб у њему сриче, а вране, као веснице туге преносе.

Голуб и вране су Игуманове птице. Симболички, голуб је Игуманова душа затворена у кавезу, птица без гласа, која обитава у тишини и кријепи се молитвом, жуди за слободом. Она тражи смирај на путу од вриска до тишине, али је гордост поново баца на земљу. Голуб је песма Игуманова, али њен глас преносе  вране, верне Игуманове пратиље и веснице туге. Оне чак и кљуцају живу рану када падне у грех.

Слободу

Игуман

Зове,

Тражи...

Со му

на рану сипале

вијеснице лажи,

Вране

по њој кљуцале!

Трагање за слободом

На земаљској равни, вране су веснице; на небеској, Игуманове духовне степенице за раст. Оне не дају ранама да зарасту док се Игуман не суочи са својим болом и не надрасте га.

Уз њих

Игуман

Учи и дише

Све оно што је

Пропустио

крај огњишта.

Трагање за слободом

У следећој песми, Игуман спава, одмах иза Трагања за слободом, вране су те које буде Игумана да сведочи о небеској тмини, опомињући да му је залуд живот ако слобода из њега оде.

Суочавање са болом и муком, Игуман обавља у тишини. Тиховање је његова молитва која га кријепи и поново му даје снагу и наду. Тишина је врло чест мотив у Сњежаниној поезији. У ствари, то је камен темељац њене поетске куће. Из те тишине граде се мисли, роје се стихови, поје се песме. То ћемо видети и у другим деловима ове збирке.

На небеској равни, тиховање, које доноси поништавање ега (Без имена), претакање жеља у помирење (Клечи пред тишином), уздиже Игумана до бескраја, његова душа се напокон ослобађа свих земаљских окова који су је вукли на дно и лети у слободу (Лет). На земаљској равни из ове тишине се рађају пробрани бисери мудрости преточени у ниску стихова.

Када сам на почетку овог текста поменула клесање и Микеланђела, нисам залуд узела тај пример. Више је него очито да је на овим песмама рађено дуго и пажљиво. Из претходно реченог, види се да су стихови дуго сазревали у тишини пре него их је она породила, али ако почнемо анализирати сваку посебно, не само песму, већ и стихове у оквиру једне песме, видећемо да је свака реч, тако мудро и смело одабрана, и тако пажљиво уткана у саму структуру песме, да је искључена свака могућност да се замени неком другом речју. За овакаву структурално уређену и смислом натопљену поезију, чак ни богатство српског језика не може понудити синоним који би заменио неку реч, а да не наруши лепоту стиха. На песмама је рађено као на краљевској круни. Свака песма по један драгуљ пажљивом руком угравиран у круну звану Игуман.

Игумане,

Завјетуј се

Да не пристајеш

На мање

Него

на слободу

Да ти је мјера

Бескрај

Игумане...

Завјет

У чему је та вредност Игумана, којег сам назвала малим ремек делом? Поред онога што сам већ навела, његова највећа вредност је управо у тим пажљиво одабраним стиховима, који са мало речи преносе суштину и граде тврђаву непробојну за све векове који наступају. Њена снага је у мери. У снази да велику воду укроти у корито и усмери јој ток. Она Небески шапат искован у ватрама тиховања претаче у стиховане питалице, загонетке, пословице... Дубока у својој мудрости, бескрајна у својој слободи. Она је Његушица модерног доба, јер се скоро о свакој песми, о многим стиховима у овом циклусу, дају написати странице и странице тумачења. То је циклус којем се враћаш и застајеш над стиховима као пред мудрим старцима са Истока.

И није то све. Још једно оправдање за моје тврдње лежи у једној другој моћи, којом, такође, ова песникиња располаже. Да би ова поетска тврђава била неосвојива и одолевала времену, њу мора да штити жива реч. Реч која сече кад је мач, реч која је мелем кад је бол, реч која је бескрај када је слобода... Ако је поезија, она мора да пева! Мора да се чује звук, да се осети ритам. Чујете ли Игуманов штап у овим стиховима:

Игуман,

На Гори

штапом

о земљу

Кљуца.

Туп звук

Опомиње

рану

По сред срца.

Игумане

Зареци се

Закуни...

Да су ти мисли

Чистије од мојих.

Игуман на гори

Раскош Сњежанине поезије крије се у њеној скромности. Њен стих је кратак и звонак, свезан земаљском мантијом, раскриљен небеском слободом. Поред звучности, њени стихови су и пиктографски. Стварају слике пред очима, па тај и такав, мудри и богонсни, Игуман, заиста, искрсава пред нашим очима када се крије и повлачи рубом шуме док курјаци завијају или док мантијом заклања Сунце, Месец и Звезде. Управо у тој песми Не бој се, неће, Сњежана је најбоље укомбиновала звучност и сликовитост стиха.

Савршено заокружен циклус од 24 песме, које симболично представљају божански круг вечности и ослобађање (поезије) од вриска у закриље тишине; њена вишеслојност и проналажење нових открића и мудрости при сваком поновном читању; права мера у стиховима, а ширина у мислима; стиховна мелодичност, звучност и сликовитост која обгрљава смисао, све су то карактеристике Сњежанине поетике, која далеко одзвања у овом тупом и глувом времену, превазилази га и сели се у димензију која поништава и време и простор. У тишину.

Људи који знају слушати тишину, кажу да она гласније говори од буке. Бука је заглушујућа и речи се не разабиру. У другом циклусу, који носи назив Отисак и који почиње дивном и пасторалном песмом Сјетва, као границом између два света, тишину надјачава ратна бука и она рађа једну, рекло би се, посве, другачију песникињу. Она више не пева о љубави, о смислу, о тражењу, о оностраном; она пева о јави која је страшна, пева о земљи која крвари, о људима који су звери.

Небо више није ливада на којој пасу звезде (Сјетва), већ тмина која опомиње људе на бездан (Опомена) и на неко ново време у којем ће грабљивице и глодари да глобе губаве голубове (Вијек). У тој песми, служећи се алитерацијом, којом наглашава емоцију, звук и ритам, песникиња нас, опет, мајсторским стихом уводи у низ песама које развијају ратну атмосферу: Голгота, Сеоба, Сећање на Јасеновац, На рушевинама завичаја, Мрављача...

Хумке,

пусте,

жива створа нема,

Мравима

Градња не иде,

мравињак

празан зјапи;

у кошницама нема пчела...

Мрављача

У великом болу и хаосу који је обухватио земљу, песникиња поништава себе и сама постаје та земља о којој пева.Она крвари са њом и осећа: војничке чизме које је газе, гареж и паљевину, мртве које прима у своју утробу, жал за њима. У другом моменту, пак, васкрсава и окреће лице од каљавог образа нељуди, увиђа да нема суда, нема правде. Бездан оставља отиске на њеној души и она их преноси на хартију.

Тешко је души навикнутој на тишину и лепоту да остане чиста у мору крви. Тешко јој је пред тим страшним сликама, које опомињу на пакао, па бежи у успомене, у смрт, која није страшна колико живот. Она жели да умре срећна и скрива душу од таме у молитви. Опет тишина. Тиховање као спас.

Трећи циклус, под називом Нити,песникиња отвара песмом Гра(нит). Поново се служећи алитерацијом, она пева о срцу које мора бити издржљивије. Свилене нити припадају прошлости, сада ткају грубо сукно за меко срце, а меко срце да би издржало јаву, бежи у успомене и сновиђења. Песмом Да сам сјена, орфички мит се поново оваплоћује и пред нама искрсава она песникиња из циклуса Игуман.

Ти си

Мој одраз

У огледалу

Мој лик

На површини

Воде;

Оно моје

Он, Анимус, Игуман, поново је ту, у мислима, сновима, сновиђењима, жељама. Душа тражи своју душу, себе у њему, тежи својој целовитости и пред нама опет искрсавају песме, које су писали толики песници, пре Сњежане, о женама којих нема (Андрићева Јелена), о сновиђењима (Дучић Песма жени), лутајућим половинама, изгубљеним душама...

Јава је грозна и песникиња се поново затвара у своју кућу тишине у којој налази мир (Тишине) и оазу за тиховање. Тишина је слобода и бег од буке свакодневнице.

У песми Ја, песникиња се ставља у службу своје имагинације, поништава себе да би се приближила њему (Трептај, Младеж), али узалуд, обузима је малодушност (Дуг, Ако) и она се предаје. Слобода нема храбрости за лет (Помисао).

Циклус се завршава песмом Илузија:

Љубав је

илузија

Доброте,

Среће,

Снова.

Љубав је

Канап о који се

Објесила

Љубав

Твоја

И

Моја.

Неостварена љубав уводи нас у четврти циклус, који носи назив Сан. То није онај сан, који песникиња сања кроз целу збирку, ако изузмемо други циклус Отисак. То је онај стварни, вечни сан, у којем она тражи спас и у којем ће, напокон, моћи да пусти све оне туге (Пустићу те), неостварене жеље (Жеље) и чежње (Дугме, Она, Оно ништа).

Хаљину од снова, коју је њена душа исткала, мрска јава је стргла са ње, обојила из ружичастог у црну боју и она се са резигнацијом предаје. Тишина више није склониште, она сада вришти (Трагање) и у заглушујућој буци, њен сан о вечној љубави бива растрган канџама јаве. Ова танана песничка душа хрли ка оној вечној тишини у којој ће да утихне све.

Она пушта и њега, који, напокон, поприма реалне обрисе и који је сличан њој, вешт са речима. Ово су ретки моменти у којима песникињина имагинација добија нешто од стварних особина, иако је и у претходном циклусу било наговештаја: За тебе ријечи су играчке/Оне су мач твога ума... (Играчке) или Не, не тражим ти пјесму... (Да или Не).

Она тражи од њега да је испрати на њен последњи лет стиховима у којима ће, напокон, бити заједно.

Свилен покров

Сашиј,

Саткај га,

Ријечима душе

Нека над хумком

Хладан вјетар пуше.

Покров

Она другачије и не може пустити душу своје душе до последњим удисајем, стварним одласком са овог света. Она тражи од њега да одржи њен посмртни говор песмом своје душе и да буде ветар за њен лет, јер се напокон из гусенице претвара у лептира.

Покрио ме

Последњи дах ноћи,

Дођи,

Испрати мој лет.

Испраћај

На крају овог циклуса, сасвим логично, одвојене су две песме За крај: Песничка и Знамен. Песникиња овим песмама вешто даје одговор и на онај песнички лет, који нам је остала дужна.  Њена песма није успела да полети, као ни она. Умрле су заједно.

Али само у песми. Сасвим сам сигурна да ће Сњежанина поезија са овом првом песничком збирком да доживи свој виртуозни лет по песничком небу и да неће пасти у заборав још много, много година. Дубоко верујем да ће листови њених књига бити још дуго будни и да се неће наћи међу оним стихотворцима, заборављеним од рода, за које тражи минуту ћутања. Ја дубоко верујем у поезију која зна да са мало речи пева, слика, звони, оставља траг на души...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: